https://sputnikportal.rs/20260727/revolucionara-je-pregazilo-vreme-ali-ne-i-njegove-ideje-sport-marselo-bijelsa-fudbal-svetsko-prvenstvo-mundijal-2026-1200801473.html
Револуционара је прегазило време, али не и његове идеје
Револуционара је прегазило време, али не и његове идеје
Sputnik Србија
Елиминација Уругваја већ у групној фази Светског првенства представља једно од највећих разочарања турнира, али је истовремено поново отворила стару расправу –... 27.07.2026, Sputnik Србија
2026-07-27T11:12+0200
2026-07-27T11:12+0200
2026-07-27T11:12+0200
мундијал 2026
сп 2026 – скенер
спорт
фудбал
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/06/1d/1200801316_0:0:3072:1728_1920x0_80_0_0_fbfbb8282d76ca10ce05e87b7cb4b105.jpg
Аргентински стручњак већ деценијама ужива статус једног од најутицајнијих тренера модерног фудбала. Његове идеје инспирисале су генерације тренера, од Пепа Гвардиоле до Маурисија Покетина и Лионела Скалонија. Међутим, после неуспеха са Аргентином 2002. године, елиминације Чилеа у осмини финала 2010. и сада испадања Уругваја већ после групне фазе, све је више оних који се питају да ли је време прегазило човека који је променио начин на који многи размишљају о фудбалу.Уругвај је у групи освојио само два бода, ремизирао је са Саудијском Арабијом и Зеленортским Острвима, а затим изгубио од Шпаније. Тако је Бијелса уписао трећу елиминацију на Светским првенствима, а статистика му није нимало наклоњена – у десет утакмица на мундијалима остварио је свега три победе.Ипак, проблем није био у ономе што је Уругвај радио без лопте.Где је запело?Бијелсин препознатљив систем високог пресинга, оријентисан на човека, поново је добро функционисао. За разлику од екстремног пресинга који користи Ђан Пјеро Гасперини, Бијелса најпре оставља једног противничког играча слободним, док додатни дефанзивац обезбеђује последњу линију. Тек када противник пронађе тог слободног играча, Уругвај агресивно искорачи и практично пређе у игру „човек на човека“. Управо је та организација игре без лопте један од разлога што Уругвај током турнира није остављао утисак екипе која се лако брани.Проблем је настајао када би лопта дошла у ноге Уругваја.Као и током читаве каријере, Бијелса је инсистирао на формацији 4-3-3, са изузетно офанзивним бековима, крилним нападачима који улазе у средину и великим бројем играча у последњој линији противника. У појединим фазама напада Уругвај је практично нападао у формацији 2-1-7 – са само двојицом штопера и једним задњим везним иза лопте, док је чак седам фудбалера нападало последњу линију ривала.Такав приступ представља огроман проблем за сваку одбрану, али истовремено оставља огроман простор иза леђа нападачког блока. Ако противник пресече акцију или очисти центаршут, остају велики простори за контранапад, а само тројица играча задужена су да зауставе транзицију.Управо је то био један од највећих проблема Уругваја на овом турниру.Бијелсине екипе традиционално покушавају да напредују преко бокова, уз сталне ротације, утрчавања и комбинације са „трећим играчем“. Зато користи класична крила на природним странама, како би могла да улазе иза одбране и шаљу употребљиве центаршутеве.Међутим, током овог Мундијала Уругвај је практично остао без алтернативе. Већина прилика долазила је управо после центаршутева, док је игре кроз средину било веома мало.Разлога за то било је више.Пре свега, повреда Ђорђијана де Араскаете показала се као огроман ударац. Управо је он играч способан да прима лопту између линија и организује напад у завршној трећини терена.Запело је...Други проблем био је начин на који је Бијелса користио Родрига Бентанкура и Федерика Валвердеа.Уместо да диктирају игру из дубине, обојица су често завршавали готово у последњој линији напада. Валверде је у појединим фазама прве утакмице изгледао као десно крило, док је Бентанкур играо далеко више него што одговара његовим карактеристикама.То је посебно занимљиво ако се зна да је Бијелса само неколико месеци раније пронашао много бољи баланс. Тада је Бентанкур играо као задњи везни, Валверде као „осмица“, а Де Араскаета као класична „десетка“. Та поставка је омогућавала да сва тројица играју на позицијама које најбоље користе њихове квалитете.