https://sputnikportal.rs/20260910/jedna-svlacionica-jedna-titula-i-petorica-kojih-vise-nema-sport-fudbal-delibasic-nuhi-jeremic-radakovic-sasa-ilic-1203261264.html
Једна свлачионица, једна титула и петорица којих више нема
Једна свлачионица, једна титула и петорица којих више нема
Sputnik Србија
Четврт века је прошло од лета 2001. године и један списак Партизана данас се чита спорије него тада. Не због тога што су имена заборављена. Напротив. Многа су... 10.09.2026, Sputnik Србија
2026-09-10T18:24+0200
2026-09-10T18:24+0200
2026-09-10T18:24+0200
спорт
спорт
фудбал
фк партизан
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/09/0a/1203260974_0:28:1024:603_1920x0_80_0_0_5744323bca05ec78384fb1f9325e6a97.png
Али између њих стоји пет имена поред којих је данас тешко само прећи погледом.Радован Радаковић, Радиша Илић, Драгољуб Јеремић, Андрија Делибашић и Ајаздин Нухи били су саиграчи у шампионској генерацији Партизана 2001/02. Заједно су тренирали у Земунелу, седели у истој свлачионици, ишли на иста гостовања и чекали исте дербије. У јуну 2002. постали су шампиони државе.Данас ниједан од њих петорице није жив.Последња вест стигла је у септембру 2026, када је преминуо Нухи. И можда је тек тада постало потпуно видљиво нешто што се претходних година стварало готово неприметно: петорица играча из једног Партизановог шампионског тима отишла су у размаку од само неколико година, сви прерано.Њихове последње године, међутим, нису биле једнако видљиве јавности.За борбу Радована Радаковића знала је читава фудбалска Србија. Када му је крајем 2020. дијагностикован карцином желуца, његова болест престала је да буде приватна ствар једне породице. Организоване су хуманитарне акције, прикупљан је новац за скупо лечење у Турској, Фудбалски савез Србије јавно је позивао на помоћ, а на терен су због њега поново излазили некадашњи саиграчи и ривали. Данко Лазовић, Зоран Мирковић, Љубинко Друловић, Немања Видић и бројни други били су део таласа подршке човеку који је некада стајао на голу Партизана и репрезентације. Радаковићева борба трајала је пред очима јавности.Слично је, мада у другачијим околностима, било са Андријом Делибашићем. Када му је 2023. године откривен тумор мозга, вест је одјекнула у читавом региону. Стигла је подршка бивших клубова, саиграча, навијача и људи из фудбала. После операције Делибашић се чак вратио послу, најпре фудбалу који никада није ни напустио у суштинском смислу, а потом и функцији спортског директора Будућности. Зато је његова борба била позната, праћена и јавна.Са осталом тројицом било је другачије.Драгољуб Јеремић је после завршетка каријере готово нестао из великог фудбалског кадра. Знало се да је болестан, али је његова борба остала далеко од пажње коју су имале Радаковићева и Делибашићева. Када је у марту 2022. стигла вест да је преминуо у 43. години, за многе је тек тада постало јасно колико се тешка битка водила далеко од рефлектора.Радиша Илић је био другачији случај. Некадашњи голман, човек чије је име за навијаче Партизана заувек везано за Брисел, Андерлехт и пласман у Лигу шампиона 2010, годинама након активног боравка у фудбалу није био у центру пажње. Када је 13. марта 2025. пронађен мртав у 47. години, медији су известили да је извршио самоубиство.Само шест дана касније преминуо је Делибашић.А онда је у септембру 2026. стигла и вест о Нухију, још једном човеку који се после играчке каријере углавном повукао из видокруга најшире јавности. И његова смрт, према медијским извештајима, била је самоубиство.Тако су пет различитих животних путева, после много година, поново завршила на истој страници.А почели су заједно у једној сасвим другачијој причи.У Крагујевцу, 18. августа 2001. године.Пред око 12.000 људи на „Чика Дачи“, Партизан је започео првенство ремијем 2:2 против Радничког. На голу гостију стајао је Радаковић, испред њега је играо Јеремић, а Звонимир Вукић је са два поготка сачувао црно-белима бод.Осам дана касније у Апатину почела је да се рађа једна од најзанимљивијих прича те сезоне. Двадесетогодишњи Андрија Делибашић постигао је два гола у победи 3:1, затим погодио против Младости из Лучана, па у Кули два пута затресао мрежу Хајдука. Други пут у 90. минуту, за победу Партизана 3:2.На голу је тог дана био Радиша Илић. У тиму и Јеремић.Тројица од петорице заједно на терену, у једном септембарском поподневу које тада ни по чему није могло да буде посебно осим по Делибашићевом победоносном голу.У томе је можда и необичност прелиставања старих фудбалских архива. Резултат остане исти, минут гола остане исти, састав остане исти, али се значење неких имена потпуно промени.Како је јесен одмицала, тако је место у Тумбаковићевом тиму проналазио и Нухи, који је тог лета стигао из Чукаричког. Партизан није правио револуцију. Имао је формирану екипу и довољно играча који су се годинама познавали, а Нухи је требало да прошири избор. До краја шампионата одиграће 21 утакмицу.У Железнику су се на терену нашли Радаковић, Нухи, Јеремић и Делибашић. Партизан је победио 2:1, а одлучујући погодак постигао је Делибашић. Недељу дана касније Чукарички је гостовао у Хумској, па је Нухи играо против клуба из којег је тек стигао. Партизан је славио 3:2.Почетком новембра стигао је дерби. Пред 28.000 људи на стадиону Црвене звезде није било голова, а за Партизан су играли Радаковић, Нухи и Делибашић.Није то био дерби који се данас често репризира. Нема чувеног гола, великог преокрета или сцене која је ушла у фолклор вечитих ривала. Али постоји једна друга утакмица из те јесени која данас можда најбоље прича причу о читавој генерацији.Карабурма, 24. новембар 2001.ОФК Београд – Партизан 1:1.На голу Радаковић, испред њега Нухи и Јеремић, у нападу Делибашић. Са њима Саша Илић, Игор Дуљај, Владимир Ивић и Љубиша Ранковић. На полувремену Тумбаковић уместо Делибашића уводи осамнаестогодишњег Данка Лазовића, а он шест минута касније постиже гол за 1:1.Четврт века касније, један обичан записник са Карабурме изгледа као пресек различитих времена истог клуба.Радаковић, Јеремић, Нухи и Делибашић више нису живи.Данко Лазовић је данас генерални директор Партизана. Саша Илић се вратио у Хумску као тренер, а Љубиша Ранковић као његов помоћник. Милан Милијаш, такође из те генерације, секретар је стручног штаба.И други су се враћали.Ивица Илиев постао је спортски директор Партизана. Игор Дуљај, који је у шампионској сезони био један од најстандарднијих играча, две деценије касније постао је шеф стручног штаба. На клупу Партизана враћао се и Дамир Чакар.Зато генерација 2001/02 има необичан континуитет. Није нестала када су њени играчи окачили копачке о клин. Напротив, Партизан је годинама наставио да живи кроз њих, а они кроз Партизан.Те сезоне су, међутим, још били само играчи.И то веома добри.Пролеће 2002. Партизан је отворио са шест узастопних победа и гол-разликом 21:2. Радничком је дао шест, Младости из Апатина четири, затим победио у Лучанима, савладао Хајдук, Земуна и Рудар. Била је то серија после које је постало јасно да ће неко веома тешко зауставити Тумбаковићев тим.Радаковић је био први голман. Нухи и Јеремић део дефанзивне ротације. Испред њих је Партизан имао готово непристојну количину решења за тадашње домаће прилике – Вукића, Сашу Илића, Тробока, Дуљаја, Владимира Ивића, Илиева, Чакара, Лазовића, Делибашића...Дошли су и ударци. Зета је победила Партизан 3:1, а онда је у априлу Црвена звезда пред више од 30.000 људи у Хумској славила 3:0. Међутим, само три дана касније црно-бели су на Бањици губили од Рада 2:1 све до 82. минута. Илиев је изједначио, Вукић у 89. погодио за 3:2 и шампионска трка је настављена као да дербија није ни било.Последња станица био је Никшић.Петог јуна 2002. Партизан је победио Сутјеску 7:1. Нухи је почео утакмицу, Делибашић ушао са клупе и постигао свој девети првенствени гол. По два су дали Чакар и Лазовић, по један Илиев и Вукић.Партизан је постао шампион са 15 бодова више од Црвене звезде.Вукић је завршио првенство са 14 голова, Саша Илић са 12, а Чакар, Лазовић и Делибашић са по девет. Радаковић је бранио 25 утакмица, Нухи одиграо 21, Јеремић 17, Делибашић 15, а Радиша Илић четири.То су бројеви који су остали исти.Оно што се променило јесу животи иза њих.Данас, четврт века од почетка те сезоне, једни из те свлачионице поново су у Хумској. Други су кроз њу већ прошли као тренери и директори. Данко Лазовић, некада осамнаестогодишњи нападач који је ушао са клупе на Карабурми и дао гол ОФК Београду, сада је генерални директор. Саша Илић и Љубиша Ранковић вратили су се на терен у другачијим улогама. Илиев, Дуљај и Чакар већ су имали своје нове епизоде у клубу.А петорице нема.За двојицу смо знали да воде најтеже утакмице својих живота. Радаковићу је фудбалска Србија прикупљала новац за лечење, а Делибашићу слала подршку док се после операције враћао послу и фудбалу.Јеремићева болест пролазила је готово испод радара.За Илића и Нухија вести о смрти дошле су нагло, уз медијске наводе о самоубиству.Можда управо зато једна фотографија или један записник из 2001. данас не изазивају само носталгију. На њима су људи чије су каријере тада тек добијале облик, без могућности да било ко зна куда ће их наредних 25 година одвести.Карабурма је добар пример.Радаковић на голу. Нухи и Јеремић испред њега. Делибашић напред. Саша Илић, Дуљај и Ранковић око њих. Лазовић улази са клупе и постиже гол.Тог 24. новембра 2001. био је то само Партизан.Данас је то једна генерација у малом: они који су се вратили да воде клуб, они који су га у међувремену водили и они који више нису могли да му се врате.Због тога шампионска сезона 2001/02, четврт века касније, више није само прича о титули, 15 бодова предности или головима Вукића, Илића и Делибашића. Постала је прича о људима из једне свлачионице и о свему што се са њима догодило када су се светла стадиона угасила, а њихови путеви разишли.Неки од тих путева поново су водили у Хумску.Пет их је, нажалост, завршено много раније него што је ико могао да очекује.
https://sputnikportal.rs/20260910/ajazdin-nuhi-nadjen-mrtav-suicid-partizan-ofk-beograd-sport-fudbal-1203254404.html
https://sputnikportal.rs/20220926/preminuo-radovan-radakovic-sport-fudbal-1143324035.html
https://sputnikportal.rs/20250319/andrija-delibasic-preminuo-44-godine-sport-fudbal-1183736853.html
https://sputnikportal.rs/20220312/partizan-tuga-dragoljub-jeremic-jerema-preminuo-fk-partizan-sport-fudbal-1135336712.html
https://sputnikportal.rs/20250712/radisa-ilic-mural-bajina-bast-partizan-ofk-beograd-sport-fudbal-1187802788.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
спорт, фудбал, фк партизан
спорт, фудбал, фк партизан
Једна свлачионица, једна титула и петорица којих више нема
Четврт века је прошло од лета 2001. године и један списак Партизана данас се чита спорије него тада. Не због тога што су имена заборављена. Напротив. Многа су остала дубоко урезана у историју клуба: Саша Илић, Игор Дуљај, Ивица Илиев, Данко Лазовић, Дамир Чакар, Звонимир Вукић, Горан Тробок, Владимир Ивић, Љубиша Ранковић...
Али између њих стоји пет имена поред којих је данас тешко само прећи погледом.
Радован Радаковић, Радиша Илић, Драгољуб Јеремић, Андрија Делибашић и Ајаздин Нухи били су саиграчи у шампионској генерацији Партизана 2001/02. Заједно су тренирали у Земунелу, седели у истој свлачионици, ишли на иста гостовања и чекали исте дербије. У јуну 2002. постали су шампиони државе.
Данас ниједан од њих петорице није жив.
Последња вест стигла је у септембру 2026, када је преминуо Нухи. И можда је тек тада постало потпуно видљиво нешто што се претходних година стварало готово неприметно: петорица играча из једног Партизановог шампионског тима отишла су у размаку од само неколико година, сви прерано.
Њихове последње године, међутим, нису биле једнако видљиве јавности.
За борбу Радована Радаковића знала је читава фудбалска Србија. Када му је крајем 2020. дијагностикован карцином желуца, његова болест престала је да буде приватна ствар једне породице. Организоване су хуманитарне акције, прикупљан је новац за скупо лечење у Турској, Фудбалски савез Србије јавно је позивао на помоћ, а на терен су због њега поново излазили некадашњи саиграчи и ривали. Данко Лазовић, Зоран Мирковић, Љубинко Друловић, Немања Видић и бројни други били су део таласа подршке човеку који је некада стајао на голу Партизана и репрезентације. Радаковићева борба трајала је пред очима јавности.
Слично је, мада у другачијим околностима, било са Андријом Делибашићем. Када му је 2023. године откривен тумор мозга, вест је одјекнула у читавом региону. Стигла је подршка бивших клубова, саиграча, навијача и људи из фудбала. После операције Делибашић се чак вратио послу, најпре фудбалу који никада није ни напустио у суштинском смислу, а потом и функцији спортског директора Будућности. Зато је његова борба била позната, праћена и јавна.
Са осталом тројицом било је другачије.
Драгољуб Јеремић је после завршетка каријере готово нестао из великог фудбалског кадра. Знало се да је болестан, али је његова борба остала далеко од пажње коју су имале Радаковићева и Делибашићева. Када је у марту 2022. стигла вест да је преминуо у 43. години, за многе је тек тада постало јасно колико се тешка битка водила далеко од рефлектора.
Радиша Илић је био другачији случај. Некадашњи голман, човек чије је име за навијаче Партизана заувек везано за Брисел, Андерлехт и пласман у Лигу шампиона 2010, годинама након активног боравка у фудбалу није био у центру пажње. Када је 13. марта 2025. пронађен мртав у 47. години, медији су известили да је извршио самоубиство.
Само шест дана касније преминуо је Делибашић.
А онда је у септембру 2026. стигла и вест о Нухију, још једном човеку који се после играчке каријере углавном повукао из видокруга најшире јавности. И његова смрт, према медијским извештајима, била је самоубиство.
Тако су пет различитих животних путева, после много година, поново завршила на истој страници.
А почели су заједно у једној сасвим другачијој причи.
У Крагујевцу, 18. августа 2001. године.
Пред око 12.000 људи на „Чика Дачи“, Партизан је започео првенство ремијем 2:2 против Радничког. На голу гостију стајао је Радаковић, испред њега је играо Јеремић, а Звонимир Вукић је са два поготка сачувао црно-белима бод.
Осам дана касније у Апатину почела је да се рађа једна од најзанимљивијих прича те сезоне. Двадесетогодишњи Андрија Делибашић постигао је два гола у победи 3:1, затим погодио против Младости из Лучана, па у Кули два пута затресао мрежу Хајдука. Други пут у 90. минуту, за победу Партизана 3:2.
На голу је тог дана био Радиша Илић. У тиму и Јеремић.
Тројица од петорице заједно на терену, у једном септембарском поподневу које тада ни по чему није могло да буде посебно осим по Делибашићевом победоносном голу.
У томе је можда и необичност прелиставања старих фудбалских архива. Резултат остане исти, минут гола остане исти, састав остане исти, али се значење неких имена потпуно промени.
Како је јесен одмицала, тако је место у Тумбаковићевом тиму проналазио и Нухи, који је тог лета стигао из Чукаричког. Партизан није правио револуцију. Имао је формирану екипу и довољно играча који су се годинама познавали, а Нухи је требало да прошири избор. До краја шампионата одиграће 21 утакмицу.
У Железнику су се на терену нашли Радаковић, Нухи, Јеремић и Делибашић. Партизан је победио 2:1, а одлучујући погодак постигао је Делибашић. Недељу дана касније Чукарички је гостовао у Хумској, па је Нухи играо против клуба из којег је тек стигао. Партизан је славио 3:2.
Почетком новембра стигао је дерби. Пред 28.000 људи на стадиону Црвене звезде није било голова, а за Партизан су играли Радаковић, Нухи и Делибашић.
Није то био дерби који се данас често репризира. Нема чувеног гола, великог преокрета или сцене која је ушла у фолклор вечитих ривала. Али постоји једна друга утакмица из те јесени која данас можда најбоље прича причу о читавој генерацији.
Карабурма, 24. новембар 2001.
ОФК Београд – Партизан 1:1.
На голу Радаковић, испред њега Нухи и Јеремић, у нападу Делибашић. Са њима Саша Илић, Игор Дуљај, Владимир Ивић и Љубиша Ранковић. На полувремену Тумбаковић уместо Делибашића уводи осамнаестогодишњег Данка Лазовића, а он шест минута касније постиже гол за 1:1.
Четврт века касније, један обичан записник са Карабурме изгледа као пресек различитих времена истог клуба.
Радаковић, Јеремић, Нухи и Делибашић више нису живи.
Данко Лазовић је данас генерални директор Партизана. Саша Илић се вратио у Хумску као тренер, а Љубиша Ранковић као његов помоћник. Милан Милијаш, такође из те генерације, секретар је стручног штаба.
Ивица Илиев постао је спортски директор Партизана. Игор Дуљај, који је у шампионској сезони био један од најстандарднијих играча, две деценије касније постао је шеф стручног штаба. На клупу Партизана враћао се и Дамир Чакар.
Зато генерација 2001/02 има необичан континуитет. Није нестала када су њени играчи окачили копачке о клин. Напротив, Партизан је годинама наставио да живи кроз њих, а они кроз Партизан.
Те сезоне су, међутим, још били само играчи.
Пролеће 2002. Партизан је отворио са шест узастопних победа и гол-разликом 21:2. Радничком је дао шест, Младости из Апатина четири, затим победио у Лучанима, савладао Хајдук, Земуна и Рудар. Била је то серија после које је постало јасно да ће неко веома тешко зауставити Тумбаковићев тим.
Радаковић је био први голман. Нухи и Јеремић део дефанзивне ротације. Испред њих је Партизан имао готово непристојну количину решења за тадашње домаће прилике – Вукића, Сашу Илића, Тробока, Дуљаја, Владимира Ивића, Илиева, Чакара, Лазовића, Делибашића...
Дошли су и ударци. Зета је победила Партизан 3:1, а онда је у априлу Црвена звезда пред више од 30.000 људи у Хумској славила 3:0. Међутим, само три дана касније црно-бели су на Бањици губили од Рада 2:1 све до 82. минута. Илиев је изједначио, Вукић у 89. погодио за 3:2 и шампионска трка је настављена као да дербија није ни било.
Последња станица био је Никшић.
Петог јуна 2002. Партизан је победио Сутјеску 7:1. Нухи је почео утакмицу, Делибашић ушао са клупе и постигао свој девети првенствени гол. По два су дали Чакар и Лазовић, по један Илиев и Вукић.
Партизан је постао шампион са 15 бодова више од Црвене звезде.
Вукић је завршио првенство са 14 голова, Саша Илић са 12, а Чакар, Лазовић и Делибашић са по девет. Радаковић је бранио 25 утакмица, Нухи одиграо 21, Јеремић 17, Делибашић 15, а Радиша Илић четири.
То су бројеви који су остали исти.
Оно што се променило јесу животи иза њих.
Данас, четврт века од почетка те сезоне, једни из те свлачионице поново су у Хумској. Други су кроз њу већ прошли као тренери и директори. Данко Лазовић, некада осамнаестогодишњи нападач који је ушао са клупе на Карабурми и дао гол ОФК Београду, сада је генерални директор. Саша Илић и Љубиша Ранковић вратили су се на терен у другачијим улогама. Илиев, Дуљај и Чакар већ су имали своје нове епизоде у клубу.
За двојицу смо знали да воде најтеже утакмице својих живота. Радаковићу је фудбалска Србија прикупљала новац за лечење, а Делибашићу слала подршку док се после операције враћао послу и фудбалу.
Јеремићева болест пролазила је готово испод радара.
За Илића и Нухија вести о смрти дошле су нагло, уз медијске наводе о самоубиству.
Можда управо зато једна фотографија или један записник из 2001. данас не изазивају само носталгију. На њима су људи чије су каријере тада тек добијале облик, без могућности да било ко зна куда ће их наредних 25 година одвести.
Карабурма је добар пример.
Радаковић на голу. Нухи и Јеремић испред њега. Делибашић напред. Саша Илић, Дуљај и Ранковић око њих. Лазовић улази са клупе и постиже гол.
Тог 24. новембра 2001. био је то само Партизан.
Данас је то једна генерација у малом: они који су се вратили да воде клуб, они који су га у међувремену водили и они који више нису могли да му се врате.
Због тога шампионска сезона 2001/02, четврт века касније, више није само прича о титули, 15 бодова предности или головима Вукића, Илића и Делибашића. Постала је прича о људима из једне свлачионице и о свему што се са њима догодило када су се светла стадиона угасила, а њихови путеви разишли.
Неки од тих путева поново су водили у Хумску.
Пет их је, нажалост, завршено много раније него што је ико могао да очекује.
