https://sputnikportal.rs/20260913/od-cehova-preko-majkl-korleona-do-zvezda-prica-o-zivotu-ala-pacina-koji-je-zauvek-ostao--decak-1203283996.html

Од Чехова преко Мајкл Корлеона до звезда: Прича о животу Ала Паћина који је заувек остао – дечак

Од Чехова преко Мајкл Корлеона до звезда: Прича о животу Ала Паћина који је заувек остао – дечак

Sputnik Србија

Глумио сам још као дечак. Мајка је имала обичај да ме води у биоскоп кад сам имао само три или четири године. Током дана је радила слабо плаћене послове у... 13.09.2026, Sputnik Србија

2026-09-13T14:00+0200

2026-09-13T14:00+0200

2026-09-13T14:00+0200

култура

култура

култура – интервјуи и аналитика

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/09/0b/1203284734_0:0:3072:1728_1920x0_80_0_0_fe1fd5e04d1af97a7e22b3f448092d35.jpg

Ово су уводне реченице аутобиографије „Сони бој“ легендарног Ала Паћина, књиге недавно објављене у издању Лагуне.За разлику од многих мемоарских штива којима најчешће недостаје искрености, ова узбудљива животна прича - која се протеже од детинства без оца, психички нестабилне мајке, сиромаштва и бескућништва до Лија Стразберга и Екторс студија, Кополе и улоге Мајкла Корлеонеа – није класична исповест холивудске звезде. У њој се много више него о слави и гламуру говори о глуми, позоришту, несигурностима, пријатељствима, промашајима и људима који су обликовали једног од највећих глумаца 20. века.Прича славног глумца почиње од најранијих дана, из сиромашног Јужног Бронкса, далеко од слике коју данас имамо када чујемо његово име. Одрастао је уз баку и деду, повремено уз мајку која се лечила од психичких проблема и оца који се после Другог светског рата вратио, али не својој породици. Једно време Паћино је био бескућник, спавао је код пријатеља и радио као домар да би преживео.И управо из тог света кренула је његова опсесија уметношћу. Један од важних подстицаја било је гледање Чеховљевог „Галеба“ у позоришту у Бронксу. Тај сусрет са Чеховом био је почетак дуге и дубоке театарске приче о глумцу.Крстић подсећа да је Паћино пре свега био позоришни глумац.„Филм му је донео славу и богатство, али је позориште остало место његовог најдубљег уметничког идентитета. У књизи описује трему пред излазак на сцену, припрему улога и осећај непосредног контакта са публиком.“Сам Паћино однос према позоришту и филму објашњава сликом хода по жици: у позоришту је жица високо изнад земље и нема понављања, ако паднеш – пао си, док је на филму та жица „на поду“ — сцена може да се понавља све док се не добије жељени резултатПре него што је постао Мајкл Корлеоне, Паћино је био глумац којег публика и продуценти тек треба да открију. Са Џоном Казалом играо је у представама које су му донеле признање, а њихово пријатељство наставило се кроз „Кума“ и „Пасје поподне“. Казал, који ће као Фредо Корлеоне постати један од кључних ликова “Кума“, остао је један од људи о којима Паћино пише са љубављу и дивљењем као о пријатељу ког заувек носи у себи.А онда је дошао „Кум“, легендарни филм који је могао, да су се питали продуценти из Парамаунта, изгледати потпуно другачије.„Мени је та цела прича око „Кума“ невероватна. Продуценти нису желели Паћина за улогу Мајкла, размишљали су о Роберту Редфорду, Ворену Битију, Рајану О'Нилу. Чак су се бунили и против Џејмса Кана, Роберта Дувала и Марлона Бранда јер ни они нису били њихов избор. Али пресудила је упорност тада младог авангардног Френсиса Форда Кополе.У књизи се Паћино сећа тог првог пробног снимања које није прошло добро. Чак је и Копола био под притиском. А онда је дошла чувена сцена убиства Солоца и полицајца Мекласкија у италијанском ресторану. После ње више није било дилеме ко је Мајкл Корлеоне.„Све то што се догађало, све оно што је довело до краја „Кума 2“ – све су то неке приче које нам показују да је иза савршеног филма било великих дилема и проблема.“У тим открићима је једна од највећих вредности ове књиге: иза готових филмова које данас доживљавамо као ремек-дела Паћино открива људе, сукобе и случајности који су могли да их учине потпуно другачијим.Открива и то да је одбијао улоге, међу њима и улогу Хана Солоа у „Ратовима звезда“.„Кад је прочитао сценарио рекао је да он ништа не разуме и да то није његова прича. Замислите сада Паћина у улози Хана Солоа. Као што је добро што је остао Мајкл, тако је, мислим, изврсно што је ово одбио. Он себе апсолутно ту није налазио“, каже Крстић.Једна од карактеристика ове књиге је и то што у њој нема покушаја да се од Паћина направи непогрешиви геније. Напротив, једна од њених највећих вредности јесте искреност.„Он је понекад несхватљиво искрен, када говори о алкохолизму, дрогама, неуспесима и тренуцима када је, упркос огромним улогама, остајао без новца. Он каже да је по завршеном снимању “Кума” био без пара и у дуговима. Али новац никада није био мера његовог односа према послу.”То се види и у причи о „Ђавољем адвокату“. Паћино је сматрао да његови монолози нису довољно добри, па је ангажовао сценаристу да их доради. Када студио није желео да плати, платио је сам.„Није новац код њега у питању. Он је сам платио да та улога буде то што јесте и што ће, у суштини, обележити цео филм.“Паћинов препознатљиви уметнички израз обликован је у чувеном Екторс студију Лија Стразберга, где су се ослобађали конвенционалних правила глуме. Формално образовање није имао, али је читао (нарочито Чехова који му је, каже у књизи, постао пријатељ), посматрао и радио.Посебно место у књизи заузимају људи - Марлон Брандо, Џон Казал, Мартин Шин, Роберт Де Ниро, Френсис Форд Копола, Дајана Китон. И управо ту се руше неке холивудске легенде, рецимо она о ривалству са Де Ниром о ком говори са великим поштовањем и дивљењем према његовом раду.Са Дајаном Китон, међутим, прича добија интимнији тон. Паћино признаје да му је жао што њихова веза није крунисана браком.„Због свега што је стало у њен садржај „Сони бој“ није само аутобиографија глумца. То је и прича о једној генерацији, једном граду, једној култури и времену у којем се обликовао модерни Холивуд.Ово није књига о звезди, ово је књига о једном човеку ког је мајка као малог дечака, по некој песми, прозвала Сони бој. Враћање славног човека на то детињство, на мајку и на то време говори непосредно и о људскости која се није занемарила у овој великој холивудској причи“, објашњава Крстић и додаје:„А можда је управо то најважније што књига доноси: после ње Паћина више не гледамо само као Мајкла Корлеонеа, Френка Серпика, Тонија Монтану или Франка Слејда. Иза свих тих ликова сада видимо дечака из Бронкса, човека који је читао Чехова, глумца који је стрепео пред сценом и уметника коме је, чак и када је постао светска звезда, глума остала важнија од свега што слава доноси.“

2026

Вести

sr_RS

култура, култура – интервјуи и аналитика