На Светском првенству та равнотежа је нестала.Наравно, на то су утицале и околности. Без Де Араскаете, а уз жељу да задржи екстремно офанзиван приступ, Бијелса је био принуђен на компромисе који су, испоставило се, више нашкодили него помогли екипи.Зато многи сматрају да проблем није био у интензитету игре, по којем су Бијелсине екипе одувек познате.Напротив.Против Шпаније Уругвај је можда био чак и превише агресиван. Оно што му је недостајало била је јасна идеја како да створи прилике када противник затвори бокове и онемогући игру по ширини.То је уједно и највећа критика која се данас упућује Бијелси.Фудбал се променио. Календар је никада гушћи, играчи играју више утакмица него икада, а систем који захтева непрестано кретање, огромне међусобне дистанце и константан висок интензитет све је теже одржати, посебно на клупском нивоу.Сам Бијелса више пута је говорио да осећа како је фудбал постао индустрија у којој новац све чешће потискује љубав према игри. Његова педантност, опсесивност детаљима и бескомпромисни захтеви према играчима управо су оно што га је учинило легендом, али можда и оно што му данас највише отежава рад.Иронија је у томе што је његов утицај на модерни фудбал већи него што резултати показују.Али се и даље котрља!Док Бијелса напушта Светско првенство већ после групне фазе, у нокаут рунди остају тренери који су годинама истицали да су управо његове идеје обликовале њихове каријере. Светски шампион Лионел Скалони, селектор Сједињених Америчких Држава Маурисио Почетино и селектор Еквадора Себастијан Бекасесе само су неки од његових ученика.Бекасесе је чак отишао корак даље – на леђима носи тетоважу Марсела Бијелсе, као симбол човека који му је променио живот и тренерску филозофију.Зато се после елиминације Уругваја не поставља питање да ли је Марсело Бијелса велики тренер. То је одавно неспорно.Право питање гласи: да ли је фудбал који је некада био испред свог времена данас постао сувише захтеван за игру која се променила брже него његов творац?Ако је ово заиста био Бијелсин последњи наступ на Светском првенству, онда се једној од највећих тренерских каријера модерне ере тешко може пожелети овако скроман епилог, али његове идеје наставиће да живе кроз генерације тренера које је инспирисао.
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
сп 2026 – скенер, спорт, фудбал
сп 2026 – скенер, спорт, фудбал
Револуционара је прегазило време, али не и његове идеје
Елиминација Уругваја већ у групној фази Светског првенства представља једно од највећих разочарања турнира, али је истовремено поново отворила стару расправу – да ли је фудбалска филозофија Марсела Бијелсе и даље способна да доноси резултате на највишем нивоу?
Аргентински стручњак већ деценијама ужива статус једног од најутицајнијих тренера модерног фудбала. Његове идеје инспирисале су генерације тренера, од Пепа Гвардиоле до Маурисија Покетина и Лионела Скалонија.
Међутим, после неуспеха са Аргентином 2002. године, елиминације Чилеа у осмини финала 2010. и сада испадања Уругваја већ после групне фазе, све је више оних који се питају да ли је време прегазило човека који је променио начин на који многи размишљају о фудбалу.
Уругвај је у групи освојио само два бода, ремизирао је са Саудијском Арабијом и Зеленортским Острвима, а затим изгубио од Шпаније.
Тако је Бијелса уписао трећу елиминацију на Светским првенствима, а статистика му није нимало наклоњена – у десет утакмица на мундијалима остварио је свега три победе.
Ипак, проблем није био у ономе што је Уругвај радио без лопте.
Бијелсин препознатљив систем високог пресинга, оријентисан на човека, поново је добро функционисао. За разлику од екстремног пресинга који користи Ђан Пјеро Гасперини, Бијелса најпре оставља једног противничког играча слободним, док додатни дефанзивац обезбеђује последњу линију.
Тек када противник пронађе тог слободног играча, Уругвај агресивно искорачи и практично пређе у игру „човек на човека“. Управо је та организација игре без лопте један од разлога што Уругвај током турнира није остављао утисак екипе која се лако брани.
Проблем је настајао када би лопта дошла у ноге Уругваја.
Као и током читаве каријере, Бијелса је инсистирао на формацији 4-3-3, са изузетно офанзивним бековима, крилним нападачима који улазе у средину и великим бројем играча у последњој линији противника.
У појединим фазама напада Уругвај је практично нападао у формацији 2-1-7 – са само двојицом штопера и једним задњим везним иза лопте, док је чак седам фудбалера нападало последњу линију ривала.
Такав приступ представља огроман проблем за сваку одбрану, али истовремено оставља огроман простор иза леђа нападачког блока. Ако противник пресече акцију или очисти центаршут, остају велики простори за контранапад, а само тројица играча задужена су да зауставе транзицију.
Управо је то био један од највећих проблема Уругваја на овом турниру.
Бијелсине екипе традиционално покушавају да напредују преко бокова, уз сталне ротације, утрчавања и комбинације са „трећим играчем“. Зато користи класична крила на природним странама, како би могла да улазе иза одбране и шаљу употребљиве центаршутеве.
Међутим, током овог Мундијала Уругвај је практично остао без алтернативе. Већина прилика долазила је управо после центаршутева, док је игре кроз средину било веома мало.
Разлога за то било је више.
Пре свега, повреда Ђорђијана де Араскаете показала се као огроман ударац. Управо је он играч способан да прима лопту између линија и организује напад у завршној трећини терена.
Други проблем био је начин на који је Бијелса користио Родрига Бентанкура и Федерика Валвердеа.
Уместо да диктирају игру из дубине, обојица су често завршавали готово у последњој линији напада. Валверде је у појединим фазама прве утакмице изгледао као десно крило, док је Бентанкур играо далеко више него што одговара његовим карактеристикама.
То је посебно занимљиво ако се зна да је Бијелса само неколико месеци раније пронашао много бољи баланс. Тада је Бентанкур играо као задњи везни, Валверде као „осмица“, а Де Араскаета као класична „десетка“. Та поставка је омогућавала да сва тројица играју на позицијама које најбоље користе њихове квалитете.
На Светском првенству та равнотежа је нестала.
Наравно, на то су утицале и околности. Без Де Араскаете, а уз жељу да задржи екстремно офанзиван приступ, Бијелса је био принуђен на компромисе који су, испоставило се, више нашкодили него помогли екипи.
Зато многи сматрају да проблем није био у интензитету игре, по којем су Бијелсине екипе одувек познате.
Против Шпаније Уругвај је можда био чак и превише агресиван. Оно што му је недостајало била је јасна идеја како да створи прилике када противник затвори бокове и онемогући игру по ширини.
То је уједно и највећа критика која се данас упућује Бијелси.
Фудбал се променио. Календар је никада гушћи, играчи играју више утакмица него икада, а систем који захтева непрестано кретање, огромне међусобне дистанце и константан висок интензитет све је теже одржати, посебно на клупском нивоу.
Сам Бијелса више пута је говорио да осећа како је фудбал постао индустрија у којој новац све чешће потискује љубав према игри. Његова педантност, опсесивност детаљима и бескомпромисни захтеви према играчима управо су оно што га је учинило легендом, али можда и оно што му данас највише отежава рад.
Иронија је у томе што је његов утицај на модерни фудбал већи него што резултати показују.
Док Бијелса напушта Светско првенство већ после групне фазе, у нокаут рунди остају тренери који су годинама истицали да су управо његове идеје обликовале њихове каријере. Светски шампион Лионел Скалони, селектор Сједињених Америчких Држава Маурисио Почетино и селектор Еквадора Себастијан Бекасесе само су неки од његових ученика.
Бекасесе је чак отишао корак даље – на леђима носи тетоважу Марсела Бијелсе, као симбол човека који му је променио живот и тренерску филозофију.
Зато се после елиминације Уругваја не поставља питање да ли је Марсело Бијелса велики тренер. То је одавно неспорно.
Право питање гласи: да ли је фудбал који је некада био испред свог времена данас постао сувише захтеван за игру која се променила брже него његов творац?
Ако је ово заиста био Бијелсин последњи наступ на Светском првенству, онда се једној од највећих тренерских каријера модерне ере тешко може пожелети овако скроман епилог, али његове идеје наставиће да живе кроз генерације тренера које је инспирисао.
