Док други јуре технологију, Зоран чува тајне дрвеног разбоја - једини је у Србији /видео/
© Спутњику уступио Зоран Слијепчевић
Пратите нас
Зоран Слијепчевић из Зрењанина нашао је место у свету старог заната којим господаре женске руке. Он је једини мушкарац у Србији са регистрованом ткачком радњом, кога је држава препознала као чувара старог уметничког заната. Успешно спаја своју машинску прецизност и таленат који је открио када је већ изабрао професионални пут. Данас га тка од свиле.
„Кад се каже ткање, прва помисао код нас је пиротски ћилим. Кажу, и моја бака и мама су радиле крпаре и поњаве. И то је то. Међутим, ткање је толико широко, толико је широко да ни за пет живота не бих могао да урадим све што имам у глави, све што сам замислио.“
Слијепчевићев пут до разбоја води преко машинских нацрта и техничких наука. Рођен у Прњавору, Зоран је најпре завршио средњу машинску школу, а затим је студирао на Институту за текстил и одећу Технолошког факултета у Загребу. Ратне околности су га довеле у Србију где је, по завршетку Више техничке школе, добио звање дипломираног инжењера текстилне конфекције.
Радио је различите послове, а пресудни тренутак који му је отворио нову каријеру догодио се петнаест година касније, свратио је на изложбу ручног ткања. Потпуно га је опчинила:
„Ткање ме је апсолутно фасцинирало, питао сам да ли може још да се пријави, пошто је таман био упис у нови циклус обуке, и тако сам те 2009. године завршио курс. Сам механизам дрвеног разбоја увек ми је био изузетно занимљив. Има неколико типова, као бившег машинца, то ме је интересовало. Брзо након обуке успео сам некако да набавим половни разбој. Није био најидеалнији, али могло се на њему радити. На самој обуци показало се да ми прилично добро иде, видео сам да то може бити не само додатно занимање, већ можда и нешто чиме бих наставио да се бавим у животу.“
🧵🇷🇸 Dok drugi jure nove tehnologije, Zoran Slijepčević iz Zrenjanina čuva vekovnu tradiciju.
— Sputnik Србијa (@rs_sputnik) July 12, 2026
On je jedini muškarac u Srbiji koji je priznat kao čuvar starog zanata tkanja na drvenom razboju, a njegova škola tkanja čuva deo kulturnog nasleđa i identiteta Srbije. 👏🇷🇸 pic.twitter.com/JXB1vzW1IW
Од ученика до цењеног инструктора
Брзо је савладао основе, али његова инжењерска радозналост му није дозволила да се заустави само на традиционалним, једноставнијим формама. Убрзо је преузео улогу предавача у радионици у којој је и сам начинио прве ткачке покрете.
„Од старта сам кренуо да радим добре тканине. Наравно, радио сам и крпарице и поњаве и свашта, али сам одмах почео да радим и пончое, шалове, огртаче, и то је било, онако, поприлично добро. Већ после две, три године, почео сам да држим обуке у простору где сам некада завршио курс. Држим их и данас. То су комплетне обуке за ручно ткање где сви полазници у 50 радних сати прођу све што знам. Стварно се трудим да им пренесем све што сам научио. Драго ми је што велики број њих настави да се бави ткањем.“
Ткач додаје да су полазници његове школе у готово 90 одсто случајева високообразовани, то су људи који су завршили различите факултете или академије. Не зна да ли је то случајност или се по правилу одређени тип људи занима за овај стари занат.
„Ткање је умирујућа делатност, али човек мора да се припреми. Ткање вас учи стрпљењу. Рецимо, тренутно имам на обуци једног машинског инжењера који је у пензији, имао је динамичну каријеру директора у великој фирми. Ту је и једна госпођа архитекта, ради у студију за архитектуру. Ткању сам учио професоре српског језика, васпитачице, учитељице.“
Наш саговорник додаје да су кроз његову радионицу, школу, до сада прошла само два мушкарца:
„Обојица су машински инжењери. И то би могло да се рачуна као занимљивост.“
"Кад се каже ткање, прва помисао је пиротски ћилим. Међутим, ткање је толико широко, да ни за пет живота не бих могао да урадим све што имам у глави"
© Спутњику уступио Зоран Слијепчевић
Званично признање државе
Своју ткачку радњу Зоран Слијепчевић је отворио 2013. године, готово одмах је добио важно признање - сертификат Министарства привреде Републике Србије, након што су његови стучњаци дошли да провере како ради.
Има, каже, још припадника јачег пола који имају регистроване радње, али се баве израдом народних ношњи. Његова је класична занатска ткачка радња.
„Сертификат је важан, јер вас одређује као некога ко се озбиљно бави овим послом и очувањем традиције. Такође, са њим можемо да аплицирамо за средства која сваке године додељује Министарство привреде, Покрајински секретаријат у Војводини или Град Зрењанин, који већ неколико година додељује средства искључиво занатским радњама које имају овај сертификат.“
Зоран чува овај занат и тако што редовно организује веома посећене школе ткања
© Спутњику уступио Зоран Слијепчевић
Свилени изазов
Иако већина људи када чује реч „ткање“ помисли на тешке вунене ћилиме или крпаре, Зоран је одавно померио те границе. Сам на друштвеним мрежама промовише ткање, његов рад изузетно је запажен.
Тренутно се бави најсофистициранијим природним материјалом који познајемо, свилом. Каже да је свест о вредности ручног рада код нас и у иностранству и даље неупоредива.
„Потребне су године искуства да би се радило са свилом. То су ексклузивније ствари, теже их је пласирати на тржиште, али јако лепо изгледају, свила је прелеп материјал, један од најлепших. А ми смо знатно испод европских и светских цена. Гледао сам недавно крпаре које сам радио, које су код нас око 25, 30 евра. На америчком сајту где се људи баве ручним ткањем, потпуно исти материјал и рад коштају десет пута више. Код нас, најјефтинији шалови коштају 3.000 динара, док су свилени три пута скупљи, зависи од ширине, преплетаја и дужине. Једноставно, у таквој средини живимо да не можемо да постигнемо цене које тај рад заслужује“.
Зоран сада ради са свилом, каже да ју је тешко пласирати на нашем тржишту, јер је прескупа
© Фото : Спутњику уступио Зоран Слијепчевић
Разбој ће надживети модерну технологију
Ипак, упркос економским изазовима и ери дигитализације, Зоран верује да овај древни занат, чији корени на нашим просторима сежу до Винчанске културе, никада неће нестати, јер је принцип ткања остао непромењен хиљадама година.
Иза нас је период у коме у Србији разбоја скоро да није ни било, ткање је готово замрло, али људи који воле и разумеју ткање полако су га поново покренули:
„Сад нас, хвала Богу, има по Србији. Није то велики број, али има нас, то су углавном заљубљеници. Мислим да ће, поред свих ових нових технологија, ткање ипак да опстане. И дан данас имамо врло једноставан систем, и код нашег ручног, али и код фабричког ткања. Имате два система нити, основе и потке. Њиховим укрштањем добијамо текстилну површину, тканину. Ту немамо шта да заменимо. Нова технологија може да долази, нови фабрички разбоји са разним новим системима, али принцип је потпуно исти. Ткање ће свакако да постоји у неком облику, а надам се да ће опстати и у занатском. Из њега је све настало, па и фармерке које сви носимо.“
Зоран Слијепчевић подсећа да је ткачко српско, али и благо Балкана, у великој мери заборављено. Наводи као пример торонтални ћилим из Баната који је крајем 19. века освајао светске изложбе, данас је готово заборављен.
Његова ткачка радионица зато није само место где настају прелепи уникатни шалови и огртачи, већ институција која брани и чува вредности. Идентитет и културно благо не чува масовна производња, већ уникат. Али и наша свест да препознамо ту вредност, а пре свега лепоту.
Упркос економским изазовима и ери дигитализације, верује да ће занат чији корени на нашим сежу до Винчанске културе, опстати
© Спутњику уступио Зоран Слијепчевић
Погледајте и:
