Сандале од шперплоче, лутке од косе и цртежи закопани у земљу: Уметност која је пркосила рату /фото/
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Уметност у рату могла је да буде и оружје, и спас. Невероватан је ентузијазам људи који су стварали чак и под претњом смрћу, јер су уметност и креативност за њих биле начин да преживе, каже у разговору за Спутњик Ирина Томић, аутор изложбе „И у ропству слобода – српска уметност за време Другог светског рата“ у Галерији САНУ.
Између слободе и ропства
Изложба која траје до 20. септембра садржи око 300 експоната који сведоче о истакнутим уметницима и њиховим делима насталим у тешким ратним временима, али пре свега о људима који су у готово немогућим условима покушавали да кроз стваралаштво сачувају макар делић своје слободе.
Ирина Томић је усмерила истраживање не само на дела настала на територији Србије у време Другог светског рата, већ и на радове уметника који су се нашли у заробљеништву, или ван граница своје земље. Од слика Паје Јовановића, Уроша Предића, Бете Вукановић, Петра Добровића, Јована Бјелића, Саве Шумановића, до предмета које су заточеници правили у логорима – све је повезано питањем како је човек стварао онда када су му готово сви услови за стварање били одузети.
„Слобода је на овој изложби представљена првенствено као унутрашња слобода и слобода стварања. Кроз изложбу се крећемо од слободног становништва које није било заробљено, а онда постепено улазимо у мрачније теме – прво заробљеничке, а затим и концентрационе логоре. Без обзира на то да ли је реч о нацистичким плакатима, партизанској уметности или делима насталим у логорима, уметност је у рату могла да буде и оружје, и спас“, каже наша саговорница.
Изложба „И у ропству слободаˮ
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Филм сниман у окупираном Београду
Једна од прича која најбоље показује колико су људи за време рата померали границе да би опстали јесте прича о глумцу, акробати, сценаристи и редитељу Драгољубу Алексићу, који је у окупираном Београду 1942. године снимио први српски звучни играни филм – „Невиност без заштите“.
Услови за продукцију били су, како истиче наша саговорница, готово невероватни – филмска трака набављала се разменом за храну, а око Алексића су се окупили ентузијасти који су покушавали да направе филм упркос несташици и цензури.
„Алексић је направио својеврсни промотивни филм о себи, играјући самог себе, а у снимању су учествовали и француски аутори. За филмски материјал се зарађивало на најразличитије начине, па су људи који су радили на филму правили чак и посебне сандале са ђоном од шперплоче и продавали их како би прикупили новац за снимање филма. Ако је за сцену недостајао неки човек, једноставно би изашли на улицу и потражили га“, наводи Томићева.
Она додаје да је Алексић усред окупације снимао и спектакуларне акробатске сцене, непрестано ризикујући да дође у сукоб с нацистичким властима.
„После рата су комунистичке власти покушале да га осуде, али та прича није могла да прође јер се показало да је цела екипа била врло коректна у ратним условима и да није било колаборационистичких елемената“, напомиње Ирина Томић.
Изложба „И у ропству слободаˮ
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Логорске лутке
Међу око 300 експоната нису само дела аутора који су већ имали изграђене уметничке каријере, већ и предмети настали у Бањичком логору: лутке, дечје играчке, албуми, табакере, чутурице с потписима заточеника.
За Томићеву су посебно упечатљиве лутке које су правиле жене, нарочито мајке, користећи чак и сопствену косу. Прављене су за децу, како би им, уколико мајке буду стрељане, остало нешто што ће их подсећати на њих.
„Мени су управо ти предмети из Бањичког логора међу најзначајнијим експонатима. Неки су чак доводили у питање да ли их уопште треба називати уметношћу. Мислим да уметност насталу током Другог светског рата морамо да посматрамо у контексту времена и услова у којима је стварана. Људи су ризиковали живот да би нешто нацртали или направили“, наглашава наша саговорница.
Као један од примера који је посебно дирнуо Ирина Томић наводи причу о сликару Милошу Бајићу, чија потреба да ствара није престала ни онда када је то могло да га кошта живота.
„После Бањичког логора, Милош Бајић је одведен у Маутхаузен. Тамо је једне ноћи нашао апарат за гашење пожара, испразнио га, у њега ставио своје радове и закопао га. После ослобођења их је извадио из земље и донео у Београд“, наводи Ирина Томић.
Она додаје да су на изложби заједно постављени његови оригинални цртежи из заробљеништва и каснија велика платна настала после рата, како би се видело на који се начин траума враћала у његово стваралаштво.
Изложба „И у ропству слободаˮ
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Атељеи као мала уточишта слободе
Док су неки стварали у логорима, други су покушавали да очувају нормалан живот у окупираном граду. Атељеи уметника постали су својеврсне оазе слободе.
„Када гледамо дела значајних аутора – Николе Граовца, Зоре Петровић, Петра Добровића, Уроша Предића, Паје Јовановића и многих других – видимо и један посебан облик преживљавања. Њихови атељеи били су неки вид уточишта. Уметници су одлазили једни код других, разговарали, радили, одржавали контакте“, истиче наша саговорница.
Према њеним речима, рат је оставио различите трагове у радовима уметника. Код Јована Бијелића, на пример, промена је била драматична, јер је његова ћерка страдала у Бањичком логору. Историчарка уметности у његовим сликама препознаје последице тог губитка и промену колорита, од светлог и ватреног ка тамном и пригушеном.
Код Петра Добровића слика је сасвим другачија. Његов последњи акт, настао током рата, одише животом и пуноћом, а слична ситуација је и код Саве Шумановића, чија дела из ратног периода, како наводи Ирина Томић, уопште не остављају утисак да су настала непосредно пре његовог хапшења и смрти.
„Посебно значење на овој изложби добијају пејзажи, који нису само приказ природе, већ трагови покушаја да се живот настави упркос свему што се дешава. Добровић одлази у Гроцку 1941. године, а други уметници одлазе на Аду, Сењак, Кошутњак. Та мала измештања из града и ратне стварности постају начин да се макар на тренутак успостави привид нормалности“, наводи наша саговорница.
Она додаје да је посебно занимљив феномен у уметности насталој током рата велики број аутопортрета, у којима она види покушај уметника да зауставе време, односно да сачувају свој лик као доказ да су у одређеном тренутку постојали.
Поред оних који су стварали у атељеима, било је уметника који су рат непосредно бележили. Међу њима је Мајда Курник, уметница која се 1944. придружила Народноослободилачком покрету и цртала на фронту, у пољским болницама и у позадини, бележећи лица бораца, сцене из живота и догађаје око фронта. Њени радови су на изложби постављени између окупаторских плаката, као да бране простор од пропаганде која се обрушава са зидова.
Посетиоци могу да виде и фотографије Жоржа Скригина, свестраног уметника који се придружио партизанима и деловао при Врховном штабу као ратни фотограф, а његови радови, поред документарне, имају и уметничку вредност, јер се одликују упечатљивим композицијама и готово филмском драматургијом.
Изложба „И у ропству слободаˮ
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Маска нормалности
Томићева додаје да једно од њених највећих изненађења током припреме изложбе није повезано с неким појединачним делом, већ са широм сликом окупираног Београда.
„Београд је током окупације имао културни живот који је по много чему личио на онај из међуратног периода. Отварају се изложбе и галерије, приказују филмови, одржавају позоришне представе – стално се нешто дешава. Читате новине и готово стекнете утисак да окупације нема“, каже она.
Ипак, та слика је, како оцењује Ирина Томић, била само маска иза које су постојали страх, притисци и различите стратегије преживљавања. Уметници су били у тешком положају, за многе од њих одбијање сарадње је могло да има озбиљне последице и врло мало је било потребно да неко заврши у логору.
Управо због свих тих противречности ауторка је инсистирала на томе да изложба буде потпуно ослобођена од идеологије. Истраживању је, како каже, приступила без личне историјске агенде, свесна да рат није значио исто сваком уметнику.
Изложба „И у ропству слободаˮ
© Sputnik / Лола Ђорђевић
