https://sputnikportal.rs/20260708/rusenje-temelja-olimpijske-ideje-po-diktatu-iz-brisela-sport-ostali-sportovi-1201115170.html
Рушење темеља олимпијске идеје по диктату из Брисела
Рушење темеља олимпијске идеје по диктату из Брисела
Sputnik Србија
Последњих неколико година међународни спорт доживео је преседан какав модерни олимпијски покрет не памти. Принцип који је Пјер де Кубертен поставио као темељ... 08.07.2026, Sputnik Србија
2026-07-08T20:08+0200
2026-07-08T20:08+0200
2026-07-08T20:08+0200
спорт
спорт
остали спортови
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/111470/21/1114702141_0:570:5472:3648_1920x0_80_0_0_cfdc499c307b2274cf102cbaaf390964.jpg
Највећи терет тог процеса поднели су руски спортисти, али су последице далеко шире, јер је доведен у питање ауторитет самих међународних федерација. Од почетка санкција Русији уведен је најобимнији систем ограничења икада примењен према једној великој спортској сили. Руским спортистима било је забрањено да наступају под својом заставом, грбом и химном. Назив „Руска Федерација“ замењен је неутралним ознакама OAR, ROC и касније AIN. На Олимпијским играма нису могли да учествују у колективним дисциплинама, били су искључени из свечаних церемонија, а њихове медаље нису се водиле у олимпијском пласману држава. Истовремено, ФИФА и УЕФА искључиле су руску фудбалску репрезентацију из квалификација за Светско првенство и Лиге нација, а руски клубови избачени су из свих европских такмичења. ФИБА је суспендовала националне селекције, док су ЦСКА Москва, Зенит и УНИКС елиминисани из Евролиге и Еврокупа. Светска хокејашка федерација забранила је учешће руским репрезентацијама, а идентичне мере уследиле су у одбојци, рукомету, ватерполу и бројним другим спортовима. Санкције нису остале само на терену. Руски спортисти били су изложени политичким и идеолошким проверама без преседана. Они који су били чланови некадашњих војних или полицијских клубова попут ЦСКА или Динама аутоматски су губили право наступа. Остали су морали да доказују да нису јавно подржали СВО у Украјини, анализиране су њихове изјаве, јавни наступи и објаве на друштвеним мрежама. Практично, политичка подобност постала је услов за бављење спортом. Поједине федерације отишле су и корак даље. Светска атлетика годинама није дозвољавала повратак руских атлетичара чак ни као неутралних такмичара. Вимблдон је 2022. године у потпуности забранио наступ руским и белоруским тенисерима, док је у ауто-мото спорту уведен систем наступа искључиво под неутралним лиценцама. Истовремено, Русији су одузета домаћинства бројних највећих спортских догађаја – од финала Лиге шампиона у Санкт Петербургу и трке Формуле 1 у Сочију, до светских првенстава у хокеју и одбојци. Руским државним функционерима било је забрањено присуство догађајима под окриљем МОК-а, чиме су санкције проширене и на дипломатски ниво. Одлука МОК-а из јула 2026. године да у великој мери ублажи ова ограничења представљала је признање да је досадашњи модел достигао своје границе. Укинуте су бројне политичке провере, обновљено је чланство Руског олимпијског комитета, а одговорност за повратак спортиста враћена је међународним федерацијама. Ипак, тиме проблем није решен. Иако су надлежне међународне федерације још раније почеле да укидају ограничења, националне власти су у више случајева наставиле да намећу сопствене политичке услове. Летонија је руским санкашима забранила улазак у земљу, чиме им је онемогућила наступ на Светском купу у Сигулди. Румунија и Португалија нису дозволиле употребу руске заставе и химне на такмичењима у ритмичкој гимнастици и скоковима на трамполини, упркос одлукама надлежних федерација, а сличан став заузеле су и немачке власти поводом појединих међународних такмичења. То отвара суштинско питање: ако националне владе могу да поништавају или практично онемогућавају примену одлука међународних федерација, ко онда заиста управља светским спортом? Ако су правила различита у зависности од тога у којој се држави такмичење одржава, онда више не постоји јединствен међународни спортски систем, већ политички условљен простор у којем државе одлучују ко је пожељан, а ко није. Додатну сумњу у доследност међународног спорта изазвао је и случај са Светског првенства у фудбалу у Сједињеним Америчким Државама. Након телефонског разговора председника САД Доналда Трампа и председника ФИФА Ђанија Инфантина, дисциплинска казна једном америчком репрезентативцу преиначена је у условну, што му је омогућило наступ против Белгије, а случај је изазвао глобалну полемику показује колико је поверење у независност спортских институција пољуљано. Управо овде постаје видљив проблем двоструких стандарда. Док је могући политички утицај у случају ФИФА изазвао оштре реакције и насловне стране широм света, вишегодишње мешање појединих европских влада у спровођење одлука међународних федерација прошло је без приближно истог нивоа критике. Када европске државе ограничавају учешће спортиста или намећу сопствена правила супротно одлукама федерација, то се често представља као политичка нужност. Када се појави сумња на утицај неке друге државе, исти поступци постају доказ урушавања спорта. Такав приступ неизбежно подрива кредибилитет читавог система. Ако међународне федерације више нису последња инстанца, већ њихове одлуке зависе од политичке воље влада држава домаћина, онда је нарушен један од основних стубова олимпијског покрета. У том случају, питање више није само како се третирају руски спортисти, већ да ли је међународни спорт уопште остао независан. Одлуке последњих година показују да је политика све дубље ушла у свет спорта. Док се декларативно говори о универзалним вредностима, једна правила важе за једне, а друга за друге. Управо зато све је више оних који сматрају да највећа претња олимпијском покрету данас нису спортисти нити државе које су под санкцијама, већ прихватање праксе у којој политички интереси националних влада постају важнији од правила која доносе међународне спортске организације.
