https://sputnikportal.rs/20260830/srpska-kultura-ima-svoju-kockicu-u-svetskom-mozaiku--nepomerivu-1202797985.html
Српска култура има своју коцкицу у светском мозаику – непомериву
Српска култура има своју коцкицу у светском мозаику – непомериву
Sputnik Србија
Капитална научна студија о историји српске културе, започета још 1993. године, добила је завршни том: књига Српска култура 20. века круна је вишедеценијског... 30.08.2026, Sputnik Србија
2026-08-30T10:00+0200
2026-08-30T10:00+0200
2026-08-30T10:00+0200
култура
култура
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e9/01/03/1181259041_0:0:3005:1691_1920x0_80_0_0_4a4da9bff8cb92fcd8485749ac37a5b5.jpg
Идеја је, каже Пијановић, настала готово случајно. Пошто је написао кратку “Историју српске књижевности”, запитао се да ли би истом методологијом било могуће обухватити и историју српске културе.Убрзо је започео вишедеценијски подухват који ће га одвести од темеља и старе српске културе до 20. века.Култура је одредница народаЗа Пијановића култура није само збир уметничких и интелектуалних достигнућа, већ много више од тога.„Култура је идентитет једног народа. Дакле, народ без културе не може да постоји. И каква год да је та култура, култура је дефинитивно егзистенцијална и народносна одредница тога народа.“У средишту његове књиге зато је питање културног обрасца – система вредности који настаје током дугог времена и прожима књижевност, уметност, науку, језик, обичаје, јавни и приватни живот. А управо ту, сматра Пијановић, српска историја показује своју посебну драму.Срби су, према његовом тумачењу, свој аутентични културни образац имали у Средњем веку, у периоду од краја 12. до 15. века. Његову основу чинили су светосавље и косовски завет. Потом долази дуг период губитка државне слободе и дисконтинуитета.„То је образац који је створен крајем 12. века и траје све до 15. века, до можда времена деспота Стефана Лазаревића. И то је време кад ми установљавамо један систем вредности који би се могао подвести под овај културни образац. Шта после тога долази? Долази тамни век.“Оријентална траумаГоворећи о о последицама дугог историјског искуства које је оставило траг на колективном менталитету, Пијановић се позива и на појам „оријенталне трауме“, али и на Борислава Пекића који је поређење британског и балканског искуства користио да покаже колико је дубоко историја османске владавине оставила траг на Балкану.„Та траума је нама направила велику пометњу у нашој природи, у нашем менталитету, у души.“Тај историјски дисконтинуитет посебно је видљив у 20. веку. Као две кључне фигуре кроз које Пијановић посматра његову интелектуалну драму издвојени су Слободан Јовановић и Борислав Пекић. Обојица, сматра он, показују да национална свест и европска оријентација нису нужно супротстављене.Слободан Јовановић и политичке заблуде елитеПроблем, међутим, није био само у политичким заблудама елите. Србија је почетком 20. века била дубоко неписмено и претежно традиционално друштво, подсећа професор и упозорава да слика „златног доба“ српске културе лако може да завара.„На почетку 20. века у Краљевини Србији има само 17 одсто писмених. Има само седам одсто писмених жена. Огроман део тог друштва чини сељаштво код којег је неписменост чак 95 одсто.“Зато, додаје, није довољно говорити о модерности на основу неколико великих имена.„Винавер, Црњански, Растко Петровић, Дис могу мало да заварају слику да нам представе то време као време у којем су сви били такви. Они јесу изузетни духови, али као да су сви били такви, као да су сви разумевали авангарду... Не. Они су само врхови нечег испод чега је била управо та стопа неписмености.“Српски културни образац немогуће правити на југословенској идејиЈош већи дисконтинуитет наступа после 1945. године, када социјалистичка идеологија додатно потискује националну компоненту. Из свега тога, сматра Пијановић, произлази један од основних проблема српске културе 20. века:„Не можете ви правити српски културни образац на југословенској идеји. Нити на социјалистичкој.“Ипак, његова књига није дијагноза без наде. Напротив, у завршници угледни истраживач говори о могућности новог културног сабирања. После свих промашаја и историјских ломова, Србија се, каже, „вратила с ове куће где је нашла згариште“ – згариште прокоцканих прилика, али и спознаје да је могло бити другачије.Пут види у повратку култури, али не кроз искључивање и сукоб.„Култура је у дефиницији толеранција. Ја у свему што говорим покушам да будем, ако је могуће рећи, деликатан. Ни на који начин не искључујем. Не спорим радикално ниједну идеју. Свака идеја, колико је добра или мање добра, заслужује озбиљну расправу.“Зато као посебно важну поруку издваја мисао Стојана Новаковића: „Уједињујмо се културом“ јер то није само, како каже, историјска формулација, већ могући програм за будућност.„Само са свешћу да ми можемо српски народ ујединити културом је нешто што је по мени темељно и неприкосновено.“У том смислу, српска култура није затворен простор нити списак великих имена. Она је мозаик, како је говорио Дејан Медаковић, у којем свако има своју коцкицу.„На том мозаику светске културе, српска култура има своју коцкицу. Непомериву.“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
култура
Српска култура има своју коцкицу у светском мозаику – непомериву
Капитална научна студија о историји српске културе, започета још 1993. године, добила је завршни том: књига Српска култура 20. века круна је вишедеценијског рада писца и књижевног историчара др Петра Пијановића. Његов пројекат обухватио је културну историју од старе српске културе, преко 17, 18. и 19. века, завршно са 20. столећем.
Идеја је, каже Пијановић, настала готово случајно. Пошто је написао кратку “Историју српске књижевности”, запитао се да ли би истом методологијом било могуће обухватити и историју српске културе.
„Када сам завршио тај текст, размишљао сам: па добро, на свега два табака стала је кратка историја српске књижевности, да ли би било могуће са истом методологијом приступити изради историје српске културе“, открива за Спутњик професор Пијановић.
Убрзо је започео вишедеценијски подухват који ће га одвести од темеља и старе српске културе до 20. века.
Култура је одредница народа
За Пијановића култура није само збир уметничких и интелектуалних достигнућа, већ много више од тога.
„Култура је идентитет једног народа. Дакле, народ без културе не може да постоји. И каква год да је та култура, култура је дефинитивно егзистенцијална и народносна одредница тога народа.“
У средишту његове књиге зато је питање културног обрасца – система вредности који настаје током дугог времена и прожима књижевност, уметност, науку, језик, обичаје, јавни и приватни живот. А управо ту, сматра Пијановић, српска историја показује своју посебну драму.
„За културни образац потребно је најпре да имате фундаменталне, духовне, културне вредности и потребно је да те вредности буду настављене у неком дужем стабилном периоду.“
Срби су, према његовом тумачењу, свој аутентични културни образац имали у Средњем веку, у периоду од краја 12. до 15. века. Његову основу чинили су светосавље и косовски завет. Потом долази дуг период губитка државне слободе и дисконтинуитета.
„То је образац који је створен крајем 12. века и траје све до 15. века, до можда времена деспота Стефана Лазаревића. И то је време кад ми установљавамо један систем вредности који би се могао подвести под овај културни образац. Шта после тога долази? Долази тамни век.“
Говорећи о о последицама дугог историјског искуства које је оставило траг на колективном менталитету, Пијановић се позива и на појам „оријенталне трауме“, али и на Борислава Пекића који је поређење британског и балканског искуства користио да покаже колико је дубоко историја османске владавине оставила траг на Балкану.
„Та траума је нама направила велику пометњу у нашој природи, у нашем менталитету, у души.“
Тај историјски дисконтинуитет посебно је видљив у 20. веку. Као две кључне фигуре кроз које Пијановић посматра његову интелектуалну драму издвојени су Слободан Јовановић и Борислав Пекић. Обојица, сматра он, показују да национална свест и европска оријентација нису нужно супротстављене.
Слободан Јовановић и политичке заблуде елите
„Слободан Јовановић је, међутим, и пример великог интелектуалног парадокса. У почетку је прихватао југословенску идеју, да би касније увидео њене последице по српско питање. Године 1937. формирао је Српски културни клуб, покушавајући да помогне Србима изван Србије, али је и потом остао везан за југословенску политичку идеју.На њему се најбоље огледа драма српског интелектуалца у првој половини 20. века.“
Проблем, међутим, није био само у политичким заблудама елите. Србија је почетком 20. века била дубоко неписмено и претежно традиционално друштво, подсећа професор и упозорава да слика „златног доба“ српске културе лако може да завара.
„На почетку 20. века у Краљевини Србији има само 17 одсто писмених. Има само седам одсто писмених жена. Огроман део тог друштва чини сељаштво код којег је неписменост чак 95 одсто.“
Зато, додаје, није довољно говорити о модерности на основу неколико великих имена.
„Винавер, Црњански, Растко Петровић, Дис могу мало да заварају слику да нам представе то време као време у којем су сви били такви. Они јесу изузетни духови, али као да су сви били такви, као да су сви разумевали авангарду... Не. Они су само врхови нечег испод чега је била управо та стопа неписмености.“
Српски културни образац немогуће правити на југословенској идеји
Још већи дисконтинуитет наступа после 1945. године, када социјалистичка идеологија додатно потискује националну компоненту. Из свега тога, сматра Пијановић, произлази један од основних проблема српске културе 20. века:
„Не можете ви правити српски културни образац на југословенској идеји. Нити на социјалистичкој.“
Ипак, његова књига није дијагноза без наде. Напротив, у завршници угледни истраживач говори о могућности новог културног сабирања. После свих промашаја и историјских ломова, Србија се, каже, „вратила с ове куће где је нашла згариште“ – згариште прокоцканих прилика, али и спознаје да је могло бити другачије.
Пут види у повратку култури, али не кроз искључивање и сукоб.
„Култура је у дефиницији толеранција. Ја у свему што говорим покушам да будем, ако је могуће рећи, деликатан. Ни на који начин не искључујем. Не спорим радикално ниједну идеју. Свака идеја, колико је добра или мање добра, заслужује озбиљну расправу.“
Зато као посебно важну поруку издваја мисао Стојана Новаковића: „Уједињујмо се културом“ јер то није само, како каже, историјска формулација, већ могући програм за будућност.
„Само са свешћу да ми можемо српски народ ујединити културом је нешто што је по мени темељно и неприкосновено.“
У том смислу, српска култура није затворен простор нити списак великих имена. Она је мозаик, како је говорио Дејан Медаковић, у којем свако има своју коцкицу.
„На том мозаику светске културе, српска култура има своју коцкицу. Непомериву.“
