https://sputnikportal.rs/20260906/sta-je-zajednicko-kanadi-i-iranu--maltretiranje-1203085472.html

Шта је заједничко Канади и Ирану — малтретирање!

Шта је заједничко Канади и Ирану — малтретирање!

Sputnik Србија

Отава и Техеран суочавају се са потпуно различитим облицима америчког притиска, али, према историчару Тарику Ћирилу Амару, у оба случаја може се препознати... 06.09.2026, Sputnik Србија

2026-09-06T14:00+0200

2026-09-06T14:00+0200

2026-09-06T14:00+0200

свет

свет – политика

коментари и аналитика

иран

канада

сад

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/09/05/1203086593_0:160:3072:1888_1920x0_80_0_0_4012749c0dad63951cd955b22c61ac95.jpg

Управо од те необичне паралеле полази Амар у свом тексту, који преноси РТ.Канада и Иран, наравно, имају веома мало тога заједничког. Штавише, Амар помало провокативно каже да је то „на срамоту Канаде“.Две потпуно различите земљеИсторијска разлика је очигледна. Иран је древна земља, дубоко утемељена у једној од најстаријих цивилизација света. Канада је, као и САД, релативно млада и у великој мери производ британске империјалне историје — држава настала у контексту колонијалног насељавања, потискивања староседелачког становништва и етничког чишћења.Још је већа разлика у религијском и културном наслеђу.Иран је дубоко обликован шиитским исламом, док Амар Канаду описује као карактеристичну савремену западну мешавину разводњеног хришћанства, сведена на Божић и „џингл белс“, и агресивног секуларног конзумеризма.На геополитичком плану разлика је, међутим, највећа.Иран је деценијама један од најупорнијих противника САД и Израела, док је Канада дуго била један од најпоузданијих савезника Вашингтона — практично део америчког система моћи. И управо зато је данашња ситуација толико занимљива.Јер се две земље које су готово на супротним странама геополитичког спектра сада, свака на свој начин, налазе под притиском исте силе.Канада као амерички вазал, Иран као противникАмар посебно указује на контраст у односу према Русији.Канада је снажно укључена у западну подршку Украјини и у оно што аутор назива посредничким ратом против Русије. Он у том контексту посебно издваја снажан украјински националистички лоби у Канади и његове историјске везе са људима који су после Другог светског рата, укључујући и сараднике нацистичког режима, пронашли уточиште на Западу.Иран се налази на сасвим супротној страни. Техеран је последњих година продубио сарадњу са Москвом, а због тога је и сам постао мета украјинских напада. Истовремено, Русија помаже Ирану у јачању његових одбрамбених способности у сукобу са САД и Израелом.Али Амар сматра да је још важнија разлика у односу према Палестини.Иран се позиционира као противник израелске политике према Палестинцима и западне подршке Израелу. Канада, упркос повременим критичким потезима према Израелу, остаје део западног политичког блока који ту политику у суштини подржава.Другим речима, једна земља је дугогодишњи амерички савезник, друга дугогодишњи амерички противник.Ипак, обе су сада изложене различитим облицима америчке економске и политичке принуде.Од савезника до метеТу се, заправо, налази централна теза Амаровог текста. Вашингтон више не врши притисак само на противнике. Све чешће га врши и на сопствене савезнике када они покажу да нису спремни да прихвате америчке услове.Разлика између Канаде и Ирана, наравно, остаје огромна.Према Техерану се води много озбиљнији облик економског рата, док је према Отави реч о притиску унутар система америчких савеза. Али образац је сличан: „Вашингтон тражи послушност, а друга страна пружа отпор.“„Економски Дан Д“ против ИранаАмар посебно издваја политику америчког министра финансија Скота Бесента према Ирану. Она подразумева комбинацију економских санкција, обавештајног праћења и притиска на све мреже преко којих Иран тргује са иностранством, укључујући и секундарне санкције према онима који са Техераном послују.Бесент је тај приступ описао језиком који више подсећа на војну операцију него на економску политику. Циљ је, према његовим речима, да се иранска економија „угуши“.Трамп је читаву стратегију назвао својеврсним „економским Даном Д“, уз отворено помињање економског слома Ирана као крајњег циља.У случају Канаде, ствари су ипак другачије.Вашингтон не покушава да уништи канадску економију. Он покушава да натера Отаву да прихвати услове које иначе не би прихватила. Амар зато канадски случај описује као „кажњавање непослушног вазала“.Канадски премијер Марк Карни одбио је амерички предлог трговинског споразума који је, према извештајима западних медија, садржао изузетно неповољне услове за Канаду. Уместо попуштања, Карни је одлучио да узврати.Карни одговара ВашингтонуВашингтон је увео царине од 50 одсто на део канадске робе, док је Отава најавила реципрочне мере — по принципу „долар за долар“.Карни је чак изјавио да се Канада налази под америчким нападом и практично у економском рату. За једног од најближих америчких савезника то је прилично драматичан језик. Али, како примећује Амар, треба задржати осећај за размере.Нове америчке царине погодиле би око пет одсто канадског извоза у САД, док би канадске контрамере обухватиле приближно шест одсто америчког извоза у Канаду. Дакле, реч је о озбиљном трговинском сукобу, али не и о покушају економског уништења једне стране.Проблем је пре свега политички. Америка је навикла да Канада буде савезник који следи Вашингтон. Сада се, међутим, дешава нешто необично: савезник одбија да прихвати америчке услове и спреман је да узврати.Чак је и Трампова реторика попримила бизарне облике — од његовог покушаја да језеро Онтарио назове „Америчким језером“ до необичног видео-садржаја генерисаног вештачком интелигенцијом.За сада, бар према Амаровој анализи, Карнијев чврст одговор ужива значајну подршку у Канади.Иран нема намеру да попустиУ поређењу са канадско-америчким спором, сукоб Вашингтона и Техерана делује као нешто из сасвим другог света. Иранско руководство не показује намеру да попусти.Амар поставља једноставно питање: „зашто би то учинило?“Из перспективе Техерана, Иран је већ преживео и издржао директне војне сукобе са САД и Израелом. Економија трпи огроман притисак, али је управо дугогодишњи амерички притисак имао један неочекиван ефекат — иранско друштво је све отпорније на идеју промене режима под спољним притиском.Другим речима, политика која је требало да ослаби иранску државу истовремено је допринела стварању друштва које је све мање спремно да прихвати америчке услове.Кина и Русија као проблем за ВашингтонТу се отвара још један велики проблем за америчку стратегију. Вашингтон може да прети секундарним санкцијама, али то више не значи аутоматски да ће се остатак света повиновати.Кина је један од најважнијих иранских економских партнера и велика светска сила у области енергената. Пекинг је већ показао да није спреман да прихвати све америчке захтеве када су у питању односи са Техераном.Русија такође нема много разлога да се повинује америчком притиску.И ту се, по Амаровом мишљењу, види једна од кључних слабости садашње америчке политике: „Вашингтон и даље покушава да користи механизме економске принуде као да је свет једнополаран.“А више није.Шира слика: све више силе, све мање моћиАко се одмакнемо од конкретних спорова са Канадом и Ираном, добија се много шира слика. САД воде економски рат различитог интензитета и против противника и против савезника.Али у оба случаја наилазе на отпор. И управо је то за Амара суштина проблема.Вашингтон истовремено све више посеже за голом силом.У Венецуели се појављује нови модел америчког економског утицаја над тамошњим нафтним ресурсима, док Трамп све отвореније говори и о могућности употребе америчке војне силе у контексту проблема на финансијским тржиштима.Амар ту појаву сликовито пореди са покушајем да се микрочип поправи чекићем.Метафора је груба, али погађа суштину његове аргументације: „Када економски и политички утицај више није довољан, расте искушење да се проблем решава још већом силом.“Хегемонија која не уме да се прилагодиИ ту долазимо до заједничке нити целог текста.Према Амаровом тумачењу, данашњу америчку политику све више одређује комбинација три процеса: опадања стварне моћи, растуће агресивности и све снажнијег отпора других држава.Најопасније је то што Вашингтон, по његовом мишљењу, није спреман да своје циљеве прилагоди сопственим могућностима. Другим речима, проблем није само у томе што америчка моћ опада. Проблем је у томе што америчка политика, изгледа, још није прихватила ту чињеницу.Амар зато на крају нуди врло једноставну, али снажну слику: насилник који је некада био најјачи у крају, али више није, не постаје због тога нужно мудрији. Ако није довољно паметан да схвати да су се односи снага променили, он ће, уместо да постане флексибилнији, постати још насилнији.И управо је то, према овој анализи, најопаснија фаза опадајуће хегемоније: тренутак у којем сила више није довољна да обезбеди послушност, али је још увек довољно велика да покушава да је наметне.Погледајте и:

иран

канада

сад

2026

Вести

sr_RS

свет – политика, коментари и аналитика, иран, канада, сад