Штит против балистичких ракета: Још један пројекат бриселских елита за стварање европске супердржаве
© AP Photo / Virginia Mayo
Пратите нас
Најављено формирање „антибалистичке коалиције“, коју ће чинити Украјина и девет европских држава, представља покушај постепеног укључивања Кијева у заједничку европску одбрамбену архитектуру, мимо формалног чланства у НАТО-у, сматра бивши официр шведских оружаних снага и противваздухопловне одбране Микаел Валтерсон.
Како наводи он даље, читав пројекат је истовремено и корак ка дубљој политичкој интеграцији Европске уније.
Иако се новоформирана „антибалистичка коалиција“ представља као искључиво одбрамбена иницијатива, Валтерсон оцењује да је њен прави значај много шири од заштите од балистичких ракета.
Према његовим речима, већина војних савеза формално има одбрамбени карактер, али се суштина мења када се успостави мрежа међусобно повезаних безбедносних механизама.
"Антибалистичка коалиција формално није војни савез, али у пракси јединствена европска архитектура противракетне одбране јесте савез. Ако би нека држава била нападнута балистичким ракетама, за њену одбрану користили би се заједнички капацитети свих чланица. То је очигледан покушај најпроукрајинскијих европских држава да Украјину посредно укључе у заједничку европску одбрамбену структуру и тако заобиђу могуће вето механизме који би спречили њено приступање НАТО-у", сматра Валтерсон.
Он указује да Европа још нема технолошку и индустријску основу за самосталну изградњу свеобухватног система противракетне одбране.
Како објашњава, европска индустрија тренутно располаже ограниченим капацитетима за производњу савремених ракета земља–ваздух, док је производња најнапреднијих система и даље зависна од Сједињених Америчких Држава и Израела.
"Немачка је добила лиценцу за производњу старијих ракета „Патриот“ ПАЦ-2, али разговори о производњи модернијих ПАЦ-3 ракета нису напредовали. Европа је и даље зависна од америчких ракета „Патриот“ и израелског система „Ероу 3“. Биће потребно најмање десет година, а вероватно и више, да европске државе развију сопствене производне капацитете за најсавременије системе противракетне одбране", оцењује он.
Осврћући се на улогу Украјине у будућој коалицији, Валтерсон сматра да је њен значај у великој мери заснован на перцепцији борбеног искуства, али доводи у питање поузданост података које Кијев саопштава о ефикасности своје противваздухопловне одбране.
"Многи Европљани, који немају сопствено борбено искуство, високо цене Украјину због њених наводних успеха на бојном пољу. Велики део тог угледа заснива се на информацијама које долазе из Украјине, а оне су део пажљиво осмишљене стратегије информационог ратовања", тврди Валтерсон.
Према његовој оцени, украјинске тврдње да је оборено 80 до 90 одсто руских ракета „Искандер“, као и приближно половина хиперсоничних ракета „Кинжал“, нису реалне.
"У стварности је проценат успешних пресретања вероватно испод 30 одсто код „Искандера“, док је код „Кинжала“ знатно мањи. И такви резултати постижу се само употребом огромног броја ракета-пресретача", наводи он.
Иако не спори да ће се европски систем противракетне одбране временом развијати, Валтерсон сматра да ће његови конкретни војни ефекти у наредној деценији бити ограничени.
"Овај програм је дугорочни пројекат, али ће током наредних десет година имати веома ограничену практичну примену. Истовремено, представља још један део пројекта бриселских елита за стварање европске супердржаве, која би постепено заменила националне државе већим степеном интеграције на европском нивоу. Поред тога, циљ му је усмеравање већих финансијских средстава ка европској одбрамбеној индустрији, али и све дубље укључивање Украјине у европске војне и политичке интеграције", закључује Валтерсон.