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
спорт, остали спортови
Рушење темеља олимпијске идеје по диктату из Брисела
Последњих неколико година међународни спорт доживео је преседан какав модерни олимпијски покрет не памти. Принцип који је Пјер де Кубертен поставио као темељ олимпијске идеје – да спорт мора бити независан од политике – уступио је место политичким одлукама националних влада.
Највећи терет тог процеса поднели су руски спортисти, али су последице далеко шире, јер је доведен у питање ауторитет самих међународних федерација.
Од почетка санкција Русији уведен је најобимнији систем ограничења икада примењен према једној великој спортској сили. Руским спортистима било је забрањено да наступају под својом заставом, грбом и химном. Назив „Руска Федерација“ замењен је неутралним ознакама OAR, ROC и касније AIN. На Олимпијским играма нису могли да учествују у колективним дисциплинама, били су искључени из свечаних церемонија, а њихове медаље нису се водиле у олимпијском пласману држава.
Истовремено, ФИФА и УЕФА искључиле су руску фудбалску репрезентацију из квалификација за Светско првенство и Лиге нација, а руски клубови избачени су из свих европских такмичења. ФИБА је суспендовала националне селекције, док су ЦСКА Москва, Зенит и УНИКС елиминисани из Евролиге и Еврокупа. Светска хокејашка федерација забранила је учешће руским репрезентацијама, а идентичне мере уследиле су у одбојци, рукомету, ватерполу и бројним другим спортовима.
Санкције нису остале само на терену. Руски спортисти били су изложени политичким и идеолошким проверама без преседана. Они који су били чланови некадашњих војних или полицијских клубова попут ЦСКА или Динама аутоматски су губили право наступа.
Остали су морали да доказују да нису јавно подржали СВО у Украјини, анализиране су њихове изјаве, јавни наступи и објаве на друштвеним мрежама. Практично, политичка подобност постала је услов за бављење спортом.
Поједине федерације отишле су и корак даље. Светска атлетика годинама није дозвољавала повратак руских атлетичара чак ни као неутралних такмичара. Вимблдон је 2022. године у потпуности забранио наступ руским и белоруским тенисерима, док је у ауто-мото спорту уведен систем наступа искључиво под неутралним лиценцама.
Истовремено, Русији су одузета домаћинства бројних највећих спортских догађаја – од финала Лиге шампиона у Санкт Петербургу и трке Формуле 1 у Сочију, до светских првенстава у хокеју и одбојци. Руским државним функционерима било је забрањено присуство догађајима под окриљем МОК-а, чиме су санкције проширене и на дипломатски ниво.
Одлука МОК-а из јула 2026. године да у великој мери ублажи ова ограничења представљала је признање да је досадашњи модел достигао своје границе. Укинуте су бројне политичке провере, обновљено је чланство Руског олимпијског комитета, а одговорност за повратак спортиста враћена је међународним федерацијама. Ипак, тиме проблем није решен.
Иако су надлежне међународне федерације још раније почеле да укидају ограничења, националне власти су у више случајева наставиле да намећу сопствене политичке услове. Летонија је руским санкашима забранила улазак у земљу, чиме им је онемогућила наступ на Светском купу у Сигулди. Румунија и Португалија нису дозволиле употребу руске заставе и химне на такмичењима у ритмичкој гимнастици и скоковима на трамполини, упркос одлукама надлежних федерација, а сличан став заузеле су и немачке власти поводом појединих међународних такмичења.
То отвара суштинско питање: ако националне владе могу да поништавају или практично онемогућавају примену одлука међународних федерација, ко онда заиста управља светским спортом?
Ако су правила различита у зависности од тога у којој се држави такмичење одржава, онда више не постоји јединствен међународни спортски систем, већ политички условљен простор у којем државе одлучују ко је пожељан, а ко није.
Додатну сумњу у доследност међународног спорта изазвао је и случај са Светског првенства у фудбалу у Сједињеним Америчким Државама. Након телефонског разговора председника САД Доналда Трампа и председника ФИФА Ђанија Инфантина, дисциплинска казна једном америчком репрезентативцу преиначена је у условну, што му је омогућило наступ против Белгије, а случај је изазвао глобалну полемику показује колико је поверење у независност спортских институција пољуљано.
Управо овде постаје видљив проблем двоструких стандарда.
Док је могући политички утицај у случају ФИФА изазвао оштре реакције и насловне стране широм света, вишегодишње мешање појединих европских влада у спровођење одлука међународних федерација прошло је без приближно истог нивоа критике.
Када европске државе ограничавају учешће спортиста или намећу сопствена правила супротно одлукама федерација, то се често представља као политичка нужност. Када се појави сумња на утицај неке друге државе, исти поступци постају доказ урушавања спорта.
Такав приступ неизбежно подрива кредибилитет читавог система. Ако међународне федерације више нису последња инстанца, већ њихове одлуке зависе од политичке воље влада држава домаћина, онда је нарушен један од основних стубова олимпијског покрета. У том случају, питање више није само како се третирају руски спортисти, већ да ли је међународни спорт уопште остао независан.
Одлуке последњих година показују да је политика све дубље ушла у свет спорта. Док се декларативно говори о универзалним вредностима, једна правила важе за једне, а друга за друге.
Управо зато све је више оних који сматрају да највећа претња олимпијском покрету данас нису спортисти нити државе које су под санкцијама, већ прихватање праксе у којој политички интереси националних влада постају важнији од правила која доносе међународне спортске организације.
