https://sputnikportal.rs/20260730/da-li-zemlja-ima-skriveni-ritam-katastrofa-dokazi-su-sve-ubedljiviji-1201819975.html
Да ли Земља има скривени ритам катастрофа: Докази су све убедљивији
Да ли Земља има скривени ритам катастрофа: Докази су све убедљивији
Sputnik Србија
Масовна изумирања, огромне вулканске ерупције и океани који изненада остају без кисеоника на први поглед немају много тога заједничког, осим катастрофалних... 30.07.2026, Sputnik Србија
2026-07-30T23:00+0200
2026-07-30T23:00+0200
2026-07-30T23:00+0200
наука и технологија
свемир
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/07/1d/1201820345_0:60:1152:708_1920x0_80_0_0_270333e3adf850c02cf0daf6b1ee2072.jpg
Ипак, научници се већ деценијама питају да ли ти наизглед неповезани догађаји следе неки скривени ритам који се протеже кроз стотине милиона година, пише Science Alert.Пулс од 27,5 милиона годинаИдеја о дугорочном ритму у геолошкој историји Земље није нова и о њој се расправља још од осамдесетих година прошлог века.Тада су истраживања први пут указала на могућност да се масовна изумирања и други кључни геолошки догађаји понављају у правилним временским размацима. Иако су и касније студије уочавале сличне обрасце, читава идеја остала је контроверзна.Нова анализа, објављена у часопису Evolving Earth, поново преиспитује те доказе на основу савремених геолошких временских скала и статистичких метода.Аутори закључују да су докази о геолошком циклусу од приближно 27,5 милиона година све убедљивији. То упућује на могућност да многи од највећих преокрета у историји Земље нису биле изоловане катастрофе, већ део повезаних, дуготрајних процеса.Геолог Мајкл Рампиноса Универзитета у Њујорку анализирао је 89 кључних геолошких догађаја током последњих 260 милиона година. У свом раду ослонио се на раније објављене податке, које је обрадио користећи ажуриране процене старости стена и нове статистичке анализе.Његов скуп података обухвата масовна изумирања у морима, периоде аноксије (недостатка кисеоника) у океанима, ерупције континенталних базалта, промене нивоа мора, изумирања копнених кичмењака, промене у брзини ширења океанског дна и таласе вулканске активности. Сви ти подаци заједно откривају доминантну периодичност од око 27,5 милиона година, уз слабији циклус од приближно 8,9 милиона година.Потрага за узроцимаНова анализа не тврди да једна геолошка катастрофа непосредно изазива другу. Уместо тога, она указује да више Земљиних система периодично реагује на исте основне процесе који трају десетинама милиона година, а који још увек нису у потпуности разјашњени.Један од могућих покретача овог ритма могао би да се налази дубоко у унутрашњости планете. Земљин плашт непрестано се креће, иако изузетно споро.Периодичне промене у том кретању или појава такозваних плаштних перјаница (узлазних токова врелог материјала из дубине Земље) могле би да утичу на вулканизам, тектонику плоча и друге геолошке процесе. Пошто су ти системи међусобно повезани, поремећаји који настају у дубини могли би временом да се пренесу на површину, океане, климу и биосферу.Чини се да се најпоузданије одређене старости геолошких догађаја, еколошких криза и масовних изумирања током последњих 260 милиона година поклапају са проласком Земље преко средишње галактичке равни отприлике сваких 32 милиона година.Друга хипотеза усмерена је на интеракцију између површине и унутрашњости Земље. Дугорочне промене Земљине орбите утичу на климу и ниво мора, што доводи до прерасподеле огромних маса воде, леда и седимената. Рампино сматра да те промене оптерећења на површини могу суптилно да мењају напоне у Земљиној кори и горњем делу плашта, утичући тако на тектонску и вулканску активност.Космичке хипотезеРампино разматра и могуће утицаје који долазе изван Земље, о чему размишља још од осамдесетих година.Док Сунчев систем кружи око средишта Млечног пута, он се периодично креће изнад и испод галактичке равни, а време тих пролазака поклапа се са највећим геолошким превирањима на Земљи. Неки истраживачи претпостављају да ти проласци гравитационо ремете путање комета у удаљеном Ортовом облаку, повећавајући вероватноћу удара великих небеских тела.Још спекулативнија идеја јесте да би Земља могла повремено да привлачи честице тамне материје, уколико је она концентрисана у близини галактичке равни. Током милиона година тај процес би могао да ствара додатну унутрашњу топлоту и тако утиче на геолошку активност. За сада, међутим, не постоје непосредни докази који би потврдили било који од ових механизама.У раду су посебно анализирани и удари великих астероида. Иако нису били део статистичке анализе 89 геолошких догађаја, изгледа да се време настанка неколико највећих познатих ударних кратера поклапа са предложеним ритмом од 27,5 милиона година. Рампино истиче да ово подударање заслужује даља истраживања, али не тврди да постоји непосредна узрочно-последична веза.Отворена научна расправаИ даље остаје отворено питање да ли овај привидни циклус заиста представља стварну особину Земљине историје. Препознавање периодичних образаца кроз стотине милиона година изузетно је сложен задатак. Геолошки записи су непотпуни, процене старости древних догађаја постају све несигурније што се иде даље у прошлост, а статистичке анализе понекад могу да укажу на привидне циклусе који касније нестану са појавом нових података.Рампино, ипак, закључује да се предложена периодичност одржала упркос деценијама све прецизнијих мерења и све већем броју доступних података. Пошто је ова идеја у супротности са дуго прихваћеним тумачењима геолошких записа, вероватно ће и убудуће бити предмет научних спорова.Уколико будућа истраживања потврде овај образац, то би значило да највећа геолошка превирања нису само изоловане катастрофе разбацане кроз прошлост. Она би могла бити одраз процеса који се периодично понављају и обликују нашу планету већ стотинама милиона година.Резултати истраживања објављени су у научном часопису Evolving Earth.
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
свемир
Да ли Земља има скривени ритам катастрофа: Докази су све убедљивији
Масовна изумирања, огромне вулканске ерупције и океани који изненада остају без кисеоника на први поглед немају много тога заједничког, осим катастрофалних размера.
Ипак, научници се већ деценијама питају да ли ти наизглед неповезани догађаји следе неки скривени ритам који се протеже кроз стотине милиона година, пише Science Alert.
Пулс од 27,5 милиона година
Идеја о дугорочном ритму у геолошкој историји Земље није нова и о њој се расправља још од осамдесетих година прошлог века.
Тада су истраживања први пут указала на могућност да се масовна изумирања и други кључни геолошки догађаји понављају у правилним временским размацима. Иако су и касније студије уочавале сличне обрасце, читава идеја остала је контроверзна.
Нова анализа, објављена у часопису Evolving Earth, поново преиспитује те доказе на основу савремених геолошких временских скала и статистичких метода.
Аутори закључују да су докази о геолошком циклусу од приближно 27,5 милиона година све убедљивији. То упућује на могућност да многи од највећих преокрета у историји Земље нису биле изоловане катастрофе, већ део повезаних, дуготрајних процеса.
Геолог Мајкл Рампиноса Универзитета у Њујорку анализирао је 89 кључних геолошких догађаја током последњих 260 милиона година. У свом раду ослонио се на раније објављене податке, које је обрадио користећи ажуриране процене старости стена и нове статистичке анализе.
Његов скуп података обухвата масовна изумирања у морима, периоде аноксије (недостатка кисеоника) у океанима, ерупције континенталних базалта, промене нивоа мора, изумирања копнених кичмењака, промене у брзини ширења океанског дна и таласе вулканске активности. Сви ти подаци заједно откривају доминантну периодичност од око 27,5 милиона година, уз слабији циклус од приближно 8,9 милиона година.
Нова анализа не тврди да једна геолошка катастрофа непосредно изазива другу. Уместо тога, она указује да више Земљиних система периодично реагује на исте основне процесе који трају десетинама милиона година, а који још увек нису у потпуности разјашњени.
Један од могућих покретача овог ритма могао би да се налази дубоко у унутрашњости планете. Земљин плашт непрестано се креће, иако изузетно споро.
Периодичне промене у том кретању или појава такозваних плаштних перјаница (узлазних токова врелог материјала из дубине Земље) могле би да утичу на вулканизам, тектонику плоча и друге геолошке процесе. Пошто су ти системи међусобно повезани, поремећаји који настају у дубини могли би временом да се пренесу на површину, океане, климу и биосферу.
Чини се да се најпоузданије одређене старости геолошких догађаја, еколошких криза и масовних изумирања током последњих 260 милиона година поклапају са проласком Земље преко средишње галактичке равни отприлике сваких 32 милиона година.
Друга хипотеза усмерена је на интеракцију између површине и унутрашњости Земље. Дугорочне промене Земљине орбите утичу на климу и ниво мора, што доводи до прерасподеле огромних маса воде, леда и седимената. Рампино сматра да те промене оптерећења на површини могу суптилно да мењају напоне у Земљиној кори и горњем делу плашта, утичући тако на тектонску и вулканску активност.
Рампино разматра и могуће утицаје који долазе изван Земље, о чему размишља још од осамдесетих година.
Док Сунчев систем кружи око средишта Млечног пута, он се периодично креће изнад и испод галактичке равни, а време тих пролазака поклапа се са највећим геолошким превирањима на Земљи. Неки истраживачи претпостављају да ти проласци гравитационо ремете путање комета у удаљеном Ортовом облаку, повећавајући вероватноћу удара великих небеских тела.
Још спекулативнија идеја јесте да би Земља могла повремено да привлачи честице тамне материје, уколико је она концентрисана у близини галактичке равни. Током милиона година тај процес би могао да ствара додатну унутрашњу топлоту и тако утиче на геолошку активност. За сада, међутим, не постоје непосредни докази који би потврдили било који од ових механизама.
У раду су посебно анализирани и удари великих астероида. Иако нису били део статистичке анализе 89 геолошких догађаја, изгледа да се време настанка неколико највећих познатих ударних кратера поклапа са предложеним ритмом од 27,5 милиона година. Рампино истиче да ово подударање заслужује даља истраживања, али не тврди да постоји непосредна узрочно-последична веза.
И даље остаје отворено питање да ли овај привидни циклус заиста представља стварну особину Земљине историје. Препознавање периодичних образаца кроз стотине милиона година изузетно је сложен задатак. Геолошки записи су непотпуни, процене старости древних догађаја постају све несигурније што се иде даље у прошлост, а статистичке анализе понекад могу да укажу на привидне циклусе који касније нестану са појавом нових података.
Рампино, ипак, закључује да се предложена периодичност одржала упркос деценијама све прецизнијих мерења и све већем броју доступних података. Пошто је ова идеја у супротности са дуго прихваћеним тумачењима геолошких записа, вероватно ће и убудуће бити предмет научних спорова.
Уколико будућа истраживања потврде овај образац, то би значило да највећа геолошка превирања нису само изоловане катастрофе разбацане кроз прошлост. Она би могла бити одраз процеса који се периодично понављају и обликују нашу планету већ стотинама милиона година.
„Иако се ове идеје у геологији још увек сматрају маргиналним, оне би могле представљати прве кораке ка важном концептуалном пробоју у наукама о Земљи. Тај пробој препознаје глобалну повезаност великих геолошких догађаја, периодичну природу геолошких записа и астрономске везе које би нашу планету могле јасније да сместе у њен стварни космички оквир“, закључује Рампино.
Резултати истраживања објављени су у научном часопису Evolving Earth.
