Британска империја на корак од распада: Кусају оно што су сами закували – и у Југославији
© Sputnik / Alex McNaughton
Пратите нас
Распад Британије би из српске перспективе представљао неку врсту историјске правде – да људи који су толико радили на разбијању Југославије буду и сами разбијени и да постану жртва сопствених „принципа“, каже за Спутњик новинар Небојша Малић уочи доношења одлуке о независност Шкотске, Ирске и Велса.
Лидери Шкотске, Велса и Северне Ирске састали су се данас како би потписали споразум чији је циљ покретање распада Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске. На састанку у Кардифу, троје премијера потписало је заједничку декларацију, односно споразум о сарадњим, којим захтевају право на одржавање референдума о независности.
Џон Свини из Шкотске националне партије, Рун ап Јорверт из странке Плејд Кимру и Мишел О'Нил из Шин Фејна потписали су меморандум о разумевању о заједничком раду, а потписивању је присуствовала и председница ирског Шин Фејна Мери Лу Макдоналд, која је споразум оценила као „историјски“, додавши да је ово ,,тренутак када колективно потврђујемо наше неотуђиво право да одлучујемо о својој будућности“.
Лидери су оценили да „верују да уставне промене долазе“, позивајући на „право на самоопредељење“ својих народа и британску владу да „припреми, планира и олакша уставне промене у свакој јурисдикцији“.
Изгледа да се дух фамозног „права на самоопредељење“ који је Запад разарањем Југославије и признањем Косова пустио из Пандорине кутије коначно враћа на кућни праг.
Извештавајући о распаду Југославије, „Индепендент“ је 1993. писао како је Србија „посејала ветар“ и да сада „жање вихор“. „Гардијан“ је 1992. имао наслов „Слобода Босне рођена у насиљу“, а текст је директно повезивао почетак рата са српском кривицом. Тих година се у британском парламенту, као реакција на било шта што би се дешавало на Балакну, понављао узвик „Бомбардујте Србе“. Далеко од тога да ико жели да Енглези било шта сеју или жању, нити је ичија жеља да Лондон било шта рађа у насиљу или под бомбама, али је историјска иронија очигледна као што је очигледна и агенда тадашње скоро па комплетне острвске уређивачке политике.
Док је Британија вршила промоцију свог новог нарко-картелског љубимца са терористичким педигреом, наслови су звучали поприлично полетно и слободарски. „Индепендент“ је 2008. године писао како је „Косово прогласило историјску независност од Србије“, као и то да је „нација Косова“ створена тако шето је „Ватромет експлодирао и сирене се огласиле“. У том тексту врло фестивног наслова једнострано проглашење лажне криминалне државе описано је као „крај генерација угњетавања од стране Срба“. Остаје само да и ми Енглезима пожелимо не крв и смрт, сејање и жетву, већ само те ватромете и сирене. Не наравно оне наше које су они изазивали, за обзнањивање ваздушне опасности, већ оне који проглашавају рађање нових нација и препород народа кроз миран, демократски и летигиман принцип – права на самоопредељење.
Енглеска као предмилошевићевска Србија
Малић каже да Острвљани већ деценијама покушавају да задрже и јаре и паре. Оно што је занимљиво, каже он, јесте што су Енглези од Тонија Блера наовамо направили фамозну парламентарну деволуцију у којој и Велс и Шкотска и Ирска имају сопствене парламенте.
Они су се нашли у ситуацији где је Енглеска, која има свeдржавни парламент у Вестминстеру, доведена у позицију предмилошевићевске Србије, да се покрајине типа Велса и Шкотске питају за оно што се дешава у Енглеској, а да Енглези немају право да се изјашњавају о ономе што се дешава у Велсу или у Шкотској. Са тог неког становишта бих био симпатизер Енглеза као народа, али пошто је њихова власт толико фанатично србофобична, немам никакве симпатије са њихову позицију. Нека кусају из лонца у којем су сами све закували, добили су шта су заслужили и то трипут, каже Малић за Спутњик.
Ко не плати на мосту платиће на Лондон бриџу
Наш саговорник каже да се игра коју је Лондон играо са нама вратила као бумеранг и пала им директно у двориште. Сви принципи које Лондон заговара у свету у ствари и нису принципи, већ само интерес, дневнополитички и империјални. Велика је иронија, додаје Малић, да им се све што су чинили сада враћа кући, а мислили су да су на то имуни.
Ово је све природан исход новокомпоноване ревизионистичке историје Британске империје у којој се они увек понашају као империја, мада то одавно већ нису, па се широм света мешају. Мешају се и у наше послове и у руске послове, у рат у Украјини, џихад на Блиском истоку и где год већ не, дакле за све хоће да се питају, док паралелно са тим код куће имају проблем невиђених размера.
Како је Велика Британија постала пробушени долар
Додајући со на рану, или језиком Шекспира говорећи – додајући увреду на повреду, председник САД Доналд Трамп је боравећи у Даблину узбуркао јавност изјавом да би уједињење Републике Ирске и Северне Ирске била врло природна и „сјајна ствар“. Из седишта британске владе још нису коментарисали Трампову изјаву, иако је ово већ трећи пут да прича о уједињењу две Ирске.
Малић каже да је Трамп искрени амерички националиста, те да заиста не види ништа спорно у томе да и друге земље и народи буду националисти, било да се ради о Србима, Ирцима, Русима или неком петнаестом.
Имам утисак да је изјава о уједињењу Ирске неко његово дипломатско гажење британског естаблишмента, јер не треба заборавити да је британски естаблишмент, било конзервативни, било, а и поготово сада владајући либерални, на страни оних истих глобалистичких интереса против којих се Трамп бори не само у Америци, него и у свету. Ту причу о распаду Британије Америка би можда и подржала, док људи у Лондону кукају како је могуће да њихов највећи савезник може тако нешто да им уради. Лично сам мишљења да је ово све можда и нека освета Америке коју су Енглези деценијама вукли за нос. Унутар кругова у Лондону Енглези су се хвалили како они у ствари управљају америчком империјом, како Американци раде сав посао, док они убирају сав кајмак. Од лондонског Ситија па надаље.
То време је сада прошло, каже наш саговорник и становници свих британских острва морају да плате рачуне које су направили, морају сами да воде своју политику и сами морају за њу одговарати. Пошто им се то не свиђа претерано, кукаће и кривити Америку за све, закључује Малић.
Погледајте и:
