Србија до Антарктика! Узбудљива мисија са руском експедицијом – рађа се база на леденом континенту
© Душан Филиповић/уступљено Спутњику
Пратите нас
За већину људи, жеља да посете Антарктик, једнака је жељи да оду у свемир – неће се остварити. Малобројни могу да реализују ту замисао. Душан Филиповић био је на Антарктику као део руске експедиције. Тада се, како каже у емисији „Спутњик интервју“ родила идеја да и Србија добије своју базу на Антарктику.
Експедиција је трајала од октобра прошле до јануара ове године и била је организована у знак почасти према легендарним руским морепловцима и истраживачима из 19. века, Фадеју Билгхаузену и Михаилу Лазареву, људима који су 28. јануара 1820. открили Антарктик.
Експедиција је обишла острва која окружују Антарктик, али и само антарктичко копно, на коме се кратко задржала. Обишла је и базе које разне државе имају на Антарктику. Тамо се родила и идеја да би и Србија могла да добије своју базу на овом леденом континенту, каже Филиповић.
У кључалом лонцу
Експедиција, у организацији Асоцијације поларника Руске Федерације, кренула је из аргентинског града Ушуљај. Филиповићево путовање разликовало се, како каже од обичног туристичког обиласка – пре свега пловили су једрилицом, а први сусрет са правом дивљином осетио је у Дрејковом пролазу, месту где се сусрећу Атлантик и Пацифик. Због разлике у густини воде, температури, али и због тога што је ниво Пацифика виши од Атлантика, воде два океана се не мешају. Због тога настају таласи који изгледају као кључали лонац и од Дрејковог пролаза чине најопасније место за пловидбу на свету.
„Рт Хорн је много незгодно место. Прво се лепо исликате да се рт види у позадини, а после тога улазите у кључали лонац, ја то тако називам, пошто не постоји таласна амплитуда, него ври са свих страна. И ко преживи прва два дана, преживи, имајући у виду морску болест. Ја сам имао среће да сам се већ другог дана опоравио. Стално се осећате као у кључалом лонцу, таласи вас бацају лево-десно, не можете да затворите очи ни на десет секунди“, прича Филиповић.
Међутим, када су прешли шездесету паралелу, море се смирило и испред њих су се указали, како наш саговорник каже, масивни, огромни, моћни бели призори острва и ледених брегова који претходе самом копну Антарктика.
Откриће новог залива
Мисија експедиције била је да покушају да исправе историјску неправду, јер су многа острва која су Билгхаузен и Лазарев током своје експедиције открили и уцртали на поморске карте, крстили руским именима. Међутим, током Хладног рата, многима су имена промењена, чак и острву коме су име дали по бици на Ватерлоу. Сада је идеја вратити острвима стара имена.
Православна црква на Антарктику. Црква је активна и има свештеника.
© Душан Филиповић/уступљено Спутњику
Експедиција је, кријући се од олује, чак открила нови залив, који до сада није био уцртан на картама и дала му име Расијан.
„Сада је то у процедури код Руског картографског друштва, покренута је иницијатива да се залив, или како га називају, бухта, укњижи под именом Расијан“, истиче Филиповић.
Поруке будућим генерацијама
У екипи на једрилици, поред Филиповића, био је и председник Асоцијације поларника Русије, Михаил Слипенчук, али и владика Јаков, према Филиповићевим речима, свестран и интересантан човек. То можда и није чудно, јер на једном од острва постоји руска православна црква са свештеником који ту живи. Епископ Јаков имао је посебан задатак – освештао је свако острво на коме је експедиција боравила.
пирамида са крстом на Антарктику
© Душан Филиповић/уступљено Спутњику
„Он је на свако острво донео честице земље са места где су се водиле битке током Отаџбинског рата 1812; на сваком острву правили смо пирамиде од камена са великим православним крстовима на врху. Унутар пирамида, остављали смо капсуле са порукама будућим генерацијама о историјском делу приче, а у свакој је остављена и честица са Часног Крста“, наводи Филиповић.
Зашто и Србија не би имала базу на Антарктику
Према Филиповићевим речима, и Србија би могла у наредним годинама да добије своју базу на Антарктику кроз укључивање у међународне научно-истраживачке пројекте, а крајњи циљ био би да до 2033. године добије сопствени део истраживачког кампуса на овом континенту. За сада су, како каже, он и прослављени кошаркаш Слободан Шљиванчанин, основали невладину организацију под називом Српски поларни научно-истраживачки центар.
Антарктик
© Душан Филиповић/уступљено Спутњику
Говорећи о међународној сарадњи, Филиповић каже да постоји спремност партнера из Руске Федерације да Србија учествује у пројекту међународне истраживачке базе.
„Наши пријатељи из Руске федерације су спремни да нам уступе део у пројекту који подразумева прву међународну научно-истраживачку базу на острву Ватерло. И ми ту видимо као нашу шансу да и Србија има свој део базе који би омогућио младим научницима, искусним научницима да употпуне своје знање или да потврде своје научне радове“, каже он.
Како истиче, циљ пројекта јесте да омогући домаћим истраживачима приступ једном од најзначајнијих простора за научна истраживања.
„Ја нисам научник, али видим да ми пуно њих прича о томе да је Арктик, а поготово Антарктик, веома интересантан због магнетних зрачења, због земљаних вибрација и космичких зрачења. Врло је уникалан и да се тамо дефинитивно доказују неке теорије“, истиче Филиповић.
Према његовим речима, пројекат већ окупља представнике више научних институција. У савет центра биће укључени искључиво научници, а већ су почели сарадњу са удружењем Милутин Миланковић и Географским институтом САНУ; планирају, како каже и сарадњу са Географским факултетом.
„Планови су нам да се ове године умрежавамо и очекујемо подршку како научног дела друштва, тако и Владе. Наравно, не очекујемо никакву финансијску подршку за сада. Сигуран сам да ће разни легати, велике компаније и институти помоћи да то направимо. Имамо логистичку подршку, што је најважнији део“, каже Филиповић.
У плану је и да пројекат представе и на међународној изложби ЕXПО 2027 у Београду, закључује он.
