https://sputnikportal.rs/20260710/nevidljiv-zemljin-omotac-mogao-bi-da-postane-detektor-nuklearnog-oruzja-1201181742.html
Невидљив Земљин омотач могао би да постане детектор нуклеарног оружја
Невидљив Земљин омотач могао би да постане детектор нуклеарног оружја
Sputnik Србија
Огромна невидљива „крофна“ која обавија Земљу могла би да помогне у откривању нуклеарног оружја у свемиру. 10.07.2026, Sputnik Србија
2026-07-10T23:00+0200
2026-07-10T23:00+0200
2026-07-10T23:00+0200
наука и технологија
наука и технологија
друштво
свемир
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e9/0c/0f/1193714008_0:364:784:805_1920x0_80_0_0_ae06645c43a11b3efaa33308c3844aca.jpg
Око наше планете, попут џиновске невидљиве крофне, простире се један од најнеобичнијих феномена на Земљи. Ван Аленови радијациони појасеви представљају огромне облаке високоенергетских наелектрисаних честица заробљених у Земљином магнетном пољу, од којих су многе убрзане готово до брзине светлости.До сада су ове брзе честице углавном сматране опасношћу у свемиру, због чега инжењери који пројектују сателите и планирају свемирске мисије морају да воде рачуна о њиховом утицају.Међутим, нуклеарни физичар Арег Данагулијан са Технолошког института Масачусетса сматра да би оне могле да постану неочекивани савезник у откривању нуклеарног оружја скривеног у Земљиној орбити.„Почео сам да проучавам научну литературу о радијационом окружењу у свемиру и наишао на податке о великом броју заробљених протона, што су показала бројна претходна истраживања. Тада ми је синуло – протони и спалација уранијума“, рекао је Данагулијан за Сајенс алерт.Данагулијан је ову идеју представио у раду објављеном у часопису Nature.Период интензивних нуклеарних проба средином прошлог века био је необично време – изузетно разорно, али и веома значајно за науку.Нуклеарне пробе на великим висинама показале су колико би експлозија у свемиру могла бити погубна, јер може да оштети сателите и испуни простор око Земље опасним зрачењем.Због тога су светске силе 1967. године потписале Споразум о свемиру, којим су се обавезале да неће распоређивати нуклеарно оружје у свемиру.То звучи охрабрујуће, али постоји један озбиљан проблем.Тренутно не постоји практичан начин да се провери да ли се све државе заиста придржавају тог споразума. Без могућности провере, чак и међународни уговор личи само на џентлменски договор.Неутронска спајалицаГодине 2024. неколико чињеница спојило се у Данагулијановој глави. Један од његових студената проучавао је процес познат као неутронска спалација, при којем високоенергетске честице избијају неутроне из атомских језгара.Истовремено, његове колеге разговарале су о могућности да руски сателит носи нуклеарну бојеву главу.Та два концепта спојила су се у једну једноставну идеју.Ван Аленови појасеви већ непрестано бомбардују сателите високоенергетским протонима. Зашто тај природни „сноп“ честица не искористити за потрагу за скривеним уранијумом?„Када сателит који носи термонуклеарно оружје прође кроз унутрашњи Ван Аленов радијациони појас око Земље, протони из тог појаса избијају велики број неутрона из језгара уранијума. Ако се развије посебна врста детектора неутрона, могуће је регистровати те неутроне, што би представљало јасан знак да се на сателиту налази неуобичајено велика количина уранијума“, објаснио је он.Данагулијаново истраживање представља студију изводљивости, што значи да не приказује функционалан систем, већ показује да је идеја заснована на исправним законима физике и да потребне технологије већ постоје.Неутронска спалација се, на пример, рутински користи у акцелераторима честица за производњу снопова неутрона којима научници проучавају структуру различитих материјала.Међутим, примена таквог система у свемиру доноси читав низ нових инжењерских изазова.Детектовање неутрона у орбити много је теже него што звучи. Детектор би морао да разликује неутроне од огромног броја других честица и да утврди да ли заиста потичу са циљаног сателита, а не са Земље.Осим тога, морао би да се налази у прецизно одређеној орбити и у тачно одговарајућем тренутку.„Све то мора савршено да функционише. Овде се спајају нуклеарна физика, свемирско време и орбитална механика“, каже Данагулијан.Проблем у комуникацијиИнжењерски проблеми, међутим, нису једина препрека. Још један изазов представља проналажење стручњака који су спремни да отворено разговарају о овој теми.„Изненадило ме је колико је постојећи систем затворен када је реч о овој области“, истиче стручњак са МИТ-а.„Рад мог тима припада јавном домену. И раније смо се бавили осетљивим темама попут контроле наоружања, верификације нуклеарних бојевих глава и спречавања ширења нуклеарног оружја. Колеге које раде на поверљивим пројектима ипак су могле да поделе део информација са нама. Међутим, када је реч о овом пројекту, тајност је стопостотна“, додаје Данагулијан.Упркос свим техничким изазовима, Данагулијан верује да би ова идеја могла да постане стварност. Његов тим већ ради на њеном усавршавању, а нада се да ће се и други научници и инжењери укључити како би студију изводљивости претворили у практичан систем за откривање нуклеарног оружја у свемиру.Погледајте и:
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
наука и технологија, друштво, свемир
наука и технологија, друштво, свемир
Невидљив Земљин омотач могао би да постане детектор нуклеарног оружја
Огромна невидљива „крофна“ која обавија Земљу могла би да помогне у откривању нуклеарног оружја у свемиру.
Око наше планете, попут џиновске невидљиве крофне, простире се један од најнеобичнијих феномена на Земљи. Ван Аленови радијациони појасеви представљају огромне облаке високоенергетских наелектрисаних честица заробљених у Земљином магнетном пољу, од којих су многе убрзане готово до брзине светлости.
До сада су ове брзе честице углавном сматране опасношћу у свемиру, због чега инжењери који пројектују сателите и планирају свемирске мисије морају да воде рачуна о њиховом утицају.
Међутим, нуклеарни физичар Арег Данагулијан са Технолошког института Масачусетса сматра да би оне могле да постану неочекивани савезник у откривању нуклеарног оружја скривеног у Земљиној орбити.
„Почео сам да проучавам научну литературу о радијационом окружењу у свемиру и наишао на податке о великом броју заробљених протона, што су показала бројна претходна истраживања. Тада ми је синуло – протони и спалација уранијума“, рекао је Данагулијан
за Сајенс алерт.
Данагулијан је ову идеју представио у раду објављеном у часопису Nature.
Период интензивних нуклеарних проба средином прошлог века био је необично време – изузетно разорно, али и веома значајно за науку.
Нуклеарне пробе на великим висинама показале су колико би експлозија у свемиру могла бити погубна, јер може да оштети сателите и испуни простор око Земље опасним зрачењем.
Због тога су светске силе 1967. године потписале Споразум о свемиру, којим су се обавезале да неће распоређивати нуклеарно оружје у свемиру.
То звучи охрабрујуће, али постоји један озбиљан проблем.
Тренутно не постоји практичан начин да се провери да ли се све државе заиста придржавају тог споразума. Без могућности провере, чак и међународни уговор личи само на џентлменски договор.
Године 2024. неколико чињеница спојило се у Данагулијановој глави. Један од његових студената проучавао је процес познат као неутронска спалација, при којем високоенергетске честице избијају неутроне из атомских језгара.
Истовремено, његове колеге разговарале су о могућности да руски сателит носи нуклеарну бојеву главу.
Та два концепта спојила су се у једну једноставну идеју.
Ван Аленови појасеви већ непрестано бомбардују сателите високоенергетским протонима. Зашто тај природни „сноп“ честица не искористити за потрагу за скривеним уранијумом?
„Када сателит који носи термонуклеарно оружје прође кроз унутрашњи Ван Аленов радијациони појас око Земље, протони из тог појаса избијају велики број неутрона из језгара уранијума. Ако се развије посебна врста детектора неутрона, могуће је регистровати те неутроне, што би представљало јасан знак да се на сателиту налази неуобичајено велика количина уранијума“, објаснио је он.
Данагулијаново истраживање представља студију изводљивости, што значи да не приказује функционалан систем, већ показује да је идеја заснована на исправним законима физике и да потребне технологије већ постоје.
Неутронска спалација се, на пример, рутински користи у акцелераторима честица за производњу снопова неутрона којима научници проучавају структуру различитих материјала.
Међутим, примена таквог система у свемиру доноси читав низ нових инжењерских изазова.
Детектовање неутрона у орбити много је теже него што звучи. Детектор би морао да разликује неутроне од огромног броја других честица и да утврди да ли заиста потичу са циљаног сателита, а не са Земље.
Осим тога, морао би да се налази у прецизно одређеној орбити и у тачно одговарајућем тренутку.
„Све то мора савршено да функционише. Овде се спајају нуклеарна физика, свемирско време и орбитална механика“, каже Данагулијан.
Инжењерски проблеми, међутим, нису једина препрека. Још један изазов представља проналажење стручњака који су спремни да отворено разговарају о овој теми.
„Изненадило ме је колико је постојећи систем затворен када је реч о овој области“, истиче стручњак са МИТ-а.
„Рад мог тима припада јавном домену. И раније смо се бавили осетљивим темама попут контроле наоружања, верификације нуклеарних бојевих глава и спречавања ширења нуклеарног оружја. Колеге које раде на поверљивим пројектима ипак су могле да поделе део информација са нама. Међутим, када је реч о овом пројекту, тајност је стопостотна“, додаје Данагулијан.
Упркос свим техничким изазовима, Данагулијан верује да би ова идеја могла да постане стварност. Његов тим већ ради на њеном усавршавању, а нада се да ће се и други научници и инжењери укључити како би студију изводљивости претворили у практичан систем за откривање нуклеарног оружја у свемиру.
