https://sputnikportal.rs/20260712/goran-gocic-mozda-srbija-ne-moze-da-promeni-svet-ali-moze-da-promeni-sebe-1201174107.html

Горан Гоцић: Можда Србија не може да промени свет, али може да промени себе

Горан Гоцић: Можда Србија не може да промени свет, али може да промени себе

Sputnik Србија

Врло је тешко растурити једну земљу ако у њој не постоје довољно јаке снаге које ће то учинити изнутра. Завере успевају само тамо где за њих постоји плодно... 12.07.2026, Sputnik Србија

2026-07-12T09:15+0200

2026-07-12T09:15+0200

2026-07-12T09:15+0200

култура

култура

интервју

горан гоцић

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/06/1a/1125746759_0:0:1271:716_1920x0_80_0_0_c0ebf7b9bb21f26d2d7751df31389251.png

Издавачка кућа „Космос“ објавила је нови роман Горана Гоцића „Фиксер“, аутофикцију у којој су, кроз призму љубавне приче, спојени искуство једне генерације и сведочанство о годинама у којима се распадала једна држава, а настајали нови идентитети.Главни јунак носи име свог аутора, радио је као фиксер, односно асистент за стране новинаре, током ратних година и креће се кроз простор у којем се преплићу љубав и насиље, Ерос и Танатос, приватна драма и велика историја.Може ли љубавна прича да исприча историју једне земље? Колико времена треба да прође да би ратно искуство постало тема књижевности? Где се завршава аутобиографија, а где почиње роман? О томе разговарамо с Гораном Гоцићем.Фиксер је, како сте сами објаснили, најнижи ранг у новинарству, односно у ратном извештавању. Ви сте се тим занимањем бавили две године, иако сте били пре свега преводилац. Колико је сама фигура фиксера, као наслов романа, симболична? Да ли је главни јунак у свим тим великим догађајима - као нека врста потрчка - симбол обичног човека који је немоћан пред историјом?- Чини ми се да је то добар угао. Jа сам постао фиксер 1990. године, на чувеном Четрнаестом конгресу Савеза комуниста Југославије. То ми је био први фиксерски задатак. Живо се тога сећам. Има цело поглавље о томе. Наравно, можемо да читамо мемоаре Била Клинтона из тог времена или мемоаре других актера. Много је писано о југословенском грађанском рату, и великих и малих учесника. Међутим, ти углови су, углавном, помало надобудни. Мени је био занимљив један, условно речено, храбаловски угао — угао малог човека који све то посматра из жабље перспективе. Из тог угла се, чини ми се, историја најбоље види. Није исто када вам историју прича Черчил и када вам је прича неки обичан енглески војник који је био у рововима. Ово је, дакле, рововски извештај, бар га ја тако видим. И мој јунак јесте човек са стране. Он не доноси одлуке, него их трпи. Он чак и не ратује директно, него у свему томе учествује као сведок и сарадник. Искуство је показало да су управо такви јунаци најбољи сведоци.Роман нас враћа у турбулентне деведесете, до најситнијих детаља. Подсећа нас и на неке, из данашње перспективе, готово невероватне појаве — попут пирамидалне штедње, новчаница с безброј нула... Приказујете како су страни медији извештавали о рату, како се све захуктавало, шта су говорили домаћи и страни политичари, али све је то испричано кроз угао главног јунака, кроз његове дијалоге и доживљаје. Колико је било тешко уклопити документарни материјал у књижевни текст?- Један детаљ јесте био тежак. Као новинар сам већ писао о многим од тих ствари. Између осталог и о пирамидалном банкарству. То је био регионални феномен. Појавио се у многим земљама региона — у Србији, затим у Румунији, Албанији, Русији... Веома је занимљиво када почнете да проучавате све то. На Западу је већ било познато да је реч о превари, али као да смо ми морали све то поново да проживимо. Као да нисмо могли да искористимо туђе искуство. Пришли смо свему томе с неком невиношћу, као да се никада раније није догодило. Оно што је било тешко јесте прелазак из новинарског језика у језик фикције.У чему је разлика?- Врло је тешко то рационално објаснити. И данас пишем текстове у првом лицу. Позивам се на анегдоте, говорим „ја“, али је интонација другачија. У новинарству човек мора да се ослони на чињенице, мора да тежи истини. У фикцији све мора да буде у функцији размишљања главног јунака, његовог погледа на свет. Све мора да буде испричано из његове перспективе. У новинарском тексту немате јунака. Ви нешто тврдите, долазите до закључака, износите чињенице и бројеве. У роману, међутим, јунак мора да има свој језик, уверења, емоције. То је суштинска разлика. Практично сам морао изнова да напишем исте ствари, само потпуно другачијим језиком. Човек помисли да може једноставно да узме добар новинарски текст и убаци га у роман. То уопште не функционише.У роману се често осврћете на историјске чињенице, на поступке наших и страних политичара, говорите о ратној пропаганди и пропустима који су можда могли да се избегну. Да није било свих тих грешака на које нас подсећате, да ли би се ипак све догодило исто? Да ли је тај рат, заправо, био неминовност, без обзира на то како су поступали политички актери, обични људи и сви остали?- Мислим да смо ми у Србији склони дефетизму и веровању у судбину. Као да су то неке силе које су неумољиве и против којих ништа не можемо. Ја се с тим уопште не слажем. Слобода је потпуна и оно што урадимо — то ће се и догодити. Ми смо главни актери сопствене историје. Врло је тешко растурити једну земљу ако у њој не постоје довољно јаке снаге које ће то изнутра урадити. Наши изговори су, међутим, најчешће да је увек неко други крив. Да је неко други све организовао или скројио заверу против нас. Наравно да и тога има. Али завере успевају само тамо где за њих постоји плодно тло.Управо сам на то и мислила - да ли смо ми као друштво такви да све то није могло да се избегне? Колико ми из тих грешака заиста учимо? Да ли та катаклизма, на неки начин, произлази из нашег менталитета?- То је стварно добро питање. Вероватно произлази. И то веровање у судбину, то политичко сујеверје, такође је део нашег карактера. Ја верујем да можемо да мењамо судбину, да утичемо на ствари, али као да имамо неко унутрашње ограничење које произлази из нашег историјског искуства. Били смо жртве великих историјских покрета и често заиста нисмо могли много тога да променимо. Ипак, увек смо покушавали да будемо актери историје. Као што каже Денис де Ружмон, будућност је наша ствар. Историја је у нашим рукама. Можда мала Србија не може да промени читав свет, али може да промени себе. Може да уреди сопствено друштво онако како њој одговара. Ја у то искрено верујем.У роману је веома снажно присутна супротстављеност Ероса и Танатоса. С једне стране, љубавни и сексуални однос двоје главних јунака из странице у страницу постају све сложенији, док се, с друге стране, захуктава рат. И све то заједно клизи ка нечему што личи на патологију. Да ли сте од почетка имали идеју да напишете роман о сукобу Ероса и Танатоса или се то развило спонтано током писања?- Не могу да се сетим шта је била прва искра. Одједном су ми наврла сећања на рат. Прво сам објавио неколико текстова — један о Дубровнику, један о Вуковару — и онда је све кренуло као лавина. Зашто баш тридесет година касније, не умем да одговорим. Једноставно је, ваљда, дошло на ред негде из подсвести. Када сам решио да спојим мотиве ероса и танатоса, тога нисам био сасвим свестан. Било је то време короне. Вероватно је имало везе и с мојим годинама. Док сам био млад, не бих био способан да напишем овакву књигу. Никада нисам имао узоре у порнографској литератури, нити сам икада држао у рукама порнографски роман. Моји узори били су велики писци који су писали о еротици, попут Хенрија Милера. Он се с том темом суочио потпуно отворено, без лицемерја и увијања. И то је било револуционарно. Данас су околности другачије. Када сада гледам уназад, схватам да уопште није лако књижевно описати, рецимо, оргазам. Треба пронаћи равнотежу — да не буде банално, да не буде претерано романтизовано, али ни сувише документарно. Занимљиво је, међутим, да нисте били брутални у описивању ратних сцена. Тај ниво романа јесте потресан и враћа нас у веома тешке тренутке које су многи од нас проживели, али ту нема експлицитности какву имају љубавне сцене. На неки начин сте нас, као читаоце, ту поштедели.- Можда заиста јесам. Што се рата тиче, ту сам био много документарнији. Описао сам оно што сам заиста видео. И то што је виђено има своју снагу, јер потиче из непосредног искуства. Нисам морао да препричавам како је изгледао сусрет с Арканом или како је било бити у вуковарској болници. Рат је сам по себи надреалан. Постоји једно место у роману где говорим о сусрету с мртвима. То је врло необично искуство. Делује као сценографија. Не можете да прихватите да је то стварност. У свакодневном животу немате такво искуство. Ако неко умре, брзо дођу по тело. Смрт је данас, на неки начин, санитаризована. На фронту је све то непосредно и веома интензивно. Покушао сам у првој верзији да те сцене опишем детаљније, али сам их касније избацио. Сувише су одударале од тона романа. Биле су непотребна надградња. Схватио сам да нема потребе да идем даље.Чини ми се да, као што ваши јунаци покушавају да побегну од онога што се око њих дешава, тако и ви читаоцима пружате могућност да кроз њихову љубавну и еротску причу побегну од рата и хаоса у којем живе.- Да, тачно. Литература нам и служи као једна врста бекства. Зашто читамо? Зашто гледамо филмове и серије? Зашто слушамо музику? Да бисмо направили предах од свакодневице и њене баналности. Рат је свакако нешто од чега човек жели да побегне. Мој јунак није уметник, али налази сопствени начин да се сачува. Наравно да размишља о свему што се дешава, то је неизбежно. И ја сам се дуго трудио да све то заборавим. Заправо, више сам се трудио да заборавим него да запамтим своја искуства с фронта. Али она су све време била потиснута.На почетку романа постављате питање зашто мушкарци воде ратове. Пред крај романа Ваш главни јунак каже: „Не могу да говорим у име свих мушкараца. Мени је лично рат донео суочење са сопственом вредношћу, и нисам једини. Уметност је дозирати интензитет доживљаја — да буду довољно снажни да човека отрезне, али не толико снажни да му помуте разум. Само на тој варљивој граници између опамећивања и распамећивања рат може да буде позитивно искуство. Он одговара на питање: Ко си ти?“ Може ли рат уопште бити позитивно искуство?- Ко је рат искусио, тај је против рата. Практично сви људи који су истински антиратно настројени имају неко лично искуство с њим. Неко ко никада није био тамо може да мисли да је рат патриотизам, херојство и све оне велике речи које се уз њега везују. Али ко је видео како то заиста изгледа, тај је против тога. То је један трагичан део људске историје. Много је мотива због којих људи одлазе у рат. То сам видео на фронту. Када сам разговарао с људима, нисам ни морао да их питам, сами су говорили зашто су ту. Неки разлози били су сасвим разумни. Ако стојите с пушком на прагу своје куће и чекате да војска дође, можда је рационалније да се прикључите некој војној формацији и покушате да то предупредите. Има, међутим, и људи који у рату виде прилику да укину закон и раде шта хоће. Видео сам чак и западњаке који су уживали у тој суспензији правила. Сећам се двојице новинара из Белгије који су сваке вечери по фронту возили изнајмљени ауто 150 километара на сат. То код куће никада не би смели. Одмах би били ухапшени. А на фронту више није било никаквог прекршаја.Као игра мале деце.- Апсолутно. То је типично мушки порив — да се пробију баријере система, да одједном све буде дозвољено. Или људи који пале и руше. То је један дечји нагон за уништавањем. Постоји у свима нама. Не зато што желе да казне непријатеља, него зато што сама деструкција доноси извесно задовољство. Као дете које направи дворац од песка, па га на крају само шутне. Питање је зашто то причињава задовољство.На први поглед у роману побеђује Танатос, али када се мало размисли о крају романа, чини се да ипак побеђује Ерос. Како ви то видите?- Волео бих да је тако. Волео бих да је Ерос тај који побеђује, али можда је боље да то тумаче читаоци, а не ја. Очигледно је да су оба нагона велико искушење за главног јунака. Рекли сте да сам био уздржанији у описима ратних ужаса. Можда је разлог и то што смо се наслушали превише измишљених злочина и измишљене деструкције. Људи су тада били мотивисани да лажу и преувеличавају. Медији су такве приче обожавали. Оне продају новине и повећавају гледаност. Имају и пропагандну сврху — да демонизују другу страну. Испоставило се да се многе од тих прича уопште нису догодиле. Када једном почнете да демонизујете читав један народ, на крају се догоди да се све претвори у самоиспуњавајуће пророчанство. То, нажалост, видимо и данас... Крајњи циљ би, ипак, требало да буде тежња ка истини.

2026

Вести

sr_RS

култура, интервју, горан гоцић