Мотив није само сиромаштво: Шта се крије иза инвазије Мароканаца на Шпанију
© AP Photo / Antonio Sempere
Пратите нас
Масовни покушај преласка готово 50.000 миграната у шпанску енклаву Сеуту није могуће објаснити само сиромаштвом и жељом за одласком у Европу. Криза има и геополитичку димензију, јер се појављује у тренутку нових тензија између Марока, Шпаније и САД.
Масовни продор миграната ка шпанској енклави Сеути, на граници са Мароком, представља једну од највећих мигрантских криза у Европи последњих година. Према проценама шпанских власти, око 49.000 људи покушало је или успело да пређе границу у веома кратком периоду, што је изазвало озбиљну безбедносну и хуманитарну кризу.
Десетине хиљада људи на граници, покушаји преласка морским путем и сукоби са полицијом поново су отворили питање због чега се мигрантски таласи из северне Африке повремено нагло интензивирају.
Није разлог само сиромаштво…
Међутим, према мишљењу др Марка Гагића, са Катедре за арабистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, одговор се не налази само у економским проблемима, већ и у сложеним политичким односима у региону.
Гагић, који говори и марокански дијалекат арапског језика и који је више пута боравио у Мароку, сматра да актуелну кризу треба посматрати кроз спој неколико фактора – унутрашњих проблема мароканског друштва, односа Рабата и Мадрида, али и ширег геополитичког контекста који укључује Сједињене Америчке Државе.
Не звучи невероватно да је отварањем изненадне мигрантске кризе на својим границама Шпанија „кажњена“ од стране Вашингтона због ставова своје владе поводом израелског напада на Газу (који Гагић назива геноцидом), као и сукобом у Персијском заливу.
Сличан сценарио већ виђен 2021. године
Према његовим речима, посебно је важно што се сличан мигрантски притисак догодио и 2021. године, када су односи Марока и Шпаније били озбиљно нарушени због политичког спора око Западне Сахаре.
„Пре неколико година око десет хиљада људи препливало је у Шпанију. Тада је конкретан повод био спор око Западне Сахаре, односно због тога што је један од лидера Фронта Полисарио (који се бори за независност Западне Сахаре) био примљен на лечење у Шпанији. То је изазвало озбиљне тензије између Рабата и Мадрида“, подсећа Гагић.
Он сматра да је управо понављање сличног обрасца разлог због којег актуелне догађаје треба пажљиво анализирати.
„Новост није то што људи покушавају да пређу границу. То се дешава годинама. Новост је да сада то покушавају у тако великом броју и практично организовано. Тешко могу да замислим да то буде потпуно спонтано. Можда јесте делимично спонтано, можда полудириговано или полуорганизовано“, наводи Гагић.
Он наглашава да нема доказе да иза мигрантског таласа стоји нека држава или организација, али сматра да искуство из 2021. године показује да мигрантски притисак може постати инструмент политичког притиска када се појаве озбиљни дипломатски спорови.
Мароко, САД и питање Западне Сахаре
Гагић оцењује да се данашња криза не може одвојити од односа између Марока и Сједињених Америчких Држава, као и од промењене позиције појединих западних држава према питању Западне Сахаре.
Мароко већ деценијама сматра Западну Сахару својим историјским и територијалним питањем од највећег националног значаја. Са друге стране, око тог подручја постоји међународни спор који укључује Фронт Полисарио и питање будућег статуса територије.
„За Мароканце је то једно од најважнијих националних питања. Они то доживљавају као саставни део своје државе и око тога постоји готово потпуни национални консензус“, каже Гагић.
Он подсећа да је важан тренутак био 1975. године, када је Шпанија напустила тадашњу Шпанску Сахару, након чега је организован чувени Зелени марш, догађај који је постао један од симбола савременог мароканског националног идентитета.
Према Гагићевим речима, подршка коју је Мароко добио од Вашингтона по питању Западне Сахаре додатно је учврстила стратешко партнерство две земље.
„Американци су подржали мароканску позицију око Западне Сахаре. После тога су и Француска и Немачка заузеле много повољнији став према мароканском плану аутономије. То је за Рабат огромна дипломатска победа“, оцењује он.
Истовремено, Гагић наводи да је Мароко због тога направио одређене спољнополитичке уступке, међу којима је било и успостављање дипломатских односа са Израелом.
Посебну пажњу, према његовим речима, изазива чињеница да је Мароко истовремено важан амерички савезник, док велики део становништва те земље снажно подржава Палестину и критички гледа на израелску политику.
Сеута и Мелиља – отворено питање
Поред Западне Сахаре, још једно питање које деценијама оптерећује односе Рабата и Мадрида јесу шпанске енклаве Сеута и Мелиља на северу Африке.
„Мароканци сматрају да су Сеута и Мелиља њихове. То није питање које је нестало. Оно постоји у јавности и политици већ деценијама“, каже Гагић.
Иако су ове територије под шпанском управом и представљају спољне границе Европске уније, у Мароку постоји широко распрострањено уверење да би оне у будућности требало да буду део мароканске државе.
Гагић сматра да се због тога актуелни мигрантски талас не може посматрати изоловано од ширих политичких процеса.
„Када погледате односе Марока и САД, питање Западне Сахаре, односе Шпаније и Вашингтона око Газе и чињеницу да се нешто слично већ догодило 2021. године, мени је тешко да поверујем да је све потпуно спонтано. То је моја процена и моје виђење ситуације“, каже он.
„Два Марока“
Ипак, према његовим речима, ниједна политичка калкулација не би била могућа без дубоког економског и социјалног незадовољства које постоји међу великим делом мароканског становништва.
Гагић указује на парадокс савременог Марока – земље која улаже огромна средства у инфраструктуру и жели да се представи као регионална (чак и континентална) сила, али истовремено има велики број младих људи који не виде будућност у сопственој земљи.
„Мароко претендује да буде регионални лидер или чак континентални лидер и доста улаже. Граде брзе пруге, имају најбржи воз у Африци који повезује Тангер, Рабат и Казабланку. Железничке станице изгледају као нешто што је на нивоу западне Европе“, наводи он.
Међутим, иза те слике модернизације постоји другачија свакодневица за велики број грађана.
„Постоји Мароко за оне који имају новца и постоји Мароко за Мароканце који немају новца. Велики број њих нема перспективу и нема места у таквом Мароку“, оцењује Гагић.
Он наводи да су незапосленост, посебно међу младима и високообразованима, неуједначен квалитет образовања и проблеми у здравственом систему међу главним разлозима због којих многи желе да оду.
„Велики број младих жели да емигрира у Европу, било да је то Шпанија, Француска или нека друга земља западне Европе. То није нова појава. Новост је да то сада покушавају у тако великом броју“, каже он.
Очај превазилази страх
Према Гагићевим речима, спремност људи да ризикују живот преласком границе показује дубину проблема.
„Можете да замислите ниво нечијег очаја или незадовољства када је спреман да ризикује сопствени живот да би стигао негде одакле ће га можда одмах вратити назад. То показује колико је озбиљан проблем и колико људи не виде будућност у својој земљи“, каже он.
Он додаје да се не ради о људима који не воле своју земљу: Мароканци су генерално патриоте, воле да истичу да су Мароканци, али, истовремено велики број њих има веома јаку жељу да оде из Марока, објашњава Гагић.
Због тога, закључује он, мигрантску кризу у Сеути треба разумети као последицу преплитања два процеса – геополитичких интереса великих сила и дугорочних економских проблема који гурају велики број младих људи ка Европи.
Политичке тензије могу бити окидач, али основни разлог због којег десетине хиљада људи крећу ка граници јесте чињеница да велики део становништва већ годинама не види довољно разлога да остане.
Погледајте и:
