Супермаркет Маутхаузен: Шта је следеће, дечји вртић Аушвиц!?
© Фото : Слика генерисана вештачком интелигенцијом / Лидл на месту логора
Пратите нас
Једна од ствари која Немце сада жуља јесу материјални остаци и докази њихове мрачне прошлости. То су, пре свега, концентрациони логори. Зато се говори о изградњи „Лидла“ на простору Маутхаузена. Оно на шта би Немци морали да буду позвани, пре свега, јесте да поштују историјско наслеђе и да га не уништавају.
Овако историчар Горан Милорадовић коментарише најаву изградње трговинског ланца „Лидл“ на месту некадашњег женског логора, који је некада био део концентрационог логора Маутхаузен. У аустријском граду Леоберсдорфу, 30 километара јужно од Беча, планирана је изградња овог супермаркета, као и дистрибутивног центра са хладњачама, а грађевинске машине су већ изашле на терен.
Међународни комитет Маутхаузен затражио је хитну обуставу радова, а захтева се и да неизграђени део некадашњег женског концентрационог логора буде трајно сачуван као меморијални простор, оцењујући да је планирана градња „у очигледној супротности са принципима савремене културе сећања“.
Еманципација Немачке од нацизма
Милорадовић објашњава да су још од краја Хладног рата Немачка и Аустрија прошле кроз различите фазе еманципације од жига поражене стране, односно од идеолошких и моралних негативаца какви су били кад се завршио Други светски рат.
Аустрија се еманциповала већ самим тим што је третирана као нека врста жртве Хитлерове агресивне политике приликом Аншлуса 1938. године, као да то Аустријанци нису желели. А желели су, и било је нациста и у Аустрији, као што их је било и у Немачкој. И то је тај први корак. Други корак је наступио онда када је Немачкој дозвољено да постане чланица НАТО. Трећи корак је уследио када је Немачка, заједно са Француском, направила концепт Заједнице за угаљ и челик, која је касније прерасла у Европску унију. Тако да се ти кораци немачке еманципације могу пратити већ неколико година после Другог светског рата, каже Милорадовић за Спутњик.
Ствари су се убрзале када је дошло до пада Берлинског зида, наставља он. Ту се није толико видела Аустрија колико Немачка, али убрзо потом, када је почео распад Југославије, обе дипломатије, и бечка и берлинска, биле су врло активне и умногоме су утицале на то да се убрза распад Југославије. То је још један корак ка њиховој еманципацији, подвлачи наш саговорник.
Нова политика подразумева закопавање старе
Немци данас имају око себе изграђену економски врло моћну Европску унију, са око пола милијарде становника, са јаком технологијом, науком и индустријом, независно од кризе у којој се тренутно налази, и за коју су углавном и сами одговорни. Они се сада налазе на потпуно другој позицији од оне после Другог светског рата. Пошто су се попели на једну нову платформу, објашњава Милорадовић, данас са ње могу да воде потпуно нову политику.
Нико неће донети политичку одлуку да се униште трагови логора, али се околним путем, наводно кроз неку економску експанзију или саобраћајне потребе, такве ствари могу чинити. У томе могу да видим само једну врсту лицемерја: да се, с једне стране, перу руке од самог догађаја, а с друге стране спроводе нешто што има пре свега историјски, морални и политички значај.
Уништавање доказа о нацистичкој прошлости, у шта спада и изградња супермаркета на подрућју логора, представља једну врсту теста за будућност, каже наш саговоник. Ако успе са Маутхаузеном, зашто не би успели и са Аушвицом, Јасеновцем, Дахауом и свим осталим логорима? Другим речима, зашто се не би потпуно пребрисала читава слика мрачне прошлости Немачке и Немаца.
Зашто баш супермаркет?
Уместо продавнице, могли су да изграде свратиште за избеглице, жртве насиља или социјалне случајеве. Можда би им се и прогледало кроз прсте. Међутим, Аустријанци су одлучили баш да изграде супермаркет – ретко шта друго би више увредило жртве Другог рата и њихове наследнике. Наш саговорник сматра да изградња самог објекта нема толико везе колико има затирање сећања на стравичну прошлост.
Мислим да њима није ни важно шта се гради – њима је много важније шта се руши, односно шта се поништава. Изградити дечји вртић на том месту било би још циничније него изградити супермаркет. Можда би тактички било паметније да су најавили изградњу прихватилишта за избеглице, али, као што сам већ рекао, то је тест. Дакле, циљ је да се види како ће се реаговати и шта ће се оспоравати. Следећи пут, када дође ред да се нешто руши, онда ће они прилагодити своје кораке и свој приступ томе што су научили из овог случаја.
Ништа се није променило
Међународни комитет Маутхаузен затражио је хитну обуставу радова објаснивши да је изградња „у очигледној супротности са принципима савремене културе сећања“. Зашто? Мање од сто година након завршетка Другог светског рата, Немачка се опет налази у позицији да забрањује, овај пут све руско - уметнике, спортисте, привреднике, приватнике; немачки народ поново наоружава нацисте, овај пут украјинске, који опет убијају Русе; отварају фабрике где праве оружје за убијање Руса; не показују жаљење кад настрада цивил, дају паре онима који гађају куће, школе, плаже, аутобусе... Немачки новинари се питају како убити још Руса. Када термин „култура сећања“ постане још једна у мору флоскула и бесмислених фразак, који је њен смисао?
Милорадовић сматра да је за саме Немце далеко боље да изграде „Лидл“, како би поништили сећање, али и сам артефакт који доказује њихову кривицу и њихову моралну одговорност.
Стварање нациста паралелно са културом сећања
Поред затирања сећања на сопствену нацистичу прошлост, Немачка и Аустрија данас подржавају украјинске нацисте у рату против Русије – прича почиње далеко пре догађаја од пре четири године. Наш саговорник објашњава да је Украјина пројекат који траје више од сто година, а да га је започела Немачка заједно са тадашњом Аустроугарском. Аустроугарска је западне делове Украјине, у којима живе католици и унијати, држала у свом саставу, и то су бивши делови Аустроугарске који су касније припојени Украјини касније, у време Совјетског Савеза.
Немци, када су 1918. године мислили да побеђују, они су у ствари конципирали Украјину. Постојао је неки потенцијал национализма у њој, али није постојао државотворни потенцијал. И прво што су створили био је тај неки политички оквир, који је био врста протектората, а који су касније прихватили бољшевици и на њему почели да граде нову нацију и нову државу — украјинску нацију и украјинску државу.
Милорадовић опомиње да никада не треба заборавити да је Украјина немачко и аустријско чедо, а да је засебан украјински идентитет тамо грађен. Култура која се данас намеће да буде доминантна у Украјини потиче из западних делова земље, где су живели католици и унијати, а чак и језик потиче из тих крајева. Данас нацизам просто „цвета“ у Украјини.
Све то у ствари представља једну врсту континуитета. Не треба се чудити што Немачка подржава Украјину и садашњу власт која штити локалне нацисте. То је нешто у чему Немачка учествује од самог почетка. Једино је ствар начина како ће она у конкретним околностима да наступи – да ли је то Први светски рат, да ли је то Други светски рат, да ли је то сада овај период после краја Хладног рата, када се поново покушава са тим продором ка југоистоку, закључује Милорадовић.
Погледајте и:
