https://sputnikportal.rs/20260731/a-u-crnoj-gori--crnje-da-ne-moze-biti-sport-fudbal-1201900184.html
А у Црној Гори – црно да црње не може бити
А у Црној Гори – црно да црње не може бити
Sputnik Србија
Квалификације за европска такмичења сваког лета представљају најбољи показатељ стварне снаге националних лига. 31.07.2026, Sputnik Србија
2026-07-31T22:20+0200
2026-07-31T22:20+0200
2026-07-31T22:19+0200
спорт
спорт
фудбал
црна гора
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/09/1c/1143464529_0:160:3072:1888_1920x0_80_0_0_22e79d1c0bcbc34ff2e3ac499f1240a5.jpg
За разлику од домаћих првенстава, у којима су околности често специфичне и ограничене на локални квалитет, европска сцена омогућава директно поређење клубова из различитих система, буџета и фудбалских култура. Управо зато резултат који су овог лета остварили црногорски представници заслужује озбиљнију анализу од пуког набрајања пораза.Четири клуба која су представљала Црну Гору у квалификацијама за европска такмичења изгубила су свих десет одиграних утакмица. Сутјеска је елиминисана после четири пораза, док су Петровац, Дечић и Морнар завршили своје европске наступе после по два изгубљена меча. Такав учинак није само статистичка занимљивост, већ показатељ да проблем не лежи у једном клубу, једној генерацији или једном лошем жребу, већ да је реч о много дубљем питању функционисања целокупног клупског фудбала.Посматрано из шире перспективе, овај неуспех наставља континуитет који траје практично од осамостаљења Црне Горе. За скоро две деценије ниједан црногорски клуб није успео да се пласира у групну, односно лигашку фазу неког од великих УЕФА такмичења, што ову земљу чини једином европском државом која није микро-држава, а која није успела да направи такав искорак. Истовремено, бројне земље са сличним или чак мањим ресурсима успеле су да изграде клубове способне да се такмиче на много вишем нивоу. Представници Словеније, Босне и Херцеговине, Северне Македоније, али и Исланда, Фарских Острва или Луксембурга, последњих година редовно долазе до групних фаза или елиминишу далеко богатије противнике, показујући да финансијска ограничења више нису довољно убедљиво оправдање за неуспех.Разлоге оваквог стања свакако не треба тражити искључиво у висини буџета. Савремени европски фудбал све више награђује системски рад, квалитетну омладинску школу, добро организован скаутинг, стабилно управљање клубовима и јасну спортску стратегију. Земље са ограниченим ресурсима управо су на тим пољима успеле да надокнаде финансијски јаз у односу на развијеније фудбалске средине. У случају Црне Горе, стиче се утисак да ниједан од тих сегмената није довољно развијен да би клубови могли континуирано да напредују и постану конкурентни на европском нивоу.Посебан парадокс представља чињеница да је Црна Гора током претходних деценија изнедрила велики број врхунских појединаца који су оставили дубок траг у европском фудбалу. Од Дејана Савићевића до Стевана Јоветића, као и многих репрезентативаца који су каријере изградили у јаким европским лигама, индивидуалног талента никада није недостајало. Међутим, репрезентативни успеси и развој појединаца не могу да прикрију структурне слабости домаћег клупског система, јер се квалитет националне лиге не мери бројем играча који су успели у иностранству, већ способношћу клубова да производе резултате у европским оквирима.Наравно, било би погрешно закључити да једна лоша европска сезона сама по себи представља доказ трајне кризе, али када се овако убедљив неуспех надовеже на скоро двадесет година без значајнијег европског резултата, онда постаје јасно да се више не може говорити о случајности. Учинак од десет пораза у десет утакмица није узрок проблема, већ његова последица. Он је само највидљивији симптом система који годинама не успева да произведе клубове способне да направе искорак изван националних оквира.Због тога би овогодишње квалификације требало посматрати као повод за озбиљну анализу, а не само као још једну неуспешну европску епизоду. Свако инсистирање на појединачним разлозима, судијским одлукама, жребу или тренутној форми клубова само би одложило суочавање са суштинским питањем: због чега црногорски клупски фудбал већ готово две деценије није успео да ухвати корак са земљама које су некада имале сличне или чак неповољније полазне позиције. Док се на то питање не понуди убедљив одговор, свака наредна европска сезона носиће више наде него реалних разлога за оптимизам.
црна гора
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
спорт, фудбал, црна гора
А у Црној Гори – црно да црње не може бити
Квалификације за европска такмичења сваког лета представљају најбољи показатељ стварне снаге националних лига.
За разлику од домаћих првенстава, у којима су околности често специфичне и ограничене на локални квалитет, европска сцена омогућава директно поређење клубова из различитих система, буџета и фудбалских култура.
Управо зато резултат који су овог лета остварили црногорски представници заслужује озбиљнију анализу од пуког набрајања пораза.
Четири клуба која су представљала Црну Гору у квалификацијама за европска такмичења изгубила су свих десет одиграних утакмица. Сутјеска је елиминисана после четири пораза, док су Петровац, Дечић и Морнар завршили своје европске наступе после по два изгубљена меча.
Такав учинак није само статистичка занимљивост, већ показатељ да проблем не лежи у једном клубу, једној генерацији или једном лошем жребу, већ да је реч о много дубљем питању функционисања целокупног клупског фудбала.
Посматрано из шире перспективе, овај неуспех наставља континуитет који траје практично од осамостаљења Црне Горе.
За скоро две деценије ниједан црногорски клуб није успео да се пласира у групну, односно лигашку фазу неког од великих УЕФА такмичења, што ову земљу чини једином европском државом која није микро-држава, а која није успела да направи такав искорак.
Истовремено, бројне земље са сличним или чак мањим ресурсима успеле су да изграде клубове способне да се такмиче на много вишем нивоу.
Представници Словеније, Босне и Херцеговине, Северне Македоније, али и Исланда, Фарских Острва или Луксембурга, последњих година редовно долазе до групних фаза или елиминишу далеко богатије противнике, показујући да финансијска ограничења више нису довољно убедљиво оправдање за неуспех.
Разлоге оваквог стања свакако не треба тражити искључиво у висини буџета. Савремени европски фудбал све више награђује системски рад, квалитетну омладинску школу, добро организован скаутинг, стабилно управљање клубовима и јасну спортску стратегију.
Земље са ограниченим ресурсима управо су на тим пољима успеле да надокнаде финансијски јаз у односу на развијеније фудбалске средине. У случају Црне Горе, стиче се утисак да ниједан од тих сегмената није довољно развијен да би клубови могли континуирано да напредују и постану конкурентни на европском нивоу.
Посебан парадокс представља чињеница да је Црна Гора током претходних деценија изнедрила велики број врхунских појединаца који су оставили дубок траг у европском фудбалу.
Од Дејана Савићевића до Стевана Јоветића, као и многих репрезентативаца који су каријере изградили у јаким европским лигама, индивидуалног талента никада није недостајало.
Међутим, репрезентативни успеси и развој појединаца не могу да прикрију структурне слабости домаћег клупског система, јер се квалитет националне лиге не мери бројем играча који су успели у иностранству, већ способношћу клубова да производе резултате у европским оквирима.
Наравно, било би погрешно закључити да једна лоша европска сезона сама по себи представља доказ трајне кризе, али када се овако убедљив неуспех надовеже на скоро двадесет година без значајнијег европског резултата, онда постаје јасно да се више не може говорити о случајности.
Учинак од десет пораза у десет утакмица није узрок проблема, већ његова последица. Он је само највидљивији симптом система који годинама не успева да произведе клубове способне да направе искорак изван националних оквира.
Због тога би овогодишње квалификације требало посматрати као повод за озбиљну анализу, а не само као још једну неуспешну европску епизоду.
Свако инсистирање на појединачним разлозима, судијским одлукама, жребу или тренутној форми клубова само би одложило суочавање са суштинским питањем: због чега црногорски клупски фудбал већ готово две деценије није успео да ухвати корак са земљама које су некада имале сличне или чак неповољније полазне позиције.
Док се на то питање не понуди убедљив одговор, свака наредна европска сезона носиће више наде него реалних разлога за оптимизам.
