Часна пионирска! Кад су многи веровали да је Југославија на врхунцу снаге, она се – распала
© Sputnik / Валентина Булатовић
Пратите нас
Југославија се распала у тренутку када је била најбоља и најслободнија, када су њена култура и спорт били на врхунцу. Као културни простор, у којем језик није баријера, она живи и данас, међу најмлађим генерацијама. Раздвајају нас само политичке и економске баријере, сматра Борис Рашета, један од аутора лексикона „Часна пионирска“.
Од пионирске заклетве до вербалног деликта
Како је изгледала свакодневица у некадашњој Југославији – шта се гледало на телевизији, слушало на радију, читало, јело, возило, чему су се људи смејали и о чему су причали? Лексикон „Часна пионирска – трагови једног времена“ Бориса Рашете и Горана Гаврановића враћа нас у ту епоху кроз сећања на уметнике, спортисте, политичаре и друге јавне личности, важне друштвене и културне догађаје, предмете из свакодневног живота, телевизијске емисије, филмове и серије, популарну музику, прехрамбене производе.
Аутори у уводном поглављу наглашавају да им није био циљ да дају објективну оцену Југославије, јер је она „некоме била лепа, а некоме страшна“, те да свако има право на сопствено сећање.
Уз „Часну пионирску“ као наслов, али и једну од одредница у лексикону, Рашета и Гаврановић духовито, без идеализовања, али и без накнадног осуђивања, реконструишу земљу која је почивала на утопијској идеји о братству и јединству, подсећајући нас и на њене мање славне препознатљиве елементе, попут Голог отока, Параграфа 133, Одељења за заштиту народа (ОЗНа), система „пар-непар“ за куповину бензина.
„Југославија се од 1945. до 1991. изразито мењала, она је дисала. Режим је умео да буде врло суров и репресиван, али и веома либералан и слободоуман. Ту је стварно било свега, због чега смо настојали увући у књигу цео спектар појмова, ентитета, људи, појава који су творили Југославију. Иако нисмо изоставили теме попут Голог отока, претегло је оно лепо, носталгично сећање“, каже у разговору за Спутњик Борис Рашета.
Према његовим речима, данашњој деци веома је тешко објаснити каква је била Југославија, нарочито током седамдесетих и осамдесетих година, када се многима чинило да живе у стабилној држави - заснованој на високим идеалима братства, јединства, слоге, интернационализма, уз покушај да се националне искључивости склоне у други план, или да се у потпуности униште.
„Можда је та држава дошла прекасно, и она прва Југославија, и ова друга, јер су нације већ биле формиране. Дубравка Угрешић је говорила: 'Ја моју земљу волим јер је мала, па ми је некако жао.' Данас имамо мање државе, живимо богатије, имамо ауто-путеве, много скупих, страних аутомобила. А опет, никакав новац и друштвени стандард не могу заменити лепоту и лежерност оног времена идеализма. Данас имамо брутална, сурова друштва, у којма се људи боре само за профит, за новац, не бирајући средства“, сматра аутор лексикона.
Јосип Броз Тито – „модна икона у белом оделу“
„Највећи син наших народа и народности“, Јосип Броз Тито, у лексикону је описан као „модна икона у белом оделу“. За једне је, како напомињу Борис Рашета и Горан Гаврановић, био симбол победе над фашизмом, а за друге ауторитарни владар. Оно што је на ауторе, ипак, оставило најјачи утисак, јесу речи бројних светских лидера поводом маршалове смрти.
Док га је амерички председник Џими Картер назвао „гигантском фигуром на светској сцени“, британска премијерка Маргарет Тачер га је описала као „човека големе снаге и карактера који се супротставио тиранији“. Поштовали су га и Винстон Черчил, енглеска краљица Елизабета, амерички председници Двајт Ајзенхауер, Ричард Никсон и многи други. Изузетак је био немачки канцелар Конрад Аденауер, који је о Брозу једном приликом изјавио: „То је један обичан разбојник!“
„Ја сам о Титу написао пет, шест књига и све су распродате, укључујући и оне веома дебеле, попут последње 'Тито, повјесно и особно'. Радим у дневној редакцији ’24 сата', у недељнику 'Експрес' – кад год ми је Тито био на насловној страници, с неком јаком темом, повећавао је продају за 30 одсто. То ниједан од наших живих лидера не може“, сматра наш саговорник.
Борис Рашета подсећа на то да је Тито важио за човека изузетно ведре нарави и добре воље, дендија који је волео да се одева елегантно, а којем је бело одело постало заштитни знак.
„Стигао је до 88. године живота, ако не рачунамо дијабетес, мање-више здрав. Један Словенац је објавио књигу која се зове 'Весели диктатор'. Ни Стаљин, ни Мао нису били баш често насмејани, а Тито је био амбасадор ведрине. Троје деце му је умрло, на Сутјесци је изгубио 8.000 људи, на Сремском фронту још 14.000 – стварно је прошао кроз море крви, али је ипак задржао оптимизам“, наводи Борис Рашета.
Аутор, међутим, говори и о оној другој, мрачној страни Брозове личности, односно о чињеници да се није либио да посебне за суровим мерама.
„Голи оток је био један од најсуровијих логора на свету, мада не и највећи. Опозиционе покрете у Хрватској 1971. и 1972. године гушио је полицијском репресијом, склањањем људи, пуно их је било затворено. А опет је имао најбоље мишљење о себи. Говорио је: 'Мене повијест неће памтити као некога ко је секао главе.' И данас о Титу влада мишљење слично као о Наполеону – то су контроверзне особе, које чине велике просветитељске искораке, али истовремено полажу на олтар својих идеја много људских жртава“, оцењује Борис Рашета.
Носталгија за бољим временима или жал за младошћу
Када се о Југославији говори с носталгијом, велико је питање да ли су лепа сећања само жал за младошћу, или је некадашња држава, бар у одређеним сегментима, била објективно боља за своје становнике од држава које су настале након њеног распада.
„Били смо млади и живели смо безбрижно. Живели смо безбрижно, али смо живели сиромашно. Барем већина нас. Данас постоје митови како су радници могли да граде себи викендице на мору, али то је дословце фантазија. У стварности је било раздобља када није било могуће купити кафу, када се бензин куповао на тачкице, када није било елементарних животних намирница, а да не говоримо о техници. Ишло се у Трст по западне модне детаље, по најбоље фармерке, по грамофоне. Ипак – постојало је једно сигурно, велико тржиште, а конкуренција у култури, књижевности, музици и спорту била је жестока и изнедрила велике ствараоце и шампионе“, истиче аутор.
Према његовом мишљењу, једно од најјачих везивних ткива југословенског друштва, били су управо уметност и култура, пре свега она популарна, јер је спајала људе различите доби, нивоа образовања, националне припадности.
Од стрипа „Алан Форд“, или филмова рађених према комадима Душка Ковачевића, чије реплике и данас користимо у свакодневном говору, преко музике Ђорђа Балашевића, Боре Ђорђевића, „Бијелог дугмета“, „Идола“, „Хаустора“, или естрадних феномена какав је била Лепа Брена, до популарних телевизијских серија које су у вечерњим сатима окупљале целу породицу, попут „Позоришта у кући“, „Нашег малог миста“ и „Велог миста“, „Врућег ветра“ или „Бољег живота“ – огромној већини бивших Југословена остала су сећања на оно што су радо гледали, чему су се смејали, уз шта су плесали и певали.
„Нема разлога да наше сећање и носталгија буду криминализовани, етикетирани, жигосани. Претпостављам да је то барем делимично узроковано тиме што су данашње политичке елите ипак врло свесне да је Југославија, са свим врлинама и манама, обичним људима у неким елементима нудила много више него што им било ко од њих може понудити. Пре свега – идеализам, веру у братство и јединство људи, у једнакост. Тога данас нема. Евидентно је да се данас сви искључиво кроз борбу морамо тући за своје место под сунцем“, каже наш саговорник.
Аутор књиге сматра да је неопходно укинути административне границе и царинске препреке међу бившим југословенским републикама и омогућити њиховим житељима да несметано сарађују.
„Хрватска је већ годинама у Европској унији, али ми и даље не видимо као своју природну регију Аустрију, Италију, Мађарску, већ много више послујемо са Србијом, Босном и Херцеговином. То је простор на којем суштински живимо и дишемо, и с којим се одмеравамо и упоређујемо, али и простор на којем се људи међусобно разумеју. Југославија је културни простор - простор заједнице, разумевања. Тај простор живи и међу најмлађим генерацијама. Деца из Хрватске дописују се с Босанцима, са Србима, Црногорцима, где год језик није баријера. Постоје само политичке баријере, фискалне, царинске, економске – и њих треба укинути“, сматра Борис Рашета.
