Бедем хришћанства: Српски град који је зауставио чувеног турског султана

Три године после освајања Цариграда (29. маја 1453. године), турски султан Мехмед Други, кога су назвали Освајач, кренуо је у нове походе ка Западу. Планирао је да покори Београд кога је сматрао кључем за освајање Угарске.

Турске припреме за поход на Србију и Угарску кренуле су почетком 1456. године. У равници између Истамбула и Једрена, сакупљена из свих крајева царства, утаборила се огромна војска. Подаци о броју војника су непоуздани и варирају између 100 000 и 300 000 људи.

Османлије су са собом водиле и један број цивила које су планирали да по заузећу Београд у њему населе. На путу ка Београду, Османлије су покушале да покоре Смедерево, престоницу српског деспота Ђурђа Бранковића, али у томе нису успели

Насупрот огромној султановој војсци, Београд је бранила такорећи шачица бранилаца. Растрзано међусобним размирицама, угарско племство се није одазвало позиву Михаила Силађија, војног управника Београда (тадашњег Нандорфехервара).

Позиву браниоца се одазвао велики војсковођа Јанош (Јанко) Хуњади, који је месецима покушавао својим новцем по Угарској да сакупи трупе за рат с Османлијама, и фрањевачки проповедник Јован Капистран, који је добио папину дозволу да скупља вернике за нови крсташки рат.

Јанош Хуњади је своју војничку каријеру започео у служби деспота Стефана Лазаревића, али је убрзо потом своје услуге понудио краљу Жигмунду, који му је због његових заслуга поклонио доста земље и поставио га за члана краљевског савета.

Хришћански проповедник Јован Капистран окупио је око себе, по неким претпоставкама, не више од десетак хиљада крсташа и повео их под зидине Београда како би се супроставили сили која је срушила Византију.

Шаренолику војску слабо наоружаних крсташа сачињавали су људи разних занимања и друштвеног статуса из Угарске, Аустрије, Чешке, Пољске. Главни логор крсташке војске био је код Земуна.

Иако није учествовао у самој одбрани града, деспот Ђурађ Бранковић је браниоцима послао један број својих трупа.

Почетком јула 1456. године османлијска војска предвођена султаном се налазила под Београдом. Логор нападача био је огроман, па је цела градска околина била прекривена шаторима. Султанов шатор се налазио на месту данашњег парка Ташмајдан.

Османлијска војска је била опремљена топовима. Процењује се да је око 300 топова, од којих је већина изливена у Скопљу и Крушевцу, довучено пред зидине опседнутог града. Бомбардовањем градских зидина првих дана јула, отпочео је турски напад.

Кугле из османлијских топова, тешке и преко 200 килограма, разарале су градске зидине стварајући отворе кроз које су јаничарски одреди упадали у град очекујући да ће за тај упад бити награђени. Наиме, султан је обећао високе награде онима који први уђу у град.

Османлије су тврђаву покушали да освоје и прекопавањем тунела испод зидина како би се минирали зидови и омогућио продор у град, али су их браниоци у томе осујетили.

Како би спречили дотурање помоћи браниоцима, више од 200 турских лађа, повезаних ланцима, заградило је Дунав код Земуна. План Османлија осујетила је Хуњадијева флота коју је чинило неколико већих бродова и мноштво српских шајкаша. Блокада реке је пробијена, а султанова флота уништена.

Битка на Дунаву 14. јула 1456. године представљала је прекретницу. Речни пут је отворен, браниоцима су, поред намирница, пристигли и одреди крсташа из Земуна, али и мотивација у виду заробљених османлијских застава.

Бесан због пораза на Дунаву, султан Мехмед Други је појачао бомбардовање градског бедема, док су се истовремено у турском логору вршиле последње припрем за завршни напад. Велики османски јуриш почео је 21. јула увече и трајао током ноћи.

Османлије су све своје снаге сконцентрисале на капије које су водиле ка Горњем граду. Из неког разлога, мост није био подигнут и на њему се развила жестока борба, од чијег је исхода зависила судбина града.

Браниоци су са градских зидина на Османлије бацали запаљене балване уваљане у смолу, пруће и други матреријал. Ватрене кугле бачене са зидина, спречавале су нападаче да се уз њих узверу, истовремено хватајући у клопку јаничаре који су у тврђаву били прдрли кроз отворе настале бомбардовањем.

У рану зору 22. јула, уследио је противнапад хришћана. Упркос Хуњадијевом наређењу, крсташи су изашли из града и на отвореном пољу се сукобили са Османлијама. У овом окршају учествовао је и сам Мехмед Други, који је покушавао да спречи повлачење своје војске и том приликом је рањен.

Османлије су поражене. Повлачили су се у нереду, остављајући мртве иза себе. Многи истакнути Турци су изгинули, међу њима и румелијски беглербег Караџа и заповедник јаничара Хасан.

Услед великог броја несахрањених, градом је завладала куга. Код Хуњадија су се први знаци болести појавили 4. августа, а код Капистрана два дана касније. Хуњади је пребачен у Земун где је након недељу дана умро. Упркос томе што кула нема никакве везе са Хуњадијем, Миленијумску кулу на Гардош брегу у Земуну данас зову Кула Сибињанин Јанка.

Вест о победи хришћанског оружја муњевито се пронела Европом. Београд је проглашен бедемом хришћанства, градом која је зауставио до тада непобедивог Мехмеда Освајача.

Када је молба услишена, звона су наставила да звоне, али овај пут у част победе. Декрет никада није повучен, па тако и данас, 570. година касније, широм хришћанског римокатоличког света, звона свих цркава звоне у подне, у част, храбрих бранилаца Београда.