Сива зона Лондона – у режији Кана и Дона
08:20 06.08.2026 (Освежено: 09:33 06.08.2026)
© Sputnik / Alexey Filippov
/ Пратите нас
Модерни фудбал одавно није само игра. Највећи трансфери више нису искључиво резултат процене тренера, спортског директора и скаутске службе, већ сложене пословне операције у којима се преплићу интереси клубова, агената, власника, инвестиционих фондова и корпорација чије основне делатности често немају никакве непосредне везе са спортом.
Управо зато потенцијални пословни круг који повезује Фулам, Реал Мадрид, Алвара Арбелоу, агенцију „Best of You“, Шахида Кана и фудбалског Дона Флорентина Переза изазива толико питања.
На први поглед, реч је о класичној фудбалској причи: енглески клуб доводи тренера из система Реал Мадрида, а затим му обезбеђује двојицу младих играча које добро познаје. Међутим, када се погледају шири односи између власника, компанија и посредника, трансфери добијају сасвим другачију димензију.
Поређење са једним од најконтроверзнијих послова у историји Премијер лиге намеће се само од себе. Вест Хем је 2006. године шокирао фудбалску јавност доласком Карлоса Тевеза и Хавијера Маскерана. Тај случај касније је прерастао у аферу која је променила правила енглеског и светског фудбала.
Ипак, између два случаја постоји важна разлика. Вест Хем је прекршио јасно прописана правила и сакрио документацију од Премијер лиге. У случају Фулама, сваки појединачни посао може бити формално дозвољен, док њихова шира економска логика остаје у сивој зони коју је много теже истражити и доказати.
То је уједно и најбољи показатељ како су се методе у модерном фудбалу промениле. Некада су правила кршена директно. Данас се њихове границе тестирају кроз мрежу наизглед одвојених и потпуно легалних послова.
Трансфер који је шокирао Премијер лигу
У лето 2006. године Вест Хем је довео двојицу најцењенијих младих фудбалера Јужне Америке. Карлос Тевез и Хавијер Маскерано стигли су из Коринтијанса у клуб који није припадао ни спортској ни финансијској елити енглеског фудбала.
Одмах се појавило питање како је Вест Хем уопште успео да победи много богатије и успешније клубове у трци за двојицу аргентинских репрезентативаца.
Одговор је лежао у структури њихових уговора.
Вест Хем није једноставно купио играче од Коринтијанса и преузео потпуну контролу над њиховом будућношћу. Економска права над Тевезом и Маскераном припадала су инвестиционим фондовима MSI и Global Soccer Agencies, повезаним са агентом Кијом Џорабчијаном.
То само по себи није било необично за тадашњи јужноамерички фудбал, у којем су приватни инвеститори често куповали део економских права младих играча. Проблем је настао зато што су тајни уговори трећој страни давали могућност да утиче на то када ће фудбалери бити продати и где ће наставити каријеру.
Правила Премијер лиге нису дозвољавала да агенција, инвестициони фонд или било које друго спољно лице контролише трансферну политику клуба. Вест Хем је, међутим, спорне документе сакрио приликом регистрације играча и представио посао као стандардни трансфер.
Суштина прекршаја није, дакле, била само у томе што је трећа страна могла да заради од касније продаје. Проблем је био што Вест Хем није имао пуну независност у одлучивању о будућности двојице играча.
Казна која није решила проблем
Премијер лига је у априлу 2007. године прогласила Вест Хем кривим и казнила га са тада рекордних 5,5 милиона фунти.
Међутим, одлука да клубу не буду одузети бодови изазвала је још већу полемику од саме афере. Вест Хем се налазио у грчевитој борби за опстанак, па би бодовна казна готово сигурно значила испадање из Премијер лиге.
Највеће незадовољство показао је Шефилд јунајтед, један од директних конкурената у борби за останак. Његови челници сматрали су да Вест Хем не може бити само новчано кажњен за прекршај који је имао директан утицај на резултате такмичења.
Хавијер Маскерано није успео да се наметне у Лондону и већ у јануару 2007. године прешао је у Ливерпул. Карлос Тевез је, међутим, у завршници сезоне постао кључни играч Вест Хема.
У последњем колу постигао је гол за победу против Манчестер јунајтеда на „Олд Трафорду“. Вест Хем је славио са 1:0 и остао у лиги, док је Шефилд јунајтед испао.
Тиме је читав случај добио готово филмски заплет. Играч чија је регистрација била предмет спора постигао је гол којим је свом клубу сачувао место у Премијер лиги и директно утицао на судбину ривала.
Шефилд јунајтед је потом покренуо поступак против Вест Хема, тврдећи да је оштећен због незаконитог учешћа Тевеза. Спор је окончан вансудским поравнањем, а Вест Хем је прихватио да плати око 20 милиона фунти одштете током наредних година.
Афера је оставила трајне последице. Правила о власништву треће стране додатно су пооштрена, а ФИФА је касније потпуно забранила модел у којем инвестициони фондови или агенције поседују економска права фудбалера.
Две деценије касније – другачији механизам
Случај Фулама и Реал Мадрида нема исту правну структуру. Нема индиција да агенција или неки инвестициони фонд поседује економска права играча. Не постоји ни позната клаузула која би трећој страни давала директну контролу над трансферном политиком Фулама.
Ипак, постоји читав низ околности које отварају питање да ли су потенцијални трансфери мотивисани искључиво фудбалским разлозима.
Власник Фулама Шахид Кан истовремено је власник НФЛ франшизе Џексонвил џегуарс. Амерички клуб улази у реконструкцију стадиона вредну око 1,4 милијарде долара, а главни извођач радова је Turner Construction, америчка подружница шпанске групације ACS.
На челу ACS-а налази се Флорентино Перез, председник Реал Мадрида.
Истовремено, Фулам за тренера ангажује Алвара Арбелоу, човека који долази из система мадридског клуба и који је као играч оставио дубок траг на „Сантјаго Бернабеуу“. Његов долазак, према доступним информацијама, уследио је након позитивне препоруке управо Флорентина Переза.
Недуго затим појављују се послови са двојицом младих фудбалера Реала – Гонзалом Гарсијом и Сезаром Паласиосом. За њих се помиње збирно обештећење од око 50 до 55 милиона евра, уз клаузуле које Реалу омогућавају проценат од будуће продаје и могућност повратног откупа.
Најзанимљивији део читаве структуре јесте агенција „Best of You“.
Алвара Арбелоу, Гонзала Гарсију и Сезара Паласиоса заступа иста агенција. Њен извршни директор Оскар Рибот претходно је био шеф комуникација Реал Мадрида под Флорентином Перезом.
Тако се формира затворен круг у којем су власник Фулама и председник Реала повезани огромним грађевинским послом, тренер долази из мадридског клуба, а и тренера и играче заступа агенција чији је челник некада био важан Перезов сарадник.
Ништа од тога појединачно није незаконито. У целини, међутим, представља довољан разлог да се постави питање да ли је фудбалски интерес Фулама заиста био једини критеријум.
Ко све добија од посла?
Реал Мадрид би продајом двојице играча из свог система добио велики и тренутни приход. Реч је о фудбалерима који нису имали кључну улогу у првом тиму, а за које би клуб могао да наплати износ који се у јавности оцењује као изузетно висок.
Поред тога, Реал би задржао и механизме будуће контроле.
Ако играчи не испуне очекивања, мадридски клуб је већ добио новац. Ако се у Премијер лиги развију у врхунске фудбалере, Реал би могао да их врати активирањем повратне клаузуле или да додатно заради преко процента од наредне продаје.
Агенција „Best of You“ добила би највећи или један од највећих послова у својој историји. Двојицу својих фудбалера пласирала би у најбогатију националну лигу на свету, и то у клуб који води тренер којег такође заступа.
Арбелоа би добио играче које добро познаје и којима верује, што би му олакшало почетак рада у новој средини.
Флорентино Перез би, као председник Реал Мадрида, остварио значајну трансферну зараду, док би компанија којом руководи истовремено учествовала у огромном пословном пројекту Шахида Кана у Сједињеним Америчким Државама.
Најмање јасно је шта тачно добија Фулам.
Енглески клуб, наравно, добија двојицу младих играча са добром школом, потенцијалом и искуством рада под новим тренером. То може бити довољно спортско оправдање.
Ипак, Фулам истовремено преузима готово сав ризик. Плаћа високо обештећење, преузима плате, инвестира у развој играча и даје им прилику у Премијер лиги. Уколико не успеју, терет остаје клубу. Уколико постану звезде, Реал задржава право да их врати или да учествује у будућој заради.
Због тога се намеће питање да ли је однос ризика и могуће добити довољно повољан за Фулам.
Клуб и власник немају увек исти интерес
У фудбалу се често подразумева да оно што одговара власнику клуба мора бити добро и за сам клуб. То, међутим, није увек тачно.
Шахид Кан може имати економске интересе који далеко превазилазе резултате Фулама. Његова пословна империја укључује НФЛ франшизу, аутомобилску индустрију, некретнине и велике инфраструктурне пројекте.
Уколико би добар однос са Флорентином Перезом и његовом компанијом донео Кану повољније услове, фиксну цену, оперативне гаранције или друге погодности на пројекту вредном 1,4 милијарде долара, онда би потенцијално преплаћивање двојице играча могло да буде занемарљиво у поређењу са користи оствареном у грађевинарству.
То, ипак, остаје претпоставка све док се не појави доказ о директној повезаности два посла.
Ни чињеница да постоји грађевински уговор, ни висока цена фудбалера, ни добри односи Кана и Переза сами по себи не доказују договор „услуга за услугу“. За то би била потребна документација, преписка, уговорна одредба или сведочење које би показало да је једна трансакција била условљена другом.
Ипак, недостатак доказа не значи да не постоје оправдана питања.
Фудбалски клубови не би смели да служе као средства преко којих власници регулишу односе у другим пословним областима. Уколико Фулам плаћа више него што је спортски оправдано да би његов власник добио нешто изван фудбала, онда би клуб фактички субвенционисао приватне интересе свог власника.
Иста агенција на свим странама стола
Посебно осетљиво питање јесте улога агенције „Best of You“.
У модерном фудбалу није необично да иста агенција заступа више играча у једном клубу. Није реткост ни да тренер сарађује са посредницима који истовремено воде рачуна о каријерама његових фудбалера.
Међутим, када иста агенција заступа тренера који препоручује трансфер и играче који ће бити купљени, настаје очигледан потенцијални сукоб интереса.
Тренер би требало да тражи оно што је најбоље за клуб. Агент би требало да тражи оно што је најбоље за играча. У трансферу би требало да постоји преговарачка дистанца између купца, продавца и посредника.
Када једна агенција има интерес на више страна, границе постају нејасне.
Арбелоа може искрено веровати да су Гарсија и Паласиос најбоља решења за Фулам. Играчи могу желети да раде са тренером којег познају. Агенција може поступати потпуно професионално и у складу са прописима.
Али што је трансфер скупљи, то је обично већа и провизија. Агенција зато има директан финансијски интерес да посао буде закључен по што већој вредности.
Ситуацију додатно компликује чињеница да је њен извршни директор раније имао високу функцију у Реал Мадриду. То не значи да делује у интересу бившег послодавца, али блиске везе, приступ и поверење свакако олакшавају склапање посла.
У таквим околностима Фулам би морао да покаже да је спровео независну спортску и финансијску процену. Клуб би морао да објасни ко је проценио вредност играча, да ли су разматране алтернативе и како су решени потенцијални сукоби интереса.
Цена младог играча – број који је готово немогуће доказати
Финансијска правила омогућавају УЕФА и Премијер лиги да преиспитају трансакције које не одговарају реалној тржишној вредности. У пракси је, међутим, много лакше проценити вредност спонзорског уговора него вредност младог фудбалера.
Играч нема фиксну цену.
Његова вредност зависи од талента, година, дужине уговора, позиције, потенцијала, интересовања других клубова, репрезентативног статуса и процене будућег развоја. Фудбалер који је једном клубу вредан десет милиона евра другом може бити вредан 30 милиона јер савршено одговара тренеровом систему.
Реал Мадрид би високе цене могао да брани чињеницом да се ради о играчима из његове академије, младим шпанским фудбалерима са значајним потенцијалом и могућношћу да им вредност у Премијер лиги додатно порасте.
Фулам би могао да тврди да не купује садашњи статус, већ будућност.
Регулатор би зато морао да докаже не само да су играчи скупо плаћени, већ да је цена намерно нереална и да је служила неком другом циљу. Без директног доказа о повезаности са грађевинским послом, такав поступак био би изузетно тежак.
Рачуноводствена корист за Реал
Продаја играча из сопствене академије има посебно велики значај у финансијским књигама клуба.
Пошто Реал Мадрид није платио трансферно обештећење за Гарсију и Паласиоса, њихова преостала књиговодствена вредност практично је занемарљива. Готово целокупна продајна цена могла би одмах да буде приказана као добит у обрачунској години у којој је посао закључен.
Ако Реал добије 55 милиона евра, готово цео износ одмах поправља његов финансијски резултат.
Код Фулама је рачуноводствени третман другачији.
Куповна цена се не приказује као јединствени трошак у једној сезони, већ се амортизује током трајања уговора. Уколико су играчи потписали петогодишње уговоре, 55 милиона евра било би распоређено на приближно 11 милиона годишње.
Тако Реал добија велики рачуноводствени профит одмах, док Фулам трошак распоређује на пет сезона.
Такав модел је потпуно уобичајен и легалан. Ипак, он може да прикрије дугорочни ризик.
Фулам можда у првој години неће имати велики проблем са финансијским правилима, али ће наредних пет сезона морати да издваја новац за амортизацију, плате и агентске провизије. Ако играчи не донесу очекивани спортски резултат, клуб ће и даље имати обавезу која ће ограничавати нова улагања.
Повратне клаузуле – Реалова заштитна мрежа
Реал Мадрид годинама користи повратне клаузуле као начин да задржи контролу над перспективним играчима које продаје.
Такав модел је изузетно повољан за продавца.
Реал добија новац одмах и ослобађа простор у екипи. Други клуб преузима трошак плата, ризик развоја и обавезу да играчу обезбеди минуте. Ако фудбалер не успе, Реал нема губитак. Ако постане врхунски играч, мадридски клуб може да га врати по унапред одређеној цени.
Фулам би, дакле, могао да инвестира године у развој играча, а да на крају не задржи пуну корист од тог рада.
То не значи да је сваки трансфер са повратном клаузулом лош. Фулам може неколико сезона да користи квалитетног играча и оствари боље резултате. Проблем настаје када клуб истовремено плаћа високо почетно обештећење.
Што је цена већа, теже је оправдати зашто купац прихвата да продавац задржи толико снажну контролу над будућношћу играча.
Финансијски прописи не виде читаву слику
УЕФА и Премијер лига су претходних година пооштриле прописе о финансијској одрживости. Циљ је да се клубовима онемогући да неодговорно троше, гомилају губитке и вештачки увећавају приходе.
Ипак, прописи углавном анализирају пословање појединачног клуба.
Фулам и Џексонвил џегуарс су различита правна лица. Грађевински уговор за НФЛ стадион и куповина фудбалера од Реал Мадрида припадају различитим индустријама, државама и регулаторним системима.
Премијер лига може да погледа колико је Фулам платио играче, колике су им плате и какве провизије су исплаћене. Много теже може да испита да ли је Шахид Кан истовремено добио повољнији пословни аранжман у Сједињеним Америчким Државама.
То је једна од највећих слабости модерних финансијских прописа.
Власници клубова више нису локални предузетници чији је фудбалски клуб главни посао. Они контролишу глобалне корпорације, спортске франшизе, фондове и некретнине. Њихови односи могу се простирати кроз више индустрија и континената.
Уколико се компензација не појављује у књигама фудбалског клуба, регулатор је готово не види.
Нови лимит и опасност за Фулам
Премијер лига постепено прелази са старих правила о дозвољеном губитку на систем који много директније ограничава трошкове играчког кадра у односу на приходе.
За клубове који не учествују у европским такмичењима предвиђено је да плате играча и тренера, амортизација трансфера и агентске провизије не смеју да пређу одређени проценат прихода, а као граница помиње се 85 одсто.
То значи да Фулам неће моћи да посматра трансфере Гарсије и Паласиоса само кроз почетну цену.
Годишњој амортизацији морају се додати њихове плате, бонуси и провизије посредницима. Сваки тај износ смањује простор за довођење других играча.
Уколико Фулам не оствари раст комерцијалних прихода, скупо плаћени млади фудбалери могли би годинама да му везују руке. Клуб би се могао наћи у ситуацији да формално није прекршио ниједно правило, али да због једног ризичног посла нема простора за исправљање спортских грешака.
Евертон и Нотингем Форест као упозорење
Премијер лига је већ показала да је спремна да кажњава клубове који директно прекрше правила о профитабилности и одрживости.
Евертон је у трогодишњем периоду забележио губитак од 124,5 милиона фунти, чиме је за 19,5 милиона премашио дозвољени лимит. Првобитно му је одузето десет бодова, а казна је после жалбе смањена на шест. У наредном поступку добио је још два негативна бода.
Клуб се бранио трошковима изградње новог стадиона, губитком спонзорских прихода после почетка сукоба у Украјини и високим каматама на кредите. Део аргумената је прихваћен као олакшавајућа околност, али је суштински закључак био да је Евертон неодговорно управљао финансијама.
Нотингем Форест је имао нижи дозвољени лимит јер је део обрачунског периода провео у Чемпионшипу. Клуб је границу прекорачио за 34,5 милиона фунти и кажњен је одузимањем четири бода.
Форест је тврдио да је могао да прода Бренана Џонсона Брентфорду за 30 милиона фунти пре завршетка обрачунског периода, али је сачекао крај прелазног рока и добио 47,5 милиона од Тотенхема. Клуб је, дакле, свесно прекршио рок како би остварио већу зараду.
Комисија је узела у обзир сарадњу клуба и чињеницу да је каснијом продајом санирао финансијску рупу, али прекршај није могла да занемари.
Ови случајеви показују да је директно прекорачење лако доказати. Постоји дозвољени лимит, постоје завршни рачуни и постоји јасан број који је клуб премашио.
Случај Фулама био би много сложенији.
Клуб може да остане унутар финансијских ограничења јер трошак трансфера распоређује на више година. Истовремено, евентуална корист за власника могла би да се појави у потпуно другој компанији и другој индустрији.
Док су Евертон и Форест ушли у проблеме кроз отворено прекомерно трошење, Фуламов потенцијални посао показује како се правила могу тестирати кроз далеко сложенију мрежу односа.
Сличност са Вест Хемом није у уговорима, већ у суштини
Случајеви Вест Хема и Фулама нису правно исти, али имају важну заједничку тачку.
У оба случаја постоји сумња да фудбалски интерес клуба није једини мотив трансфера.
Вест Хем је довео Тевеза и Маскерана у послу који је служио интересима инвестиционих фондова. Клуб је користио играче, али није имао пуну контролу над њиховом трансферном судбином.
Фулам би формално био власник уговора Гарсије и Паласиоса, али би Реал задржао повратне и продајне клаузуле, док би иста агенција била повезана са тренером и играчима.
И у једном и у другом случају посредници имају централну улогу.
Кија Џорабчијан је 2006. године преко фондова контролисао економска права. „Best of You“ не мора да поседује играче да би имала огроман утицај. Довољно је да заступа тренера, фудбалере и има блиске везе са клубом који продаје.
То је еволуција истог проблема.
Некада је агенција директно поседовала део фудбалера. Данас може да контролише ток посла кроз уговоре о заступању, личне односе и приступ свим странама у преговорима.
Али правна разлика је огромна
Вест Хем је сакрио уговоре и прекршио јасно правило. Постојала је документација која је доказивала да трећа страна има недозвољен утицај.
Код Фулама би сваки појединачни поступак могао да буде законит.
Шахид Кан има право да изабере компанију за реконструкцију стадиона. Фулам има право да ангажује Арбелоу. Тренер има право да тражи играче које познаје. Реал Мадрид има право да постави високу цену. Фулам има право да је плати. Иста агенција може да заступа више учесника, под условом да су испуњене обавезе о пријављивању и сукобу интереса.
Реал такође има право да уговори повратну клаузулу и проценат од наредне продаје.
Прекршај би постојао тек уколико би се доказало да су ове одвојене трансакције делови једног прикривеног договора.
Без таквог доказа, случај остаје у сивој зони – можда етички спорној и спортски ризичној, али не нужно незаконитој.
Најважније питање за Фулам
Фулам би морао да објасни како је дошао до процене да двојица младих фудбалера вреде 50 или 55 милиона евра.
Да ли је клуб спровео независну анализу? Да ли су постојали слични играчи за мањи новац? Ко је препоручио трансфере? Ко је преговарао о цени? Колико износе агентске провизије? Да ли је неко независан од Арбелое и агенције оценио однос ризика и могуће добити?
Посебно је важно питање повратних клаузула.
Зашто би Фулам платио високу цену, преузео трошак развоја и истовремено дозволио Реалу да врати играче ако постану врхунски? Како је одређена откупна цена? Колики проценат од наредне продаје остаје Мадриду?
Одговори на та питања не би доказали или оповргли постојање ширег пословног аранжмана, али би показали да ли је клуб поступао рационално и у сопственом интересу.
Фудбал као средство пословне компензације
Највећи ризик модерног фудбала није више само класична корупција у којој неко тајно прими новац.
Много сложенији проблем настаје када власници користе клубове као део ширих пословних империја.
Трансфер од 50 милиона евра може бити огроман за Фулам, али релативно мали у односу на инфраструктурни пројекат вредан 1,4 милијарде долара. Оно што је велики спортски ризик за клуб може бити прихватљив трошак за власника ако му омогућава корист у другом послу.
У таквом систему фудбалер постаје валута.
Клуб купује играча, али прави предмет размене могу бити поверење, приступ, пословна сарадња или политички утицај унутар европског фудбала.
Проблем је што навијачи, запослени и сама екипа сносе последице ако се трансфер не исплати. Власник може да профитира у другом сектору, али се неуспешна амортизација, високе плате и ограничен простор за појачања задржавају у књигама клуба.
Од незаконитог власништва до легалне мреже утицаја
Афера Тевез–Маскерано припадала је времену у којем су инвеститори директно куповали економска права играча и контролисали њихово кретање.
Такав модел је забрањен.
Међутим, забрана није елиминисала интерес посредника. Само је променила начин на који се тај интерес остварује.
Данас није потребно поседовати 30 или 50 одсто економских права фудбалера. Довољно је заступати тренера, неколико играча и одржавати блиске односе са спортским директорима и председницима клубова.
Није потребно ни у уговор унети клаузулу која омогућава агенту да нареди продају играча. Утицај се може остваривати кроз препоруке, приступ информацијама, избор клијената и контролу преговарачког процеса.
Управо зато је модерне сукобе интереса много теже регулисати.
На папиру нико не контролише клуб. У стварности, мала група повезаних људи може да обликује одлуке о тренеру, појачањима, ценама и клаузулама.
Закључак: Фулам није нови Вест Хем, али показује нову опасност
Случај Фулама и Реал Мадрида не може се без доказа прогласити новом афером Тевез–Маскерано.
Вест Хем је прекршио прописе, сакрио документацију и дозволио трећој страни недозвољен утицај на будућност играча. Због тога је кажњен, тужен и приморан да плати огромну одштету.
Код Фулама нема јавног доказа да агенција поседује економска права, да су уговори сакривени или да је куповина играча услов за повољније услове реконструкције стадиона Џексонвил џегуарса.
Ипак, постоји довољно повезаних интереса да се читава операција не може посматрати као обичан фудбалски трансфер.
Шахид Кан има пословни однос вредан 1,4 милијарде долара са компанијом коју предводи Флорентино Перез. Фулам доводи тренера из Реал Мадрида. Тај тренер препоручује двојицу играча мадридског клуба. Сву тројицу заступа агенција чији је директор некада био један од блиских Перезових сарадника. Реал добија високу цену и задржава повратне клаузуле, док Фулам преузима највећи део спортског и финансијског ризика.
Сваки део посла може бити дозвољен. Њихов збир, међутим, показује колико су се границе између фудбала, агентског бизниса и корпоративних интереса замаглиле.
Вест Хемов случај показао је опасност када трећа страна формално поседује играча. Потенцијални посао Фулама показује нешто много сложеније: опасност да нико формално не прекрши правило, а да клуб ипак буде употребљен за интересе који нису искључиво његови.
У модерном фудбалу највећи проблем више нису само забрањени уговори. Највећи проблем су легални послови чија права сврха остаје скривена иза трансферне цене.
