Платићете! Жестока порука из Америке ка европским „партнерима“– стављају им камен око врата
© Tanjug / AP Photo/Jacquelyn Martin
Пратите нас
Трампов захтев да Европа врати новац који су САД потрошиле на војну помоћ Украјини није само питање новца, већ порука да Вашингтон више не жели да европске савезнике третира као равноправне партнере, већ као оне који морају да плате америчку заштиту.
Овако новинар и колумниста Небојша Малић коментарише изјаву америчког председника Доналда Трампа, који је најавио да ће Вашингтон од европских држава тражити да надокнаде новац потрошен на војну помоћ Украјини за време администрације Џозефа Бајдена.
Амерички председник тврди да је реч о „стотинама милијарди долара“ и поручује да је Европа тај рачун могла да плати од почетка, да је од ње то било затражено.
Трампова порука стиже у тренутку када САД преиспитују сопствене залихе муниције, док Вашингтон истовремено покушава да европске савезнике наведе да директно финансирају куповину америчког наоружања за Украјину.
Према подацима Савета за спољне односе, до 31. марта 2026. амерички Конгрес је ставио на располагање 195 милијарди долара у вези са ратом у Украјини, док је око 127 милијарди долара директно подржало Украјину.
Европљани су за Трампа слепи путници
„Трамп у принципу Европљане сматра слепим путницима, уљезима, џабалебарошима који се каче на Америку“, каже Малић.
Према његовом тумачењу, амерички председник од првог мандата инсистира на томе да САД више не треба да плаћају европску безбедност без одговарајуће противуслуге.
„Можда не знајући да је аранжман стварања НАТО-а био такав да се Европа кастрира и учини зависном од Америке. А можда то и зна и покушава да се ослободи Европе као баласта“, наводи Малић.
У том смислу, Трампова најновија порука представља наставак његове дугогодишње критике трансатлантског савезништва. Његова политика се не заснива на идеји да САД треба да буду алтруистички заштитник других држава, већ на томе да сваки амерички ангажман мора да донесе конкретну корист Вашингтону.
„Како год било, ово је у складу са његовим ставом још од првог мандата да Америка не треба да плаћа за привилегију да штити друге земље, него треба да буде империја која убира данак од својих поданика и вазала“, каже Малић.
Европа жели равноправност, Трамп јој показује ко је газда
Управо ту, сматра Малић, настаје највећи проблем између Вашингтона и европских престоница.
„Када Трамп разговара са Јужном Корејом или Јапаном, он разговара као са послушним вазалима који су свесни да су окупирани и да се на њиховим територијама налазе десетине хиљада америчких војника. Када разговара са Европљанима, они се праве да су независна сила која има једнак положај као Америка, што је америчком председнику неприхватљиво – и Трамп их у свакој прилици подсећа ко је газда“, објашњава наш саговорник.
Таква логика значи да се однос САД према Европи све више претвара у својеврсни пословни аранжман: Вашингтон пружа војну заштиту, али очекује да европске државе сносе све већи део трошкова.
Украјина као „црна рупа“ за европске буџете
Док се САД све више повлаче из финансирања украјинског рата против Русије, европске државе остају међу кључним финансијерима Кијева. Европска подршка Украјини последњих година премашила је америчку, а нови европски пакети помоћи и даље се разматрају.
Малић сматра да Европа због тога преузима терет који ће јој бити све теже да носи.
„У Трамповом свету најважније је да Америка профитира или барем не губи у геополитичким играма“, каже он.
Према његовом мишљењу, Трамп покушава да направи политички маневар у коме ће се представљати као председник који више не расипа новац америчких пореских обвезника на туђе ратове, док истовремено омогућава америчкој војној индустрији да и даље зарађује.
„На тај начин може да се претвара да више не троши новац пореских обвезника и тражи да се новац који је Бајден протраћио врати. Ипак, крајњи резултат свега је да се америчка помоћ Украјини наставља. Украјина је и даље на западним апаратима“, истиче Малић.
То је, сматра он, кључ парадокса Трампове политике: САД се формално повлаче из финансирања, али европски новац и даље може да иде америчкој војној индустрији кроз куповину оружја за Украјину. Један од постојећих механизама управо предвиђа да НАТО савезници финансирају куповину америчког наоружања за Кијев.
Од НАТО-а до Гренланда: повлачење из глобалистичке империје
Малић Трампову политику посматра као део ширег процеса.
„Сви његови потези, од ’ципеларења’ НАТО-а, преко приче о Гренланду, кокетирања са Канадом као ’51. државом’, до преоријентације на западну хемисферу, Венецуелу и Кубу – све, и прича да Европа мора да носи мало више терета – све је то указивало на повлачење из глобалистичке империје коју су му оставили претходници“, истиче он.
Другим речима, Трамп, према Малићевом тумачењу, не покушава да потпуно напусти америчку империјалну позицију, већ да је преобликује. Циљ више није да САД буду светски полицајац који финансира безбедност својих савезника, већ сила која бира где ће се ангажовати и за шта ће наплатити цену.
„Али то је поремећено ратом у Ирану. Са изузетком Ирана, приметно је америчко повлачење из остатка света“, оцењује Малић.
Европа је добила Украјину као камен око врата
Највећи проблем за Брисел, према његовој оцени, јесте то што европске елите не препознају да се однос Вашингтона према Украјини променио.
„Нажалост, у европским престоницама, као и у Бриселу, не постоји никаква спознаја да је то проблем. Они су одушевљени чињеницом да је Украјина њихов вазал и да могу да бацају евре у ту бесконачну рупу корупције, криминала, пакла и страдања“, каже Малић.
Он сматра да се европска политика према Кијеву налази у својеврсној замци: што више новца буде послато, то ће бити теже признати да таква политика није дала очекивани резултат:
„Чињеница да их је Трамп препустио самима себи уопште се не региструје, јер су то људи који су, по природи политичких система и ЕУ механизама, потпуно одвојени од последица свог деловања.“
Зато Трампов захтев за повраћај америчког новца Малић види као много више од финансијске поруке. Он је, према његовом тумачењу, још један сигнал да се трансатлантски однос мења: Америка жели да смањи трошкове глобалног вођства, док од Европе очекује да преузме већи део рачуна.
А управо ту настаје нови парадокс – што се Вашингтон више повлачи из директног финансирања Украјине, то већи терет пада на Брисел, док европске државе истовремено све више новца издвајају за куповину америчког оружја.
„Те последице су далеко практичније у Америци или Великој Британији него у ЕУ, која је и осмишљена као механизам да се народ одвоји од политичара“, закључује Малић.
