И мрак је бојио светлошћу: Шта открива аутобиографија Саве Шумановића /фото/
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
„Хоћу да вам опишем како сам радио слике које излажем и у каквим приликама сам живео за то време.“ Мало је у историји српске уметности реченица једноставних а снажних попут ове којом је Сава Шумановић отворио текст за каталог своје велике београдске изложбе 1939. године, када је у седам дворана Новог универзитета изложио чак 410 слика.
Готово девет деценија касније, управо та реченица постала је својеврсни увод у књигу „Сава Шумановић – аутобиографија” коју је објавила издавачка кућа “Квазар”. У њој се, поред чувеног текста, налазе и записи Савине мајке Персиде о последњим данима уметниковог живота, као и избор из преписке са Растком Петровићем.
Како за Спутњик каже уредница у издавачкој кући “Квазар” Лидија Николић, циљ није био да се објави још једна књига о Шумановићу, већ да се читаоцима омогући да га упознају кроз његове сопствене речи.
Како је уметност обликовала живот
„Широј јавности познати су његови радови, а постоји и огроман опус текстова историчара уметности и теоретичара који су се бавили Шумановићевим делом. Међутим, оно што је остало готово недоступно јесу текстови у којима Сава говори сам о себи. У њима не образлаже само околности свог живота, већ објашњава како су настајале његове слике, због чега су му биле важне, како се његов живот преламао кроз уметност и како је уметност обликовала његов живот. Управо зато смо желели да те расуте текстове, пронађене по старој периодици и часописима, окупимо у једној књизи.“
Берачице, Сава Шумановић, 1942.
© Фото : Спутњику уступила Галерија "Сава Шумановић" у Шиду
Најзначајнији међу њима јесте аутобиографски запис написан поводом изложбе из 1939. године. То није класичан предговор каталогу, већ искрена исповест човека који је сматрао да се његово сликарство не може разумети без познавања његовог живота.
„Колико је та изложба њему значила види се по томе што је одлучио да у каталогу говори о себи. Пише о детињству, родитељима, школовању, али највећим делом о ономе што му се дешавало у Француској. То није прича о сликару који набраја успехе, него о човеку који говори о својим унутрашњим борбама, о разочарањима, усамљености и осећају да није схваћен. Управо зато тај текст има огромну вредност. Он нам показује Саву изнутра.“
Управо у тој унутрашњој перспективи, сматра уредница књиге, налази се кључ за разумевање његовог стваралаштва.
Пред пролеће, 1934.
© Фото : Спутњику уступила Галерија "Сава Шумановић" у Шиду
Како превладати душевне проблеме
„Суштина читаве приче јесте да Сава говори како је покушавао да превлада своје душевне проблеме. Ту се јасно види колика је била моћ уметности у његовом животу. Код њега готово да не постоји граница између живота и сликарства. Њему је уметност била једнако живот. Заправо, била је исцељујућа за његов живот. Зато његова сведочења о болести не треба читати само као исповест човека који пати, него као причу о огромној победи креативности над тешкоћама свакодневице, али и над болешћу. То је једна изузетна борба која траје до самога краја.“
Та борба била је вишеструка. Као велики поштовалац француске уметности одлази у Париз очекујући разумевање, али га тамо не проналази. Када се враћа у Србију са новим уметничким искуством, ни овде га не дочекује признање каквом се надао.
Писма Саве Шумановића
© Фото : Адлигат
„Он се нашао у потпуном раскораку са оним што су тада били уметнички трендови и оним што се од уметника очекивало. Та врста неразумевања доприноси његовом душевном растројству, али управо уметност постаје оно што га исцељује. То је невероватна драма једног изузетно осетљивог уметничког бића. На крају крајева, то је и велика победа уметности над свим проблемима који су га снашли.“
Најлепши парадокс Шумановићевог сликарства , подсећа Лидија Николић, управо је у томе што је своје најведрије слике стварао док је водио најтеже унутрашње битке.
„Он сам пише да је од 1925. у Паризу водио оштру борбу против жалости и сентиментализма и да је зато сликао ведрим тоновима и веселим колоритом. Каже да то тада није помогло, јер је живот био толико ружан и толико жалостан да је успевао да сруши сваку одбрану. Али из данашње перспективе можемо да кажемо да јесте помогло. Довољно је погледати шта нам је оставио – један импресиван опус у којем светлост побеђује таму.“
Пролеће у шидским баштама, 1934.
© Фото : Спутњику уступила Галерија "Сава Шумановић" у Шиду
Говорећи о његовим чувеним сремским пејзажима и Шидијанкама, Николићева подсећа да је управо у Срему пронашао оно што је целог живота тражио.
Стил у коме је и мрак окупан светлошћу
„Сава често говори о светлости. Очигледно је да му је управо сремска светлост доносила највећу инспирацију. Али та светлост није импресионистичка. Код импресиониста је она тренутак који пролази, док је код Саве све подређено композицији, односима фигура и унутрашњем складу слике. Он јесте упознао европску модерну, дивио се многим француским сликарима и учио од њих, али није постао ничији следбеник. Управо супротно – развио је сасвим особен уметнички израз и зато га је било немогуће сврстати у једну школу или један правац.“
Шумановић је управо због те оригиналности често наилазио на неразумевање.
„Борио се да људи препознају његову оригиналност. Није желео да буде ничија копија нити наставак било које школе. Управо зато га је околина често тешко прихватала.“
Колико је био спреман да раскринка лажне ауторитете, показује и једна готово филмска епизода из аутобиографије.
Сава Шумановић, Земун, 1914.
© Фото : Спутњику уступила Галерија "Сава Шумановић" у Шиду
„Када су му на једном конкурсу одбили слике, рекао је члановима жирија да су заправо одбацили Сезанове радове. Настала је потпуна пометња, јер нису умели да процене да ли су пред њима Сезан или Шумановић. То је врло духовита, али и веома озбиљна прича о томе колико је желео да покаже да они који одлучују о уметности често нису способни да је препознају.“
Потресно сведочење мајке Персиде
Књига, међутим, не говори само о уметнику и његовом делу. Њено најпотресније поглавље чини сведочење Персиде Шумановић, дато 1946. године Анкетној комисији за утврђивање ратних злочина.
„То је документ који се данас чува у Архиву Војводине. Персида описује како су 28. августа 1942. године у њихову кућу упале усташе, како су Сави дозволили да узме неколико ствари и нешто новца, надајући се да ће успети да објасни да није ни за шта крив. Када је приведен, пребачен је у Сремску Митровицу и тамо убијен. После рата, због болести и година, његова мајка није могла да присуствује ексхумацији, али је добила потврду да је њен син међу ликвидиранима. То је једно изузетно потресно сведочење.“
Сава Шумановић, Загреб, 1914-1918.
© Фото : Спутњику уступила Галерија "Сава Шумановић" у Шиду
Персида у својој изјави укратко говори и о његовом повратку из Париза, болести, првој великој изложби у Београду 1928. године, али највећи део записа посвећен је данима у којима је изгубила сина.
„Та прича је неизоставни део приче о Сави Шумановићу. Колико год његове слике биле пуне светлости, боја и живота, та тамна мрља долази из самог живота и не може се заобићи ако желимо да разумемо његову судбину.“
У рецензији књиге књижевник Миљенко Јерговић каже да је реч о искреном сведочанству о „генијалности, крхкости и потреби за блискошћу“. Лидија Николић сматра да су управо то три речи које најбоље описују Шумановића.
„Желели смо да се у целини сагледа величанственост не само његове уметности него и његове целоживотне борбе. Сава је имао само 46 година када је убијен. То није био само насилно прекинут живот, него и насилно прекинуто стваралаштво. Човек се не може отети утиску да бисмо од њега добили још много великих дела. Посебно је тужно што је био бриљантан загребачки ђак, човек који је понео део тог културног простора у себи, а на крају страдао управо од усташког режима. Чак се и у аутобиографији повремено осећа тај загребачки језички траг кроз понеки кроатизам који спонтано користи.“
Сава Шумановић престаје да потписујe своје слике када Шид улази у НДХ и када је забрањена ћирилица. Слика: Купачи у чамцу на води 1941.
© Фото : Спутњику уступио Будислав Булатовић
Ипак, закључује она, оно што је остало иза Саве Шумановића много је снажније од његове трагичне смрти.
„Није случајно што смо књигу објавили у едицији 'Будућност читања'. Савина прича траје и после бруталне смрти. Траје кроз слике, кроз Галерију у Шиду, кроз његове Шидијанке и пејзаже. Они који су желели да га ликвидирају нису успели у ономе што су наумили. Уметност је наставила да живи. А њу, једноставно, нико не може да убије.“
Погледајте и:
