Свесрпска кућа која је нашла најбољу формулу - остати исти, а мењати се
© Sputnik / Бојана Стојадиновић
Пратите нас
Остати исти, а мењати се – то је најбоља формула. Човек може да стиче потпуно нова знања, да се суочава с питањима о којима раније није размишљао, а да и даље буде оно што јесте. Исто то важи и за установе, које треба стално да шире своју делатност, држећи се притом своје основне мисије, каже за Спутњик председник Матице српске Драган Станић.
Матица и целина српског културног простора
Наша најстарија културна, књижевна и научна институција ове године обележава два века постојања, а за допринос српској култури недавно јој је у Херцег Новом додељено признање „Ћириличник“.
„Матица српска је у својој дугој и славној историји добила низ високих признања, у различитим друштвеним системима. Тој збирци одличја прибраја се и 'Ћириличник', којим 'Трг од ћирилице' у Херцег Новом исказује неизмерну захвалност за све што је Матица српска учинила и чини за српски народ и културу“, навео је у образложењу жири у којем су били Желидраг Никчевић, Радомир Уљаревић, Милица Краљ, Будимир Алексић и Будимир Дубак.
Према речима Драгана Станића, признање „Ћириличник“ за Матицу српску има посебну тежину управо због места из којег долази.
„Матица српска је од самог почетка, без обзира на то што је формирана у Хабзбуршком царству, увек посматрала целину српског културног простора. Она никада није била регионална установа, него је била свесрпска, и то с још ширим видицима, свесловенским и светским“, каже Драган Станић.
О таквом односу према простору српске културе, како каже наш саговорник, сведочи и стих Лукијана Мушицког који је својевремено стајао на страницама „Летописа Матице српске“: „Све од Пеште, даж до Черне Горе“.
„За нас је, дакле, српска култура она која постоји свугде где има људи којима је стало до српске културе. То могу бити Срби, могу бити припадници других народа који поштују српску културу, или чак учествују у грађењу српских културних вредности. Матица све те људе жели да држи на окупу у једној лепој саборности, која обећава не само прошлост и садашњост, него и будућност“, каже Станић.
Од културне установе до чувара идентитета
Матица српска је основана 1826. године у Пешти, у времену када Срби нису имали своју државу, нити институционалну заштиту. Та историјска околност је, према речима Драгана Станића, у великој мери одредила и разумевање онога што је Матица српска била на почетку, али и онога што је остала до данас.
„Године 1826. у Пешти су седморица оснивача смислила формулу о томе како да Срби најзад добију културну установу која би могла систематски да брине управо о српској култури и да на тај начин допринесе процесу еманципације и обезбеђивању достојанственог опстанка српског народа на читавом европском простору“, каже Драган Станић.
Уз Српску православну цркву као „окосницу опстанка српског народа где год да је живео“, Матица српска је, како напомиње наш саговорник, од почетка повезивала своју мисију с културним наслеђем, а њени циљеви су, упркос свим историјским променама, остали исти.
„Први циљ је рад на питањима идентитета српске културе и српског народа, други је неговање словенског заједништва и блискости словенских народа, док је трећи упознавање европског и планетарног света и проналажења места Србије и других словенских народа у њему“, наводи наш саговорник.
Саборност изнад политичких подела
У образложењу за доделу признања „Ћириличник“ Матици српској посебно је наглашен дух саборности, о којем сведочи и чињеница да су међу њеним члановима била представници Обреновића, Карађорђевића, Петровића Његоша.
Драган Станић истиче да је дух саборности један од најважнијих задатака Матице српске, који је она испуњавала кроз историју.
„Сами оснивачи Матице српске били су људи који су се махом бавили трговином. Од седморице оснивача у првом кругу, 1826. године, шесторица су били трговци. Само један међу њима, Јован Хаџић, у књижевности познат под псеудонимом Милош Светић, био је писац, књижевник, преводилац, адвокат, правник и законодавац. И то је била саборност која је окупљала људе који умеју да произведу материјална добра и људе који знају да произведу духовна, културна добра“, напомиње наш саговорник.
Други вид саборности, према његовим речима, јесте то што су у Матици српској увек били присутни људи различитих политичких, идеолошких и идејних опредељења.
„У том смислу у Матици српској постоји став који је био дефинисан још у 19. веку, а то је да своје партијске капуте оставимо на улазу, а да онда уђемо чисте душе и с опредељењем које је везано управо за питања која надилазе наша тренутна политичка, партијска или идеолошка опредељења. Ако ме питате да ли је то могуће остварити и данас, ја сам апсолутно уверен да јесте“, наглашава председник Матице српске.
Летопис као нит континуитета
Један од најважнијих стубова континуитета културне мисије ове установе, како напомиње Драган Станић, јесте „Летопис Матице српске“, часопис који је покренут прво под називом „Сербска летопис“.
„Наш 'Летопис Матице српске'“ излази, с најавом, од 1823. године, а први број је објављен 1824. Траје практично до дана данашњег, готово непрекинуто. Имао је само прекиде који су били наметнути споља и долазили споља, од интервенције угарске администрације средином 19. века, преко револуције 1848-1849. године, до два светска рата. Ипак, изван тих околности „Летопис“ је излазио као један од најдуговечнијих књижевно-научних часописа“, каже Станић.
Према његовим речима, управо су књижевност, односно књига и писана култура, и даље један од кључних начина чувања и преношења знања, упркос великој промени коју је донело дигитално доба.
„Данас живимо у времену електронске књиге. Нове генерације више воле да гледају књиге преко екрана, него да их читају, не воле много ни да читају у континуитету, како се то чинило у прошлости. Брзина информисања се много повећала у нашем времену. Ипак, промена начина на који долазимо до информација не мења основни задатак културе: да кроз књижевност, језик, уметност, науку, филозофију, религију покушава да разуме човека и свет у којем живи“, каже Станић.
„Остати исти, а мењати се“
Према речима Драгана Станића, пред Матицом српском данас стоји и питање како истовремено чувати наслеђе и одговарати на нове изазове, а за то, како наводи, постоји једноставна формула: „Остати исти, а мењати се“.
„То не значи одустајање од сопствених темеља, већ спремност да се нова сазнања и нови феномени сагледавају из перспективе вредности које су се показале као трајне. Један од примера је вештачка интелигенција. Матица је организовала разговоре и објавила зборник у којем су се сусрели научници који се непосредно баве вештачком интелигенцијом и људи који разматрају њене етичке и духовне последице. Управо у суочавању онога што је променљиво, што је ново, с овим вечним питањима видим смисао нашег опстанка“, каже Станић.
