Исти модел крађе српског наслеђа – од Косова и Метохије до Босне и Херцеговине
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Отимање српског културног наслеђа у Босни и Херцеговини питање је безбедности српског народа на просторима на којима живи. Увек су они који су нападали српски народ прво нападали његова идентитетска обележја, писмо, језик, културу и историјске споменике, а нажалост, у 20. веку су након тога следила велика страдања и искушења.
Овако Предраг Лозо, начелник Одељења за идентитска истраживања и културу памћења Центра за друштвено-политичка истраживања Републике Српске коментарише спорну ситуацију везану за именовање чланова Комисије за очување националних споменика.
Одлуком Председништва БиХ, где су чланови Денис Бећировић и Жељко Комшић прегласали српског члана Жељку Цвијановић, одлучено је да за чланове Комисије, поред домаћих експерата, буду именовани и међународни стручњаци. Народна скупштина Републике Српске потом је подржала Цвијановићеву у стављању вета на такву одлуку, истичући да се ради о покушају да се српско културно благо прогласи за „босанскохерцеговачко наслеђе“.
Затирање свега што је српско
Лозо објашњава да још од деведесетих година прошлог века одређени сарајевски кругови активно и без много скрупула покушавају да измисле тезе о историјском постојању босанске нације и створе наратив у којем Срби једноставно не постоје.
Сведоци смо све чешћег и очигледнијег рада на кривотворењу историјских чињеница о средњовековној прошлости Срба на територији данашње Републике Српске и Босне и Херцеговине. Иако постоје јасна сведочења о континуитету Срба на овим просторима још од прве половине седмог века, историјски извори који су међу најзначајнијим српским културно-историсјким споменицима, попут Повеље Кулина бана или Мирослављевог јеванђеља, предмет су настојања да се преко њих произведе вештачка босанска нација. То траје још од времена Аустроугарске и циљ је манипулисати чињеницама о српском средњовековном наслеђу како би се створила некава вештачка и неодржива конструкција, каже Лозо за Спутњик.
Један од најочигледнијих примера промовисања такозване босанске нације и производње непостојећих историјских континуитета десио се пре неколико година, подсећа наш саговорник, када су муслимански кругови управо у Комисији за заштиту историјског наслеђа и националних споменика покушали да Чајничко четворојеванђеље отргну из идентитетског крила Српске православне цркве и прогласе га списом босанске провенијенције.
Поред тога, током читавог 20. века јављали су се покушаји да се историјски надгробни споменици српских предака у Босни и Херцеговини, познати као стећци, прогласе некаквим богумилским споменицима, односно да им се наметне један крајње неисторијски карактер на основу којег ће се стварати вештачки, непостојећи идентитети, а српска народна традиција брисати са тих простора.
Током Одбрамбено-отаџбинског рата имали смо најпластичнији пример таквог кршења историје, традиције, културе и озбиљних чињеница везаних за њу. Тада је љиљан, један од класичних хришћанских симбола, уједно и симбол српске средњовековне династије Котроманића, отргнут из крила српског народа, јер се на основу њега покушао створити симбол, односно идентитет, такозване Републике Босне и Херцеговине и њене муслиманске армије. Да апсурд буде већи, у тзв. Армији БиХ деловао је велики број страних добровољаца и терориста – муџахедина – на класичним исламским основама, ратујући под класичним хришћанским симболом.
Будите шта хоћете, не дирајте наше!
Лозо истиче да се овде заправо ради о континуираном процесу покушаја уништења и гушења Републике Српске. Он додаје да је питање идентитета веома осетљиво и да нико не може забранити некоме другом да се изјашњава како хоће, међутим, у том процесу не сме се дозволити грубо прекрајање историјских чињеница и присвајање културно-историјског наслеђа српског народа.
Идентитетска политика је основа сваке заједнице и овај напад преко Комисије удара на идентитетску политику Републике Српске. Ово представља једно од највећих настојања, поред оног чувеног политичког настојања да се одузме имовина Републике Српске, као и настојања да се Републици Српској промени име, што се најављује из сарајевских кругова. То су континуирани притисци који су само ескалирали овим покушајем прегласавања српског члана Председништва.
У таквим настојањима, каже Лозо, сарајевски кругови служе се апсолутно свим средствима, не презајући ни од нелегалних средстава, као што је кршење Устава и уставних процедура.
Од Косова, преко Црне Горе до Српске
Присвајање српског културног наслеђа активно се врши на Косову и Метохији, где се чак и чланови српске светродне династије Немањића, као и њихвое задужбине, проглашавају албанским. У Црној Гори су посустала, али не и престала настојања да се присвоји чак и имовина Српске православне цркве.
Када је реч о Босни и Херцеговини, Лозо каже да је ту на делу процес покушаја уништења и гашења Републике Српске, уз уништење српског идентитета на овим просторима.
Идентитетска политика, идентитетска обележја, симболи, наслеђе и средњовековни споменици чине заједничку прошлост једне заједнице и то је нешто што је веома важно за сваку заједницу. Без заједничке прошлости, без наших идентитетских обележја, нема ни нас као заједнице. Они који присвајају српско средњовековно и друго наслеђе јасно ударају на постојање српског народа и културе на тим просторима.
Тај процес није јуче почео, подсећа наш саговорник, већ је нешто што историчари и они који се баве идентитетским политикма опажају и прате кроз читав 20. век, па и даље у прошлости. Ту је реч о процесима преузимања српског идентитетског наслеђа и стварања нових, фабрикованих идентитета, уз гушења српског наслеђа. Оно на шта треба обратити пажњу, подвлачи Лозо, јесте чињеница да је, кад год је једна страна настојала да другој поништи идентитет, настојала би да поништи и њеног носиоца.
У случају садашњих дешавања и афере око нелегалног деловања бошњачких представника у Председништву Босне и Херцеговине, то је само један нови ниво перфидности, где се противправним средствима покушава одузети једна надлежност Републици Српској, а та перфидност подигнута је на виши ниво. Ја ускоро очекујем и укључивање правосудних институција на нивоу Босне и Херцеговине како би покушале да легализују и оправдају таква поступања.
Из свих наведених разлога, императивно је да се у читавом региону, дакле на свим просторима где живе Срби, институције Републике Српске, Србије и друге институције јасно суоче са овим чињеницама и стану у одбрану својих права свим легалним средствима, закључује Лозо.
Погледајте и:
