Тајна стара хиљаду година: Ко је заправо први донео хришћанство у Русију
© Sputnik / Pelagiya Tikhonova
/ Пратите нас
Русија обележава Дан крштења руског народа. Према традиционалном схватању, овај преломни догађај одиграо се 988. године. Међутим, последњих година историчари проналазе све више доказа да су цркве и свештеници постојали на простору старе руске државе и пре тог периода, што указује на могућност да је хришћанство било прихваћено знатно раније.
„Владимир је послао глас по целом граду, говорећи: 'Ако се неко сутра не појави на реци, нека ми буде непријатељ'. Чувши то, народ је кренуо с радошћу, веселећи се и говорећи: 'Да ово није добро, ни кнез ни бољари то не би прихватили'“, наводи се у летопису „Повест минулих лета“.
Одломак из „Повести минулих лета“ говоре о догађајима из 6496. године од стварања света (988. године од Христовог рођења). То је, вероватно, најпознатији историјски извор који сведочи о крштењу Русије.
Али није и једини. Мало ко се данас сећа да постоји и посланица цариградског патријарха Фотија упућена његовој пастви.
„Поробивши суседне народе и због тога се прекомерно узгордивши, Руси су дигли руку на Ромејско царство. Али сада су и они заменили јелинску и безбожничку веру чистим хришћанским учењем. У њима се распламсала таква жудња за вером и ревност да су примили пастира и с великом усрдношћу извршавају хришћанске обреде“, истиче се у посланици.
Постоји, међутим, један важан детаљ: овај документ написан је 867. године. Само крштење, према мишљењу појединих историчара, могло је да се догоди још раније и доводи се у везу са кнежевима Асколдом и Диром.
Према мишљењу појединих стручњака, након похода на Цариград, Рјурикови ратници су са собом довели једног византијског епископа. Он је превео мноштво људи у хришћанство, и то на веома неуобичајен начин: бацио је Јеванђеље у ватру пред свима.
„После извесног времена свети свитак пронађен је нетакнут, неоштећен и нимало захваћен ватром. Видевши то, варвари су без оклевања почели да се крштавају,“ пише хроничар.
Штавише, ако је веровати предању, за време Асколда и Дира у Кијеву је подигнута и прва црква.
Између жеља и стварности
Расправа о том питању не јењава. Додатни проблем представља чињеница да византијски извори често противрече једни другима. Тако се у причи о „Фотијевом крштењу“ посебно наглашава масовни карактер „обраћења Руса“ у нову веру. Међутим, већ после само неколико деценија други хроничар становнике Кијевске Русије назива „мрачним паганима“.
За то постоји више објашњења. Према мишљењу руског историчара Игора Фројанова, Грци су једноставно „представљали су жеље као стварност“.
„Иза преувеличаних вести о ‘крштењу Русије’ и успостављању руске епархије крили су се први покушаји византијских мисионара да проповедају хришћанство међу источним Словенима“, писао је научник у једном од својих радова на ту тему.
Међутим, напори Грка нису донели жељени резултат: „Русија је још неко време остајала у окриљу паганства.“
С друге стране, познато је да су до средине 10. века многи представници староруског племства већ исповедали хришћанство. О томе сведочи одломак из „Повести минулих лета“ о мировном споразуму који је 944. године склопљен између кнеза Игора и Цариграда.
„Ми смо овај споразум написали на две хартије, једна се чува код нас, царева, на њој су забележени крст и наша имена, а на другој имена ваших посланика и трговаца. Ми пак, они међу нама који су крштени, заклели смо се у саборној цркви пред часним крстом и овом повељом да ћемо поштовати све што је у њој написано и да ништа од тога нећемо прекршити“, указује се у мировном споразуму.
Штавише, Игорова супруга, кнегиња Олга, десет година после његове погибије такође је примила хришћанство. Мало ко зна да је њен план био да целу Русију преобрати у нову веру. У ту сврху чак су послани изасланици са молбом да се пошаље епископ. Али не у Византију.
Обраћање Западу
У 10. веку хришћанство још није било подељено на православље и католичанство. Ипак, тензије између западних и источних хришћанских заједница већ су расле. Римски папа и цариградски патријарх водили су борбу за зоне утицаја над највећим политичким творевинама у Европи, а међу њима су била и словенска племена.
У тадашњим околностима, Олга није желела само да покрсти свој народ, већ и да обезбеди подршку Рима и Византије. И најпре се обратила Западу.
„Изасланици Јелене (имена које је кнегиња Олга добила приликом крштења), краљице Руса, која је примила крштење у Цариграду за време византијског цара Романа, појавили су се пред краљем (Отоном I) и, под лажним изговором (како се касније испоставило; наиме, обезбедили су пријем путем обмане), затражили да се за њихов народ поставе епископ и свештеници”, бележи немачка „Хроника“ Региноа из Прима.
Одлучено је да се пошаље извесни монах Либуције из опатије у Мајнцу. Али он из неких разлога није стигао до Русије. Уместо њега, за епископа је постављен други Немац Адалберт, који је 961. године стигао у Кијев. До тада је тамо већ владао Олгин син Свјатослав – велики противник хришћанства.
„Проповедник је био принуђен да побегне након што су његови сапутници убијени”, написао је француски историчар Жорж Фесел. Верска мисија Запада у Руси доживела је неуспех.
Није прошло без Викинга
Скоро деценију и по касније, исландски монах Торвалд Кодрансон стигао је у Кијев. Тамо је срео сународника Олава Тригвасона (будућег норвешког краља), који је служио у пратњи кнеза Владимира.
Према мишљењу бројних истраживача, мисионар је овог човека превео у хришћанство „по грчком обреду”. Он је касније утицао на владара Руса. То посредно потврђује „Повест минулих лета“, у којој се помиње извесни Варјаг који је „сањао о рају и паклу”. Чак је могуће да је Олав касније путовао као изасланик у Цариград током чувеног „избора вере”.
То се не може тврдити са сигурношћу. Међутим, већ крајем 10. века у Кијеву и другим градовима постојале су хришћанске заједнице. А монах Торвалд је, како су стручњаци утврдили, постао први епископ Полоцка.
Ипак, остаје једна недоумица. Византијски извори, иначе познати по прецизном бележењу датума, слажу се да је управо 988. година била година покрштавања Руси. Савремени историчари сматрају да је Владимирово крштење имало снажан политички карактер: нову веру су најпре прихватили кнежевски кругови, бољари, кнежева дружина и градско становништво.
Што се тиче обичног народа, тај процес је могао да се одужи годинама, па чак и деценијама. Становништво, нарочито у руралним крајевима, није журило да напусти паганизам.
Ипак, чињеница остаје: до 988. године хришћанство је у Русији већ било добро познато. Кнез Владимир је на крају решио то питање - његов одлучујући допринос процесу христијанизације је неспоран.
Погледајте и:
