Америка преко Албаније држи снајпер уперен на - Балкан и Европу
© Sputnik / Руслан Кривобок
/ Пратите нас
Америчко јачање оружаних снага Албаније може да се посматра као тражење неке противтеже Србији, сматра политиколог Никола Перишић. Албанија функционише као својеврсни неформални протекторат или „лична држава“ САД у Европи, оцењује грчки новинар Никос Арванитис.
Сједињене Америчке Државе интензивно улажу у војне снаге и инфраструктуру Албаније кроз вишегодишње планове, а фокус је на изградњи објеката не само за НАТО трупе, већ и за америчке трупе.
Петогодишњи план
Последња транша Вашингтона албанској влади за убрзавање модернизације војске је зајам вредан 302 милиона долара.
На питање зашто Америка толико улаже у војну снагу Албаније и шта то значи за Србију, политиколог Никола Перишић каже да то показује озбиљне намере Албаније да уз помоћ Америке у будућности покуша да се развије као регионална сила, а као нека врста противтеже Србији.
„Јасно је да се Албанија у последњих неколико година додатно војно наоружава и да има подршку када је у питању војна опрема, а у тој помоћи предњачи Америка, што кроз НАТО пројекте, што кроз самосталне инвестиције кроз билатералне односе које имају те две државе. Дефинитивно да постоје наравно и америчке преференције ка територијама различитих држава на Балкану и то је у ствари највећа опасност свега онога што може да произађе из такве политике,“ каже Перишић.
Србија мета?
Он подсећа да неретко видимо и заставе велике Албаније, али и поједине политичаре из Албаније који промовишу ту политичку идеју.
„Јасно је да би, нажалост, читава та војна опрема могла да се употреби и у те сврхе. За сада спровођења ове идеје неким војним путем на простору Балкана спречава чињеница да су многе земље у окружењу у НАТО-у, а до сада се није десило да две чланице НАТО-а зарате. У овој причи у ствари, Србија је најугроженија као држава која води самосталну и неутралну политику, не приклањања се ниједном од војних савеза. И због тога посебно пажљиво Србија мора да проматра шта ради Албанија и у ком смеру ће све то ићи“, додаје наш саговорник.
Перишић напомиње да Балкан може да буде поново трусно подручје што се тиче ескалације неких сукоба и то нам је показала сама историја.
„Нажалост, мир је увек упитан и овакве тенденције никако нису добре када имамо тај историјски контекст и актуелно питање између Србије и Албаније, што се пред свега односи на решавање ситуације око Косова и Метохије, али и генерално односа те две државе. Србија је по свим параметрима регионални лидер у Балкану и чини се да је сада потребно да се ту развије нека равнотежа и да је изабрана Албанија да буде та противтежа Србији у овом тренутку,“ верује Перишић.
Америчка клијентела
Дугогодишњи дописник грчких медија из Србије Никос Арванитис, новинар из Атине и главни уредник портала Родопипресс.гр, каже да је геостратешка инструментализација Албаније од стране САД однос „покровитеља и клијента“.
„Питање о мотивима који стоје иза интензивног и ескалирајућег америчког војног улагања у Албанију — упркос већ постојећим логистичким центрима и базама НАТО-а у региону — задире у саму срж геополитике Западног Балкана. Недавно одобрење директног америчког кредита представља конкретан доказ ове војне дубине. Али да би се дали одговори на питање да ли САД свесно „граде“ сопствену, потпуно контролисану државу на европском тлу коју ће употребити по потреби, неопходна је хладна политиколошка и међународна анализа која демистификује овај специфичан билатерални однос. Иако је Албанија чланица НАТО-а од 2009. године, њене сопствене одбрамбене способности су изузетно ограничене. Са војним буџетом од око 380 милиона долара (што је износило око 1,8 одсто БДП-а) и активним саставом од свега 8.750 војника, Албанија нема развијену одбрамбену индустрију нити модерну борбену авијацију“, објашњава грчки новинар.
Амерички кредит од 302 милиона долара, по његовој оцени, представља инјекцију која превазилази стандардне оквире НАТО интеграција - ова средства нису намењена општој алијанси, већ су усмерена на успостављање директне америчко-албанске војне интероперабилности.
„Кроз ове програме, Вашингтон директно финансира модернизацију албанске војске, обезбеђујући да кључна опрема, логистика и доктрина буду директно везани за америчке стандарде и интересе, а не само за колективни систем у Бриселу,“ истиче Арванитис.
Главни адути Албаније
Он напомиње да је стратешки и географски положај Албаније највреднија валута коју једна мала држава може да понуди у геополитичком смислу
„ Албанија поседује кључну обалу на Јадранском мору и налази се у непосредној близини осетљивих тачака као што су Косово и Метохија и Северна Македонија. За Сједињене Државе, највећа геостратешка вредност Албаније лежи у инфраструктури луке Порто Романо у Драчу. Посета командног брода Шесте флоте САД „Моунт Витни“ овој луци, као и отворена подршка Вашингтона развоју Порто Романа у дубоку морску комерцијалну војну луку, јасно показују намере Пентагона. Развојем ове базе САД добијају сопствени, високо обезбеђени улазни пункт на Балкану и у источном Медитерану који омогућава брз трансфер трупа и енергената, независно од политичких превирања у другим, мање предвидивим европским савезницима,“ објашњава саговорник Спутњика.
Према његовим речима, Албанија функционише као својеврсни неформални протекторат или „лична држава“ САД у Европи и за то налази снажно упориште у теорији међународних односа кроз концепт „односа патрона и клијента.
„Кроз модерну историју, албанска политичка елита и друштво развили су дубоку културу зависности према Вашингтону, утемељену на три историјска стуба: интервенција председника Вудроа Вилсона 1919. године, која је спасила албанску државу од територијалног комадања након Првог светског рата; војна интервенција САД и НАТО-а 1999. године током косовске кризе; кључна подршка Вашингтона проглашењу независности Косова 2008. године. Овај историјски наратив створио је ситуацију у којој се Албанија добровољно понаша као амерички протекторат. У домаћем политичком животу, албански лидери из свих партија редовно се обраћају америчком амбасадору у Тирани као неформалном „губернатору“ или врховном арбитру за унутрашње спорове. Албанија је спремно прихватала и најосетљивије захтеве Вашингтона — попут удомљавања припадника иранске опозиционе групе МЕК или авганистанских избеглица након пада Кабула што потврђујући своју улогу најпоузданијег и најпослушнијег америчког сателита у Европи,“ закључак је Арванитиса.
Ривалство са Кином и Русијом
У контексту глобалног ривалства са Русијом и Кином, додаје он, Балкан је поново постао поље геополитичког надметања.
„Албанија се позиционирала као један од најгласнијих „јастребова“ на источном крилу, у потпуности усклађујући своју спољну политику са санкцијама против Москве. Куповином авионима Ф-16, Албанија би постала прва бивша чланица источног блока на Западном Балкану која управља америчким ловцима. За Вашингтон, ово представља „закључавање“ албанског ваздушног и поморског простора, чиме се трајно елиминише могућност продора руског или кинеског утицаја у јадранском басену,“ напомиње он.
Како је закључио, анализа је показује да Сједињене Државе немају потребу да силом намећу статус протектората Албанији, јер албанска држава тај статус прихвата потпуно добровољно, и да Вашингтон не ствара „личну државу“ у класичном колонијалном смислу, већ ствара максимално лојалног, јефтиног и стратешки постављеног савезника. Улагањем у албанску војску и инфраструктуру, Америка осигурава платформу са које може политички и војно да пројектује моћ на читав Балкан, а Албанија добија ултимативне безбедносне гаранције и дипломатску подршку за опстанак и развој својих националних интереса, напомиње Арванитис.
