Лајпциг као паљење Рајхстага — коме одговара да баш сада Русија буде проглашена кривцем /видео/
© Sputnik / Маријана Колаковић
Пратите нас
Афера са дроновима у Лајпцигу и одлука Берлина да затвори руски конзулат и Руски дом у Бону покушај је да се поремете односи Москве и Вашингтона по принципу паљења Рајхстага, оцењује у емисији „Од четвртка до четвртка“, Ратко Крсмановић из српског огранка Мреже за заштиту човечанства.
Док се на једној страни отвара могућност сусрета Владимира Путина, Доналда Трампа и кинеског председника Си Ђинпинга на самиту АПЕК-а у новембру, на другој се односи Русије и Немачке убрзано спуштају на нову најнижу тачку.
Повод је случај дрона са експлозивом пронађеног почетком августа на аеродрому Лајпциг/Хале. Немачке власти су 1. септембра званично саопштиле да Русију сматрају одговорном за покушај напада и најавиле затварање руског генералног конзулата у Бону, као и раскид уговора са Руским домом у Берлину. Москва је оптужбе одбацила као неосноване и политички мотивисане.
Када Америка направи корак, из ЕУ долази контраудар
Према Крсмановићевом мишљењу, није случајно што се заоштравање између Берлина и Москве догађа паралелно са могућношћу новог контакта највиших америчких и руских званичника.
„Приметно је последњих неколико година да све чешће, када Америка направи неки корак у односима, односно у погледу сарадње са Русијом, из Европске уније долази контраудар и неки одговор. Мислим да је управо овај немачки поступак практично у функцији покушаја ометања тих релација и настојања да се нађе неко решење“, каже Крсмановић.
Он сматра да је посебно забрињавајуће то што, како оцењује, немачка јавност релативно лако прихвата оптужбе које се износе на рачун Москве.
„Реч је о ирационалним оптужбама, али за њихово јавно мњење, право чудо, то углавном пролази. Њихова јавност прихвата, гута сваку њихову информацију, обавештење и вест, што је за мене забрињавајуће, с обзиром на чињеницу да се ради о крупним стварима“, наводи наш саговорник.
Берлин је случај у Лајпцигу представио као део ширег обрасца наводних руских хибридних операција, док Москва такве тврдње одбацује. Немачке мере представљају ново заоштравање билатералних односа, које је руска страна оценила као озбиљну ескалацију.
Од Ирака до Лајпцига: Сетимо се бочице
Крсмановић своје виђење данашњих догађаја повезује са начином на који је Запад раније оправдавао војне интервенције.
Као кључни пример наводи Ирак и наступ тадашњег америчког државног секретара Колина Пауела пред Саветом безбедности УН 2003. године, када је презентована тврдња да Ирак поседује оружје за масовно уништење. То оружје касније није пронађено у обиму који би оправдао такве тврдње. По његовом мишљењу, иста матрица може се препознати и данас.
„После смо сазнали да су претражили читав Ирак, па чак и испод кревета самог председника Хусеина, и никада ништа није нађено осим неколико застарелих остатака хемијског оружја које су својевремено САД испоручиле Ираку у вођењу рата против Ирана“, објашњава он.
Крсмановић затим шири аргумент на саму природу америчке политике и односа према кризама на Блиском истоку.
„То је, отприлике, логика тог похлепног, поквареног западног капиталистичког односа. То пре свега произилази из односа који је, нарочито након рушења Совјетског Савеза и социјалистичког лагера, довео до тога да се Запад осилио до те мере да је успоставио свој глобалистички поредак коме жели све да подреди, све да доведе под своју апсолутну контролу и своју линију“, истиче Крсмановић.
Управо зато, случај Лајпцига за њега отвара питање мотива.
„Одједном Руси хоће да бомбардују аеродром у Лајпцигу. Мени не иде у главу који је руски интерес да бомбардује аеродром у Лајпцигу дроном“, каже Крсмановић.
Његова сумња додатно је појачана чињеницом да се у Немачкој приближавају избори у покрајини Саксонија-Анхалт, које сматра важним показатељем будућег политичког правца земље. Ти избори су лакмус-папир за оно што ће се даље дешавати у Немачкој. Алтернатива за Немачку, према анкетама, могла би да освоји и апсолутну већину гласова у тој покрајини:
„Мени зато чини да ово у Лајпцигу може да се упореди и са паљењем Рајхстага, јер су, по брзини којом су донети закључци да су то руски дронови, да су то руски терористички напади и остало, ствари веома сличне.“
Он подсећа да је нацистичка Немачка 1939. године користила инсценирани инцидент код Глајвица као део пропагандног оправдања за напад на Пољску, а по његовом мишљењу, овај историјски образац данас се понавља у новим технолошким условима:
„Значи, логика је иста, само што су овде нова средства, захваљујући технологији, захваљујући дигитализацији.“
Косово, Југославија и „производња“ слике о непријатељу
Крсмановић се враћа на примере са простора бивше Југославије. Посебно говори о начину на који су, како оцењује, западни медији и политичари обликовали јавну слику о сукобима на Балкану.
„Присетимо се Клинтона. Он лично се обраћа светској јавности и саопштава како се на стадиону у Приштини врши стрељање албанских грађана “, каже он.
Сличан образац, према његовом тумачењу, види се и у тврдњама које су претходиле НАТО агресији на СР Југославију.
„Они су увек трљали руке и увек профитирали на несрећи, на туђој крви и туђим погибијама“, тврди Крсмановић.
Он сматра да се у савременом информационом простору таква политика може спроводити још ефикасније:
„,Олакшан је и монопол над мас-медијима, а пре свега монопол над друштвеним мрежама. Запад има заиста доминацију и могућност утицаја“.
Нико неће одговарати за лажи
Тврдње о бочицама са бојним отровима, као и масовна стрељања Албанаца на приштинском стадиону и друге медијске подвале, касније су демантоване, али за њих нико није одговарао. Тако ће бити и сада, у случају Лајпцига, верује наш саговорник.
Према његовим речима, то је део ширег проблема међународног система који је настао након Хладног рата. Међутим, данас смо сведоци стварања новог света и управо су промене у односима Русије, Кине и САД показатељ да период у коме је једна сила могла да намеће правила читавом свету улази у завршну фазу.
У тој перспективи, закључује Крсмановић, Лајпциг није само немачко-руски спор око једног инцидента, већ део много шире борбе око тога ко ће обликовати међународни поредак — и хоће ли евентуално приближавање Москве и Вашингтона бити допуштено без новог таласа притиска из европских престоница.
