https://sputnikportal.rs/20260715/razumevanje-igre-sport-fudbal-svetsko-prvenstvo-mundijal-spanija-francuska-1201303058.html
Разумевање игре
Разумевање игре
Sputnik Србија
Треће велико такмичење заредом донело је исти сценарио – Шпанија је у полуфиналу елиминисала Француску и заслужено се пласирала у финале Светског првенства. 15.07.2026, Sputnik Србија
2026-07-15T10:16+0200
2026-07-15T10:16+0200
2026-07-15T10:16+0200
мундијал 2026
сп 2026 – скенер
спорт
фудбал
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/07/0f/1201301989_0:0:3071:1728_1920x0_80_0_0_9b2aaee0f698480e44b7d72a69763d57.jpg
После тријумфа на Европском првенству 2024. године и у Лиги нација 2025, екипа Луиса де ла Фуенте наставила је доминацију и на Мундијалу, победом од 2:0. Иако статистика поседа лопте (49–51%) указује на равноправан меч, сви напредни параметри показују потпуну контролу Шпаније. „Црвена фурија“ створила је чак 1,63 очекивана гола (xG), док је Француска остала на свега 0,26, без иједне велике прилике током читавог сусрета.Посебно импресивно делује чињеница да је Шпанија до финала стигла елиминисавши Португал, Белгију и Француску, притом примивши само један гол током читавог нокаут дела турнира. То није последица индивидуалног блеска, већ система који функционише готово беспрекорно.Тактичка партија Луиса де ла ФуентеОно што ову Шпанију издваја није само технички квалитет, већ доследност. Де ла Фуенте није мењао своје принципе ни када је екипа трпела критике у групној фази, већ је наставио да гради игру на истим темељима.У нападу је Шпанија константно одржавала препознатљиву структуру 2-3-5, са двојицом штопера иза тројице играча задужених за контролу простора. Управо је та организација омогућавала сталне бројчане вишкове против француске последње линије.Када би Педро Поро или Марк Кукуреља кренули високо, Родри и Фабијан Руиз су моментално ротирали позиције, обезбеђујући стабилност и истовремено отварајући нове линије додавања. Из таквог механизма стигао је и погодак Пора – школски пример игре „додај и крени“, у којој су Французи остали без одговора.Још значајнији био је дефанзивни аспект. Шпанија је високим пресингом у формацији 4-4-2 онемогућавала француску изградњу напада, док је у средњем блоку прелазила у компактних 4-3-3, затварајући све просторе између линија. Сваки покушај индивидуалног продора Мбапеа, Дембелеа, Олисеа или Дуеа брзо се претварао у ситуацију два на један.Управо због тога Француска никада није успела да развије своју најјачу страну – транзицију.Шпански везни ред – мотор који је диктирао свеНајвећа разлика између две репрезентације налазила се у средини терена.Ако постоји играч који данас најбоље представља модерног дефанзивног везисту, онда је то Родри.Није био само организатор игре већ и тактички центар читаве екипе. Контролисао је темпо, одређивао тренутак убрзања и успоравања игре, ослобађао саиграче притиска и својим позиционирањем практично неутралисао француске покушаје контранапада.Његова статистика додатно потврђује утисак са терена – 82 контакта с лоптом, 87 одсто успешних додавања, четири освојена ваздушна дуела од четири могућа и четири успешна старта.Одлука да Фабијан Руиз добије предност у односу на Педрија показала се као један од кључних потеза селектора.Руиз је обезбедио физичку чврстину у средини, али није изгубио ништа од креативности. Освајао је дуеле, уносио лопту у последњу трећину терена и правовременим убацивањима стварао вишак у казненом простору.Дани Олмо је још једном показао зашто је један од најинтелигентнијих офанзивних везиста данашњице.Константним кретањем између линија приморавао је француске везисте и штопере на непрекидно преузимање, стварајући простор за продоре Пора и Јамала. Управо је комбинација Олма и Пора донела други погодак, у акцији која је савршено осликала шпанску филозофију игре.Иако је у игру ушао тек у 78. минуту, Микел Мерино поново је показао зашто је један од најважнијих адута са клупе.После голова на претходне две утакмице, овога пута није био стрелац, али је за само неколико минута освојио више ваздушних дуела од било ког играча на терену. Управо таква улога омогућава Шпанији да задржи интензитет до последњег судијског звиждука.Шпанска одбрана – зид који нико није успео да пробијеМожда се највише прича о техничком квалитету Шпаније, али овај тим финале је изборио пре свега захваљујући дефанзивној организацији.Педро Поро одиграо је вероватно најбољу утакмицу у репрезентативној каријери. Поред постигнутог гола, био је беспрекоран у дуелима, константно се прикључивао нападу и истовремено без већих проблема затварао своју страну.На левом боку Марк Кукуреља још једном је показао огроман обим кретања. У зависности од ситуације био је и бек и везиста, а његова способност да брзо прелази из напада у одбрану представљала је један од темеља шпанске игре.У средини одбране Ајмерик Лапорт и деветнаестогодишњи Пау Кубарси деловали су као један од најбољих штоперских тандема турнира. Док је искусни Лапорт руководио линијом и започињао нападе прецизним додавањима, Кубарси је потврдио зашто је кандидат за најбољег младог играча Светског првенства. Његова зрелост, читање игре и сигурност у дуелима остављају утисак далеко искуснијег фудбалера.Иза њих је стајао Унаи Симон, који можда није имао много посла, али је сигурношћу и добрим читањем игре уливао додатно поверење читавој последњој линији.Шест утакмица без примљеног гола на једном Светском првенству најбоље говори о квалитету ове одбране.Француска разочарања – звезде без утицајаНа другој страни терена налазила се репрезентација препуна индивидуалног квалитета, али без колективног одговора.Килијан Мбапе одиграо је једну од најслабијих утакмица у националном дресу. Није имао ниједан ударац у оквир гола, изгубио је чак 14 лопти и добио само два од једанаест дуела. Шпански систем једноставно му није дозвољавао да дође у ситуације у којима је најопаснији.Ништа боље није прошао ни Мајкл Олисе, који је био практично одсечен од игре, док су Дембеле и Дуе остали без простора за индивидуалне акције.Много већи проблем Француске, међутим, није био напад већ изградња игре. Екипа Дидијеа Дешама поново је показала зависност од транзиције и индивидуалног квалитета својих офанзиваца. Када је Шпанија одузела простор и натерала Французе да организовано граде нападе, постало је јасно колико тај систем има ограничења.Подаци то потврђују. Француска није створила ниједну велику прилику, забележила је најмањи xG у полуфиналу Светског првенства још од почетка вођења детаљне статистике и први пут после шест деценија није направила ниједну „велику шансу“ у нокаут мечу Мундијала.Лекција о томе како се освајају турнириОва Шпанија није најбоља само зато што има врхунске индивидуалце. Најбоља је зато што сваки играч зна своју улогу.Док многе репрезентације покушавају да се прилагоде противнику, Луис де ла Фуенте је изградио систем који приморава противнике да се прилагођавају њему. Родри диктира ритам, Олмо проналази простор, Руиз обезбеђује равнотежу, бекови стварају бројчану предност, а одбрана функционише као савршено уигран механизам.Француска је у Дортмунд дошла са најзвучнијим нападом на турниру. Напустила га је без гола, без велике шансе и без одговора на фудбал који је Шпанија демонстрирала.После три велика полуфинала у три узастопне године, више није могуће говорити о случајности. Шпанија је постала нови стандард репрезентативног фудбала – тим који не побеђује зато што има највеће звезде, већ зато што најбоље разуме игру.
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/07/0f/1201301989_120:0:2849:2047_1920x0_80_0_0_fe74c7b03e05c250ed9accd176ac0044.jpgSputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
сп 2026 – скенер, спорт, фудбал
сп 2026 – скенер, спорт, фудбал
Разумевање игре
Треће велико такмичење заредом донело је исти сценарио – Шпанија је у полуфиналу елиминисала Француску и заслужено се пласирала у финале Светског првенства.
После тријумфа на Европском првенству 2024. године и у Лиги нација 2025, екипа Луиса де ла Фуенте наставила је доминацију и на Мундијалу, победом од 2:0. Иако статистика поседа лопте (49–51%) указује на равноправан меч, сви напредни параметри показују потпуну контролу Шпаније. „Црвена фурија“ створила је чак 1,63 очекивана гола (xG), док је Француска остала на свега 0,26, без иједне велике прилике током читавог сусрета.
Посебно импресивно делује чињеница да је Шпанија до финала стигла елиминисавши Португал, Белгију и Француску, притом примивши само један гол током читавог нокаут дела турнира. То није последица индивидуалног блеска, већ система који функционише готово беспрекорно.
Тактичка партија Луиса де ла Фуенте
Оно што ову Шпанију издваја није само технички квалитет, већ доследност. Де ла Фуенте није мењао своје принципе ни када је екипа трпела критике у групној фази, већ је наставио да гради игру на истим темељима.
У нападу је Шпанија константно одржавала препознатљиву структуру 2-3-5, са двојицом штопера иза тројице играча задужених за контролу простора. Управо је та организација омогућавала сталне бројчане вишкове против француске последње линије.
Када би Педро Поро или Марк Кукуреља кренули високо, Родри и Фабијан Руиз су моментално ротирали позиције, обезбеђујући стабилност и истовремено отварајући нове линије додавања. Из таквог механизма стигао је и погодак Пора – школски пример игре „додај и крени“, у којој су Французи остали без одговора.
Још значајнији био је дефанзивни аспект. Шпанија је високим пресингом у формацији 4-4-2 онемогућавала француску изградњу напада, док је у средњем блоку прелазила у компактних 4-3-3, затварајући све просторе између линија. Сваки покушај индивидуалног продора Мбапеа, Дембелеа, Олисеа или Дуеа брзо се претварао у ситуацију два на један.
Управо због тога Француска никада није успела да развије своју најјачу страну – транзицију.
Шпански везни ред – мотор који је диктирао све
Највећа разлика између две репрезентације налазила се у средини терена.
Ако постоји играч који данас најбоље представља модерног дефанзивног везисту, онда је то Родри.
Није био само организатор игре већ и тактички центар читаве екипе. Контролисао је темпо, одређивао тренутак убрзања и успоравања игре, ослобађао саиграче притиска и својим позиционирањем практично неутралисао француске покушаје контранапада.
Његова статистика додатно потврђује утисак са терена – 82 контакта с лоптом, 87 одсто успешних додавања, четири освојена ваздушна дуела од четири могућа и четири успешна старта.
Одлука да Фабијан Руиз добије предност у односу на Педрија показала се као један од кључних потеза селектора.
Руиз је обезбедио физичку чврстину у средини, али није изгубио ништа од креативности. Освајао је дуеле, уносио лопту у последњу трећину терена и правовременим убацивањима стварао вишак у казненом простору.
Дани Олмо је још једном показао зашто је један од најинтелигентнијих офанзивних везиста данашњице.
Константним кретањем између линија приморавао је француске везисте и штопере на непрекидно преузимање, стварајући простор за продоре Пора и Јамала. Управо је комбинација Олма и Пора донела други погодак, у акцији која је савршено осликала шпанску филозофију игре.
Иако је у игру ушао тек у 78. минуту, Микел Мерино поново је показао зашто је један од најважнијих адута са клупе.
После голова на претходне две утакмице, овога пута није био стрелац, али је за само неколико минута освојио више ваздушних дуела од било ког играча на терену. Управо таква улога омогућава Шпанији да задржи интензитет до последњег судијског звиждука.
Шпанска одбрана – зид који нико није успео да пробије
Можда се највише прича о техничком квалитету Шпаније, али овај тим финале је изборио пре свега захваљујући дефанзивној организацији.
Педро Поро одиграо је вероватно најбољу утакмицу у репрезентативној каријери. Поред постигнутог гола, био је беспрекоран у дуелима, константно се прикључивао нападу и истовремено без већих проблема затварао своју страну.
На левом боку Марк Кукуреља још једном је показао огроман обим кретања. У зависности од ситуације био је и бек и везиста, а његова способност да брзо прелази из напада у одбрану представљала је један од темеља шпанске игре.
У средини одбране Ајмерик Лапорт и деветнаестогодишњи Пау Кубарси деловали су као један од најбољих штоперских тандема турнира.
Док је искусни Лапорт руководио линијом и започињао нападе прецизним додавањима, Кубарси је потврдио зашто је кандидат за најбољег младог играча Светског првенства. Његова зрелост, читање игре и сигурност у дуелима остављају утисак далеко искуснијег фудбалера.
Иза њих је стајао Унаи Симон, који можда није имао много посла, али је сигурношћу и добрим читањем игре уливао додатно поверење читавој последњој линији.
Шест утакмица без примљеног гола на једном Светском првенству најбоље говори о квалитету ове одбране.
Француска разочарања – звезде без утицаја
На другој страни терена налазила се репрезентација препуна индивидуалног квалитета, али без колективног одговора.
Килијан Мбапе одиграо је једну од најслабијих утакмица у националном дресу. Није имао ниједан ударац у оквир гола, изгубио је чак 14 лопти и добио само два од једанаест дуела. Шпански систем једноставно му није дозвољавао да дође у ситуације у којима је најопаснији.
Ништа боље није прошао ни Мајкл Олисе, који је био практично одсечен од игре, док су Дембеле и Дуе остали без простора за индивидуалне акције.
Много већи проблем Француске, међутим, није био напад већ изградња игре. Екипа Дидијеа Дешама поново је показала зависност од транзиције и индивидуалног квалитета својих офанзиваца. Када је Шпанија одузела простор и натерала Французе да организовано граде нападе, постало је јасно колико тај систем има ограничења.
Подаци то потврђују. Француска није створила ниједну велику прилику, забележила је најмањи xG у полуфиналу Светског првенства још од почетка вођења детаљне статистике и први пут после шест деценија није направила ниједну „велику шансу“ у нокаут мечу Мундијала.
Лекција о томе како се освајају турнири
Ова Шпанија није најбоља само зато што има врхунске индивидуалце. Најбоља је зато што сваки играч зна своју улогу.
Док многе репрезентације покушавају да се прилагоде противнику, Луис де ла Фуенте је изградио систем који приморава противнике да се прилагођавају њему. Родри диктира ритам, Олмо проналази простор, Руиз обезбеђује равнотежу, бекови стварају бројчану предност, а одбрана функционише као савршено уигран механизам.
Француска је у Дортмунд дошла са најзвучнијим нападом на турниру. Напустила га је без гола, без велике шансе и без одговора на фудбал који је Шпанија демонстрирала.
После три велика полуфинала у три узастопне године, више није могуће говорити о случајности.
Шпанија је постала нови стандард репрезентативног фудбала – тим који не побеђује зато што има највеће звезде, већ зато што најбоље разуме игру.