https://sputnikportal.rs/20260818/meka-protiv-vasingtona-rusija-dobija-saveznike-koje-nije-trazila-1202445162.html

Мека против Вашингтона: Русија добија савезнике које није тражила

Мека против Вашингтона: Русија добија савезнике које није тражила

Sputnik Србија

Немири на Блиском истоку Русији пружају простор да растерети своје јужно крило. 18.08.2026, Sputnik Србија

2026-08-18T21:40+0200

2026-08-18T21:40+0200

2026-08-18T21:40+0200

русија

русија – политика

блиски исток

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/08/12/1202445698_0:0:3118:1754_1920x0_80_0_0_fea1c0cbc6a93d3482326227ad2542e5.jpg

Русија се, према тумачењу програмског директора Валдајског клуба Тимофеја Бордачева, кроз историју често штитила на више фронтова тако што је на границама са потенцијално непријатељским силама одржавала постојање држава које су служиле као својеврсне тампон-зоне. Те државе нису морале нужно да буду руске савезнице, па чак ни да буду пријатељски настројене према Москви, сматра Бордачев.Њихова вредност за Русију огледала се пре свега у томе што су потенцијалним руским противницима стварале додатне проблеме и трошиле њихове ресурсе.Бордачев као историјске примере наводи Кримски канат, који је дуго заокупљао пољске ресурсе који би иначе могли бити усмерени против Русије, док је сама Пољска, са друге стране, доприносила томе да Русија не буде изложена пуној снази немачког притиска. На истоку је сличну улогу у XVII и XVIII веку имао Џунгарски канат. Његови коњаници су повремено нападали и руска насеља у Сибиру, али су далеко већи проблем представљали Кини, преноси РТ.Русија мора да пажљиво прати развој ситуацијеПрема Бордачеву, овај принцип и данас може бити користан елемент руске стратегије. Када Москва нема довољно ресурса да одлучујуће делује у неком региону, њој може одговарати да тамо постоје независне силе које следе сопствене интересе, под условом да тим деловањем задају више проблема руским противницима него самој Русији.Он садашњу ситуацију на Блиском истоку посматра у том ширем контексту. Према његовој интерпретацији, амерички и израелски напад на Иран у фебруару 2026. отворио је други, јужни фронт у ширем сукобу са Западом, док је први фронт, како он то види, отворен у Украјини пре више од дванаест година. Истовремено се, према Бордачеву, формира и треће жариште у Источној Азији, где ће Кина бити главни противник.Сукоб између САД и њихових савезника, с једне стране, и Ирана и његових директних или посредних партнера, с друге, по његовом мишљењу улази у дуготрајну фазу. Русија зато мора пажљиво да прати развој ситуације, тим пре што јој је могућност директног војног деловања на Блиском истоку ограничена концентрацијом сопствених снага на украјинском фронту.Бордачев промену обима руског присуства у региону види и кроз недавно потписани меморандум о Сирији. Према његовој процени, Москва ће за сада бити мање присутна у Сирији, иако њена дугорочна позиција остаје неизвесна. Истовремено, широм Великог Блиског истока појављују се необичне коалиције и груписања држава које све више настоје да саме артикулишу своје интересе.Споразум из Меке и америчка разградња глобалистичког системаУ том контексту он посебну пажњу посвећује споразуму који су почетком августа у Меки потписали Пакистан, Саудијска Арабија и Турска. Реч је о трилатералном споразуму о колективној одбрани који предвиђа одређени облик узајамних обавеза у случају војног напада на једну од потписница. Због тога су неки посматрачи нову формацију већ назвали „сунитским НАТО-ом“ или „муслиманским НАТО-ом“.Бордачев, међутим, сматра да овај споразум неће преокренути геополитички поредак на Блиском истоку. Ниједна од три државе није се одрекла сопствене независности нити се обавезала на стварање интегрисане војне структуре. Ипак, по његовој оцени, споразум не треба потценити.Кључна ствар је, како он истиче, то што би чланице овог новог формата могле да створе озбиљне проблеме противницима Русије, можда чак и веће него што би их створиле самом Ирану, који је руски партнер.Само појављивање оваквог споразума, сматра Бордачев, представља слабљење политичког поретка који је Вашингтон изградио на Блиском истоку после 1991. године. Регионалне силе све више разговарају о сопственој безбедности међусобно, уместо да чекају да САД организују безбедносни поредак уместо њих.Према његовој анализи, често се тврди да Вашингтону одговара нестабилност у региону који снабдева енергијом Европу и Кину. Бордачев сматра да у томе има извесне истине, али додаје да САД истовремено намерно разграђују делове глобализованог система који су саме изградиле током друге половине XX века, јер Кина данас од тог система има најмање онолико користи колико и Америка.Ипак, Вашингтон би, према Бордачеву, радије задржао неспорну регионалну доминацију и користио њене предности без сталног плаћања финансијске и политичке цене коју таква политика све више носи. Због тога појава независних безбедносних аранжмана између Саудијске Арабије, Турске и Пакистана представља непожељан развој догађаја за САД.Али Бордачев истовремено наглашава да ниједна од ових држава нема ни снагу ни намеру да оконча америчку хегемонију на Блиском истоку. Значај споразума из Меке зато види негде другде.Која је "слабост" савеза из МекеЗа њега је важније то што владе у региону који је деценијама третиран као стратешки подређен Вашингтону почињу саме да разговарају о томе како да обезбеде сопствену безбедност. То, према његовој оцени, представља упозорење САД и истовремено позитиван сигнал за државе које се залажу за другачији и праведнији међународни поредак.Ипак, Бордачев не очекује да ће се група из Меке претворити у прави војни савез. Разлог види у томе што су заједнички интереси њених чланица пре свега политички, док су њихови конкретни стратешки интереси прилично различити.Ове државе могу да користе међусобни утицај и регионални ауторитет како би поправиле сопствене позиције, али немају много разлога да заједно уђу у рат. Бордачев као пример наводи већ постојеће саудијско-пакистанске одбрамбене односе, који нису довели до значајне реакције Исламабада када су иранске снаге напале циљеве у Саудијској Арабији. Турска, с друге стране, често говори о правима Палестинаца, али је избегавала мере које би могле озбиљније да нашкоде интересима Израела.Из тога Бордачев извлачи закључак да је за трајан војни савез потребно много више од декларација о солидарности. Историјско искуство, према њему, показује да је неопходна и доминантна сила која може да усмерава заједничко војно планирање, као и јасно дефинисан заједнички противник.По његовој оцени, НАТО је тренутно једини војни савез који у потпуности испуњава те услове. Он је настао на специфичној размени: САД су преузеле водећу улогу у европској безбедности, док су заузврат обезбеђивале гаранције за опстанак политичких система у Лондону и Паризу.Околности у којима је НАТО настао биле су, према Бордачеву, изузетне. Западноевропске владе из Другог светског рата изашле су исцрпљене и финансијски ослабљене и била им је потребна трајна америчка војна присутност. Вашингтону је, са друге стране, била потребна безбедна територијална база са које би могао да ограничава утицај Совјетског Савеза.Чак ни САД, истиче он, нису успеле да понове тај модел у другим деловима света. Покушаји стварања организација сличних НАТО-у у југоисточној Азији, попут СЕАТО-а, или на Блиском истоку, попут ЦЕНТО-а, нису дуго опстали. У тим регионима није постојао исти степен политичке дисциплине, прихваћене хијерархије и заједничке представе о томе ко је непријатељ који је постојао у Европи.Бордачев иде и корак даље и тврди да успешан војни савез захтева и одређени степен сагласности око унутрашњег политичког поретка. Према његовом тумачењу, НАТО је ту врсту јединства имао: унутар држава чланица постојао је одређени модел контролисане олигархијске демократије, док је спољни противник био Русија, односно Совјетски Савез током Хладног рата.Такво јединство, сматра Бордачев, не постоји између Пакистана и Турске. Њихове владе имају различите приоритете, различите односе са Вашингтоном и различите ставове према Ирану. Ниједна од њих није спремна да сопствену спољну политику подреди вођству друге.Зашто је споразум повољан за РусијуИ управо ту Бордачев види разлог зашто нови споразум може бити повољан за Русију.Свака од држава окупљених око споразума из Меке могла би, посматрана појединачно, да створи проблеме Москви — било на Јужном Кавказу, у Централној Азији или у ширем муслиманском свету. Али, према његовој процени, мало је вероватно да ће те државе успети да координишу дуготрајан и усаглашен напад на руске интересе.Још мање је вероватно, сматра он, да ће успети да формирају јединствен фронт против Ирана. Њихова међусобна неслагања, различите амбиције и конкурентска партнерства требало би да буду довољни да спрече такав развој.Зато Бордачев закључује да би споразум из Меке могао да допринесе руским циљевима више него што би им претио. Он, по његовом мишљењу, компликује америчку стратегију, подстиче већу самосталност регионалних сила и додатно ограничава способност Вашингтона да на целом Блиском истоку наметне јединствен политички поредак.Русији, према завршној Бордачевљевој логици, није неопходно да државе окупљене око овог новог формата постану њени пријатељи или савезници. Довољно је да буду заокупљене сопственим интересима и међусобним односима, да троше пажњу и ресурсе руских противника, док Москва своју главну пажњу задржава на Украјини.Управо у томе Бордачев види суштину читаве рачунице:на руском јужном крилу није пресудно ко ће бити руски савезник, већ ко ће заокупљати пажњу и ресурсе њених противника.Погледајте и:

блиски исток

2026

Вести

sr_RS

русија – политика, блиски исток