ЕКСКЛУЗИВНИ ВИДЕО Потресна прича мати Христине: Нисам знала шта је Црква кад је одозго стигао позив
© Sputnik / Дејан Симић
Пратите нас
Ексклузивно
Нисам ја ништа сама. Нисам ја ништа. Све је Бог и народ радио. А јесам ја мислила о томе. Нису ми дали да градим манастир, па сам се мучила, на силу радила. Рекла сам им - тако би Бог дао, да овде буде. Оца су ми одавде оћерали, људи су на јами погинули. Отац ми се касније јавио. И са Господом нашим причам, стално. Слава Богу! Све нам је дао.
Овако за Спутњик прича подвижних и хајдук, мати Христина, игуманија манастира Светог Јована Кронштатског у селу Корита, између Билеће и Гацка. Имала је пет година када су усташе одвеле оца и све мушкарце из села:
„Кад је пош'о, мајци кажем, оћу ли још да изађем мало, да га видим, много сам га волела. Она каже, иди, види га сад, нећеш никад више. Ја сам истрчала, они га оћераше. Никад нисам могла да га заборавим. Вазда сам о томе мислила. И тако ми Бог и дао да направим манастир овде“.
Милојка Курдулија, мати Христина, игуманија манастира Светог Јована Кронштатског у селу Корита, између Билеће и Гацка, имала је пет година када су у време НДХ усташе одвеле њеног оца.
Усташки пир у Коритима
У ноћи између 3. и 4. јуна 1941. године пред јаму Голубинку усташе, из оближњег муслиманског села Фазлагића Кула, довеле су 134 угледна српска домаћина. Везане су их тукли маљевима и бацали у јаму дубоку 35 метара.
Поред јаме смо прошли на путу ка манастиру који је мати Христина подигла као молитвеник за невине корићке жртве. Поред бездана изграђена је капела, али то, сматрала је, није довољно. Цео овај простор велико је стратиште.
Корићка јама код Билеће у коју су усташе 1941. године бациле 180 мештана села Корита
© Sputnik / Сенка Милош
„Отац је био у резерви, таман дошао, а они дошли да га гоне. Дај пушку, каже, нисам је донио. Мајка трчи за њим, виче, бежи Јоване, кукавче, у шуму, сакриј се, Он оде горе, па мислио да ће они да побију нас, па куд ће онда, да кука ко кукавица по шуми. Боље му је да он гине. Вратио се и говорио, немојте ми гонит оца, идем ја. Мајка ијопет трчи за њим, шта учини Јоване кукавче, што си оставио децу да довијека кукају без тебе. Нека моја деца живе, ја ћу да гинем. И одведоше га. Њих су побили, а ми смо бежали по шумама, јер су се надали да ће нас све побити“.
Отац мати Христине није ни стигао до јаме, у којој је током ископавања костију, тек 1953, пронађено 180 људских лобања. Најмлађа жртва имала је 14, а најстарија 80 година. Јована Курдулију усташе су заједно, са групом мештана, затвориле у један од два сабирна центра, у локалну школу и везаног, одмах живог спалиле.
Предсказање о монашком животу
По ослобођењу, преживели су се врaтили у село. Вратио се и живот, али она нигде није ишла, није мрдала од куће, тринаест година чувала је стоку, да би била близу унесрећене мајке и помагала јој. А онда јој се, док је купила жито, јавио отац:
„Мајка ме је послала да помогнем стрицу, оће киша, да жито не пропадне. Стриц оде да помогне стрини са ситном децом, да помузе. Намрачило се, оће киша да цокне, а мени је неки глас одозго говорио, каже, како ту скупљаш то жито, тако ћеш направити манастир и скупљати сестре монахиње. Ја не знам ни шта су сестре монахиње, ни шта је црква, ни шта је служба. Ништа не знам. Ја то нисам ником ни казивала, шта ми дало“.
Када су јој усташе оца живог спалиле, мати Христина имала је пет година, касније јој се јавио и предсказао будућност
© Sputnik / Дејан Симић
Нико сретнији од мене нема
Мати је тада имала 15 година. Уз помоћ рођака, породица се након тог догађаја преселиа у Смедерево. Направили су кућу, брат се оженио, сестра удала, дошао ред и на њу, али она, каже нам, само жели да иде у манастир. Само ћути, ником ништа не говори:
„Кријући, од свих, одем у Смедерево на аутобус и идем за манастир Манасију. Тамо, њих 20 сестара, велика црква, велика служба. Све ми Бог дао, оно што ми се ту показало. И ја тако, сретна, па вичем, благо мени, што сам ја сретна. Нико сретнији од мене нема. И плачем ја. Како ми је то радосно. И тако једном, у цркви, певамо за певницом и мој отац дош"о насред цркве. И стај"о. И он говори, каже, да видим ја како се та моја ћерка труди ту. И ту је дуго стај"о и отишао. После, кад год причам о њему, ја све мислим да је вазда он ту, да је вазда са мном“.
Из Манасије, преко Острога до Корита
Из Смедерева је мати Христина у манастир Манасију отишла 1970. године, ту је примила монашки постриг. Очево јављање навело ју је да још више размишља о свом опустелом крају, а посебно о његовом невином страдању, о комшијама чији је живот завршен на дну Голубинке, за које се, у њеном крају, нико не моли.
Имала је жељу да се врати на огњиште и поред места страдања, о коме се само шапутало, подигне светињу. Међутим, до повратка у опустела Корита, прошле су деценије.
Дрвена црква манастира Светог Јована
© Sputnik / Дејан Симић
Да би му се приближила, служила се и лукавством, али га не рачуна као грех, урадила је, каже, оно што је Бог од ње тражио.
„Ја у Манасији, али сам све волела да идем у манастир Острог, пошто сам била, знала да има светитељ ту. И одем кријући, кажем, оћу да идем код мојих у Смедерево, и одем за манастир Острог. Тако сам била тамо, ја мислим, 15 година. А после дођем у манастир Дужи. Будем ту неколико време. Из Дужи у Добрићево. Из Добрићева, Бог ми је тако дао нешто, да идем вамо. Дошла, таман када је ово имање остало пусто, да ја направим манастир. Нисам имала плате, ни пензије, ништа. И све ми је Бог дао. Све Бог дао оно што ми треба да ми људи раде“.
Бегунац владике Амфилохија
На њену мисију, нису сви гледали истим очима. Објаснити је, посебно оцима који одлучују о путу монаха, није било лако. И постојећи манастири били су празни. Али она није марила за њихово мишљење. Важно је шта Бог мисли и поручује:
„А владика Амфилохије ми је био много добар, тражио је да се вратим код њега, да будем у Острогу. Он ми је био много добар, звао ме је Бегунац. Био ми је овде у манастиру“, каже уз осмех.
Бегунац је био у сталном рату са свим владикама, али их је волео. И моли се, каже, непрастано за њих. Посебно за владику Атанасија, он јој је највише помогао.
Мати Христина, игуманија манастира Светог Јована Кронштатског у селу Корита
© Sputnik / Сенка Милош
„Ја морам да кажем шта сам наумила, па шта ми буде. Баш ме брига. Бог о свему одлучује. Вичем стално и на владику Димитрија. А он ћути. Добар је, много је добар. Кад га нема, ја зовем, па кажем, ајде дођи, пусти мене шта причам. Много је добар“.
Само ђаволи носе нокте
Главна тема разговора са епископом сада је асфалт, до манастира се са главног пута иде макадамом. И без пута, задовољна је свиме што је изградила у Коритима, дрвеном црквом, конаком, великом трпезаријом. Али њена мисија није завршена.
Манастир није манастир без сестринства, а сада их је само три. То је мало, посла је пуно, она нејака, гази деведесту. Ни друге две сестре нису младе, као ни четврта, искушеница родом из ових крајева, која брине о козама. Потребно је да у манастир дођу младе монахиње.
„Зовем, али неће ниједна!. Толико сам љута на њих. Свукуд могу, а не могу у манастир. Гледам им нокте. Пре су само ђаволи носили нокте. А сад свака, и Срби, и Хрвати и Турци, свака носи нокте. Шта ће ти, нећеш њима очи копати. Љута сам и што се раздвајају. Лудују једни за другима млади, а кад се споје, онда се растављају“.
Једини спас за све нас - молитва
Бегунац и чувар сећања на невине корићке жртве прича помало неразговетно. Имала је једно време жељу, позив, да иде да се подвизава у пећину. Све је зубе повадила код доктора у Билећи, да је не муче у пећини.
Унутрашњост цркве Светог Јована Кронштатског
© Sputnik / Дејан Симић
„Али ето, Бог је ипак хтео да овде дођем и подигнем манастир“.
Док разговарамо, преостале две монахије развлаче црево за воду. Стигли су ватрогасци, довезли цистерну. Нека жена из Билеће је платила, биће воде и за њих и за козе и за цвеће. Сви им помажу. Бог се стара о свему. А она разговара с њим:
„Питала сам, кад ћеш ме више попети горе. Каже, за три године, а ко зна колико је од тад прошло. Питала ја поново, каже, још мало, још мало.. Нећу стално да питам, нећу да им досађујем“.
Највише се и моли Господу и Пресветој Богородици. По типику, али више како она уме. И како хоће. Моли се, каже, за решење свих наших проблема. А само је једно решење:
„Молитва. Само молитва. Да Бог да, да се овај народ окрене молитви и Цркви, биће нам свима боље“.
