https://sputnikportal.rs/20260715/djordje-kadijevic-sveto-mesto-srpske-kinematografije-1201314345.html
Ђорђе Кадијевић, свето место српске кинематографије
Ђорђе Кадијевић, свето место српске кинематографије
Sputnik Србија
„Све сам дао једној мистичној врсти људске делатности која се зове уметност, а у уметности - медију који се зове филм. Данас, гледајући своје филмове, видим да... 15.07.2026, Sputnik Србија
2026-07-15T13:08+0200
2026-07-15T13:08+0200
2026-07-15T13:08+0200
култура
култура
култура – интервјуи и аналитика
ђорђе кадијевић
орбита културе
дарко бајић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/04/14/1136640092_0:88:900:594_1920x0_80_0_0_17745c270a522f78ff29ba8341c89d8c.jpg
У овим речима Ђорђа Кадијевића сажета је целокупна његова поетика. После одласка једног од наших највећих филмских аутора, историчара уметности, ликовног критичара и једног од највећих српских интелектуалаца, редитељ Дарко Бајић у разговору за “Орбиту културе” опомиње да је пред нама много важнији задатак од самог сећања на Ђорђа Кадијевића: да сачувамо његову мисао.Он подсећа да је Кадијевић кроз читав опус трагао за историјским темама, али никада није пристајао на поједностављена тумачења прошлости.„Ми често судимо прецима, а заборављамо околности у којима су доносили одлуке. Кадијевић нас је учио нечему веома важном, а то је да разумемо време, а не да над њим паметујемо. Био је оштар критичар друштва, али је умео да изабере тренутак када ће критиковати, а када ће се окренути фантастици или хорору. И када је био скрајнут и оспораван, наставио је да проналази теме које су га дубоко провоцирале као уметника.”О томе на јединствен начин сведочи и документарац “Филм давне будућности”, реализован по Бајићевој идеји, у ком четири редитеља (Здравко Шотра, Миша Радивојевић, Боро Драшкови и Ђорђе Кадијевић) разговарају и размењују ставове о уметности. Бајић каже да је снимање разговора са Кадијевићем остало једно од најдрагоценијих искустава његове каријере.Мајстор који је повезивао епохеИза строге спољашњости крио се, подсећа редитељ, сасвим другачији човек.„Тек кроз дуге разговоре открио сам дубоко моралну, али и невероватно емотивну особу. Иза наочара, иза тог привидног оклопа, крио се човек који је умео да разуме друге. Када је писао ликовне или филмске критике, није полазио од тога да некога оспори, већ да пронађе мотиве због којих је уметничко дело настало. Знао је да подстакне аутора да направи следећи корак. То могу само велики људи.”Његово пријатељство са Мићом Поповићем и чувени портрет који је годинама стајао у Кадијевићевом стану за Бајића симболизују много више од једног пријатељства.„Тај портрет говори о времену Црног таласа, о репресији и цензури, али и о оданости пријатељу. Кад год идеологија стане испред човека, уметник више није слободан. А уметник мора да има право и да погреши, али мора слободно да каже оно што мисли.”Да је Кадијевић пре свега мислио сликом, Бајић је, признаје, схватио тек као млад редитељ.Због тога га, додаје, посебно погађа што друштво није умело довољно да искористи стваралачку снагу својих највећих аутора.„Дуго сам предлагао, чак и инсистирао на томе да великани не чекају конкурсе, него да, уместо тога, држава оде код њих и пита их: шта вам је потребно да направите нови филм. Нажалост, то се није десило а да смо тако радили, имали бисмо још филмова Душана Макавејева, Пурише Ђорђевића, Ђорђа Кадијевића. Манипулација великанима много нас је коштала.”Бајић верује да је највећа вредност Кадијевићевог дела управо у томе што оно повезује епохе.„Млади морају да уче од старијих, али не да их копирају, него да разумеју како се долази до сопственог израза. То је Ђорђе знао као професор. Све што је знао као историчар уметности, познавалац историје и филозофије преточио је у филм. Зато његови филмови нису само уметничка дела, него начин размишљања.”"Вук" и за Ека део европске културне баштинеПодсећа и на признање које је за серију „Вук Караџић” стигло из Европе, и од жирија у коме је седео Умберто Еко.За Бајића, управо у томе лежи и највећа обавеза према Ђорђу Кадијевићу.„Морамо да сачувамо мисли великих људи. Уметност прави мостове између времена. Она критикује садашњост, али истовремено архивира једно доба и оставља га будућим генерацијама. То је успео Ђорђе Кадијевић. Његова дела не говоре само нама. Говоре и онима који тек долазе. Зато ће његово место у српској кинематографији остати, као и име његовог филма - свето место.”Погледајте и:
https://sputnikportal.rs/20220424/djordje-kadijevic-rusija-mora-da-zaustavi-antiljudsku-strategiju-zapada-1136624884.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
култура, култура – интервјуи и аналитика, ђорђе кадијевић, орбита културе, дарко бајић
култура, култура – интервјуи и аналитика, ђорђе кадијевић, орбита културе, дарко бајић
Ђорђе Кадијевић, свето место српске кинематографије
„Све сам дао једној мистичној врсти људске делатности која се зове уметност, а у уметности - медију који се зове филм. Данас, гледајући своје филмове, видим да је то мој живот.”
У овим речима Ђорђа Кадијевића сажета је целокупна његова поетика. После одласка једног од наших највећих филмских аутора, историчара уметности, ликовног критичара и једног од највећих српских интелектуалаца, редитељ Дарко Бајић у разговору за “Орбиту културе” опомиње да је пред нама много важнији задатак од самог сећања на Ђорђа Кадијевића: да сачувамо његову мисао.
„Увек је велика туга када оду великани. Али наша одговорност није само да тугујемо. На нама је да сачувамо све оно што су говорили и стварали. Ђорђе Кадијевић није био само изузетан редитељ, већ филозоф уметности, филозоф живота, историчар, професор који је генерацијама младих оставио основни импулс да разумеју како се историја и уметност не могу одвојити”, каже Дарко Бајић.
Он подсећа да је Кадијевић кроз читав опус трагао за историјским темама, али никада није пристајао на поједностављена тумачења прошлости.
„Ми често судимо прецима, а заборављамо околности у којима су доносили одлуке. Кадијевић нас је учио нечему веома важном, а то је да разумемо време, а не да над њим паметујемо. Био је оштар критичар друштва, али је умео да изабере тренутак када ће критиковати, а када ће се окренути фантастици или хорору. И када је био скрајнут и оспораван, наставио је да проналази теме које су га дубоко провоцирале као уметника.”
О томе на јединствен начин сведочи и документарац “Филм давне будућности”, реализован по Бајићевој идеји, у ком четири редитеља (Здравко Шотра, Миша Радивојевић, Боро Драшкови и Ђорђе Кадијевић) разговарају и размењују ставове о уметности. Бајић каже да је снимање разговора са Кадијевићем остало једно од најдрагоценијих искустава његове каријере.
„Концепт је био да редитељ разговара са редитељем, али да кроз тај разговор младим људима пренесемо искуство. После двочасовног снимања студенти Факултета драмских уметности спонтано су устали и наградили Ђорђа аплаузом. Он је једноставно фасцинирао знањем. Није вам давао готове одговоре, него вас је упућивао где су вам корени и где заправо почиње уметничко трагање.”
Мајстор који је повезивао епохе
Иза строге спољашњости крио се, подсећа редитељ, сасвим другачији човек.
„Тек кроз дуге разговоре открио сам дубоко моралну, али и невероватно емотивну особу. Иза наочара, иза тог привидног оклопа, крио се човек који је умео да разуме друге. Када је писао ликовне или филмске критике, није полазио од тога да некога оспори, већ да пронађе мотиве због којих је уметничко дело настало. Знао је да подстакне аутора да направи следећи корак. То могу само велики људи.”
Његово пријатељство са Мићом Поповићем и чувени портрет који је годинама стајао у Кадијевићевом стану за Бајића симболизују много више од једног пријатељства.
„Тај портрет говори о времену Црног таласа, о репресији и цензури, али и о оданости пријатељу. Кад год идеологија стане испред човека, уметник више није слободан. А уметник мора да има право и да погреши, али мора слободно да каже оно што мисли.”
Да је Кадијевић пре свега мислио сликом, Бајић је, признаје, схватио тек као млад редитељ.
„Када сам монтирао ‘Сиви дом’, један монтажер ме је питао да ли сам гледао Кадијевићев ‘Празник’. Отишао сам у Кинотеку да погледам филм и тек тада увидео колико простор може да буде главни јунак филма. Код Кадијевића простор говори, уводи вас у историјско време, постаје елемент драме и односа међу људима. То није декор, него живи учесник приче. То је оно што велики сликари пренесу у филм – способност да кадар добије трећу димензију.”
Због тога га, додаје, посебно погађа што друштво није умело довољно да искористи стваралачку снагу својих највећих аутора.
„Дуго сам предлагао, чак и инсистирао на томе да великани не чекају конкурсе, него да, уместо тога, држава оде код њих и пита их: шта вам је потребно да направите нови филм. Нажалост, то се није десило а да смо тако радили, имали бисмо још филмова Душана Макавејева, Пурише Ђорђевића, Ђорђа Кадијевића. Манипулација великанима много нас је коштала.”
Бајић верује да је највећа вредност Кадијевићевог дела управо у томе што оно повезује епохе.
„Млади морају да уче од старијих, али не да их копирају, него да разумеју како се долази до сопственог израза. То је Ђорђе знао као професор. Све што је знао као историчар уметности, познавалац историје и филозофије преточио је у филм. Зато његови филмови нису само уметничка дела, него начин размишљања.”
"Вук" и за Ека део европске културне баштине
Подсећа и на признање које је за серију „Вук Караџић” стигло из Европе, и од жирија у коме је седео Умберто Еко.
„Еко је рекао да је то део европске културне баштине. Ја верујем да је био у праву. Зато је несхватљиво да таква дела нису стално присутна.”
За Бајића, управо у томе лежи и највећа обавеза према Ђорђу Кадијевићу.
„Морамо да сачувамо мисли великих људи. Уметност прави мостове између времена. Она критикује садашњост, али истовремено архивира једно доба и оставља га будућим генерацијама. То је успео Ђорђе Кадијевић. Његова дела не говоре само нама. Говоре и онима који тек долазе. Зато ће његово место у српској кинематографији остати, као и име његовог филма - свето место.”
