https://sputnikportal.rs/20260924/sport-fudbal-milojevic-grcima-otvorio-srpsku-fudbalsku-dusu--da-li-je-bas-njima-morao-da-kaze-bas-sve-1203673239.html
Милојевић је Грцима рекао оно што годинама није – незгодан тренутак за голу истину
Милојевић је Грцима рекао оно што годинама није – незгодан тренутак за голу истину
Sputnik Србија
Владан Милојевић је вероватно један од најлогичнијих српских саговорника за грчке медије пред утакмицу Србије и Грчке. Велики део каријере провео је у тој... 24.09.2026, Sputnik Србија
2026-09-24T17:20+0200
2026-09-24T17:20+0200
2026-09-24T17:23+0200
спорт
спорт
фудбал
владан милојевић
фсс
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/0c/13/1180796410_0:0:3085:1736_1920x0_80_0_0_107de6556ab6cd07ddf9949f47064018.jpg
Владану Милојевићу нико не може да оспори право да говори о проблемима српског фудбала, нити му недостају резултати и искуство да би његово мишљење имало тежину. Управо због тога интервју који је дао грчкој телевизији „Нова“ пред утакмицу Србије и Грчке заслужује више пажње од уобичајеног гостовања тренера који добро познаје обе фудбалске средине.Проблем није толико у ономе што је Милојевић рекао. Много је занимљивије колико је тога рекао, коме је рекао и у ком тренутку је одлучио да буде толико отворен.Милојевић годинама није био препознат као јавни критичар Фудбалског савеза Србије и репрезентације. Ни у периодима када је национални тим имао довољно проблема није се издвајао наступима у којима би овако широко анализирао стање у српском фудбалу. Са друге стране, однос ФСС према њему био је више него коректан. У децембру 2024. Савез га је прогласио најбољим српским тренером и доделио му Златну лопту, трећу у каријери после признања из 2017. и 2018. године.Када је после одласка Драгана Стојковића почела потрага за новим селектором, Милојевићево име се у медијима појавило међу кандидатима за тај посао. Колико је заиста био близу клупе Србије никада није званично утврђено, па би било погрешно тврдити да је садашњи наступ последица тога што није изабран. Чињеница је, међутим, да је посао добио Вељко Пауновић, а да је Милојевић сада, пред почетак новог циклуса, изговорио неке од најотворенијих критика стања у репрезентацији које смо од њега чули.И то управо грчком медију непосредно пред Србија–Грчка.Милојевић није разговор започео дипломатски, нити је покушао да проблеме националног тима сведе на неколико лоших резултата.„Ствари баш не иду најбоље, јер је разочарање огромно. Нисмо се пласирали на Светско првенство, иако смо, с обзиром на квалитет, то могли и морали. Али код нас се увек догоди нешто што једноставно не можете да објасните. Дошла је утакмица против Албаније код куће, коју смо изгубили и било је то огромно разочарање за све навијаче, јер нисмо отишли на Светско првенство“, рекао је Милојевић.У тој оцени нема много спорног. Србија није остварила циљ и разочарање навијача после још једног неуспешног циклуса није потребно посебно доказивати. Међутим, Милојевић се није задржао на прошлости, већ је прешао на актуелног селектора и практично оценио да је ФСС закаснио са његовим постављењем.„Искрено говорећи, у једном тренутку сви у Србији силно су желели да Пауновић преузме репрезентацију, јер је освојио Светско првенство за играче до 20 година на Новом Зеланду. Сматрам да је ово погрешан тренутак и да је требало раније да постане селектор.“Та реченица добија додатну тежину управо због Милојевићеве позиције. Не изговара је неко ко је годинама ван српског фудбала, већ тренер којег је ФСС недавно прогласио најбољим у земљи и чије се име, према медијским извештајима, касније налазило у кругу потенцијалних кандидата за исту функцију коју је добио Пауновић.То не значи да Милојевић критикује Пауновића зато што је сам остао без посла. За такву тврдњу нема доказа и било би неозбиљно приписивати му мотиве које није изговорио. Ипак, та хронологија постоји и тешко ју је занемарити када се анализира зашто његове речи сада звуче другачије него раније.Милојевић је затим подробно објаснио зашто сматра да је прави тренутак за Пауновића већ прошао.„Јер ти играчи који су освојили Светско првенство, као што смо рекли, имали су мање од 20 година. Најбоље фудбалске године тек су биле пред њима. Сада су сви они већ прешли тридесету.“До тог места његова теза је јасна: Пауновић је најприродније могао да настави рад са генерацијом коју је 2015. одвео до светске титуле онда када су ти играчи тек улазили у најбоље године. ФСС је ту прилику пропустио и сада му је поверио репрезентацију у тренутку када је велики део те генерације већ у завршној фази каријере.Међутим, Милојевић се није зауставио на старости играча.„Код нас на Балкану, када сте гладни у фудбалском смислу, једва чекате да играте за репрезентацију и борите се за њу. Али после тридесете долази до одређеног засићења. И онда се долази до тога као да то постаје морање… За мене је то необјашњиво.“То је вероватно најосетљивији део читавог интервјуа, јер Милојевић више не говори само о погрешном тренутку за избор селектора, већ отвара питање мотивације искусних репрезентативаца. Ниједног играча није именовао и не би било коректно његове речи претварати у директну оптужбу против било кога, али је сам поставио тезу да са годинама може да дође до засићења и да репрезентативна обавеза од нечега што се једва чека може да постане нешто што се доживљава као „морање“.То је прилично озбиљна оцена екипе коју Пауновић управо покушава да окупи око новог циклуса, нарочито када се изговара медију следећег противника.Милојевић је потом отворио још једно питање које се већ годинама провлачи кроз српски фудбал, али је то учинио реченицом која посебно одјекује баш сада, када се почетак Лиге нација поново представља као прилика да репрезентација окрене нову страницу.„Проблем је што ми стално почињемо изнова, али тај нови почетак никако да дође. Непрестано се вртимо укруг, али хајде да видимо како ће бити ове године.“Милојевић је ту можда и најпрецизније описао фрустрацију која прати репрезентацију. После неуспеха редовно следе нови циклуси, нова обећања и покушаји да се поврати поверење јавности, али резултати не успевају да промене општи утисак. Само што овога пута човек који изговара ту дијагнозу то чини непосредно пред прву утакмицу још једног таквог почетка.Он је и сам нагласио колико је однос јавности према репрезентацији постао проблем.„Највише ме брине разочарање навијача. Око репрезентације влада негативна атмосфера, а самим тим играчима није лако да играју у таквим околностима.“И ту се поново долази до питања мере. Ако је Милојевићева оцена да негативна атмосфера већ оптерећује репрезентативце тачна, онда је легитимно питати колико поправљању таквог амбијента доприноси када један од најугледнијих српских тренера непосредно пред почетак новог циклуса страном медију говори о разочарању, засићењу, недостатку мотивације и репрезентацији која се непрестано врти укруг.Посебно је занимљиво што се оваква отвореност појављује управо сада. Милојевић годинама није градио јавни профил на критици ФСС и националног тима. Његов однос са Савезом није изгледао конфликтно, а ФСС га је крајем 2024. наградио највећим индивидуалним признањем за српског тренера. Када је годину касније почела потрага за новим селектором, његово име појавило се у медијској трци, али је функција на крају припала Пауновићу.Нема доказа да је Милојевићево садашње расположење последица тог избора. Могуће је да је једноставно проценио да је дошло време да јавно каже оно што већ дуго мисли. Ипак, временски след је довољно упадљив да заслужује питање: због чега овако отвореног Милојевића нисмо слушали раније, док су се исти или слични проблеми већ гомилали?Целој причи посебну димензију даје његова веза са Грчком. Милојевић је тамо провео велики део играчке каријере, касније радио као тренер, говори грчки и изузетно добро познаје тамошњу фудбалску средину. Због тога његов интервју није разговор у којем је нека нијанса могла случајно да се изгуби у преводу или у којем није разумео како ће његове речи бити прихваћене.Он веома добро зна којој публици говори.Управо зато је занимљив контраст између начина на који је говорио о две репрезентације. Док је код Србије отворио питања неуспеха, разочарања, засићења и негативне атмосфере, у наставку разговора објаснио је шта је Грчка, по његовом мишљењу, урадила боље. Имао је, дакле, довољно простора да домаћој публици објасни и њихове предности и слабости Србије.Није тиме Ивану Јовановићу открио Пауновићеву тактику, састав или било какву конкретну припрему утакмице. Али је грчкој јавности понудио врло отворену слику психолошког и фудбалског стања њиховог следећег противника, и то из перспективе човека којег је сам ФСС недавно прогласио најбољим српским тренером.Зато суштина Милојевићевог интервјуа није у питању да ли сме да критикује ФСС и репрезентацију. Наравно да сме, а чињеница да је од Савеза добијао признања не обавезује га да било кога штеди. Нити је спорно да је добар део проблема које је навео стварно постојао или и даље постоји.Много је занимљивије питање тренутка у којем је одлучио да све то изговори.Док је ФСС пролазио кроз претходне кризе, Милојевић није био међу најгласнијим критичарима. Када га је Савез прогласио најбољим српским тренером, није било сукоба. Када је после Пиксија почела потрага за селектором, његово име се појавило међу кандидатима. Посао је добио Пауновић, а сада Милојевић говори да је Пауновић дошао у „погрешном тренутку“, да после тридесете код играча долази до „засићења“, да репрезентација може да постане „морање“, да се Србија „непрестано врти укруг“ и да око националног тима влада „негативна атмосфера“.Можда је све то само нова доза искрености човека који више не жели да говори дипломатски. Без доказа не треба јој приписивати ни сујету, ни разочарање због селекторског места, ни било који други лични мотив.Али после свега што је изговорио сасвим је легитимно поставити питање које раније није постојало: зашто је Владан Милојевић све оно што годинама није говорио овако отворено одлучио да каже баш сада, после селекторске трке у којој се помињало и његово име, пред почетак Пауновићевог новог циклуса и, од свих могућих саговорника, управо Грцима пред утакмицу са Србијом?То не значи да Милојевић није у праву.Само значи да, поред садржаја његових речи, овога пута пажњу заслужују њихово време и место.
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/0c/13/1180796410_57:0:2788:2048_1920x0_80_0_0_331c86feef8b8ac8ad12577dde58ec15.jpgSputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
спорт, фудбал, владан милојевић, фсс
спорт, фудбал, владан милојевић, фсс
Милојевић је Грцима рекао оно што годинама није – незгодан тренутак за голу истину
17:20 24.09.2026 (Освежено: 17:23 24.09.2026) Владан Милојевић је вероватно један од најлогичнијих српских саговорника за грчке медије пред утакмицу Србије и Грчке. Велики део каријере провео је у тој земљи, тамо је играо и радио као тренер, перфектно говори грчки и њихов фудбалски простор познаје готово као домаћи.
Владану Милојевићу нико не може да оспори право да говори о проблемима српског фудбала, нити му недостају резултати и искуство да би његово мишљење имало тежину. Управо због тога интервју који је дао грчкој телевизији „Нова“ пред утакмицу Србије и Грчке заслужује више пажње од уобичајеног гостовања тренера који добро познаје обе фудбалске средине.
Проблем није толико у ономе што је Милојевић рекао. Много је занимљивије колико је тога рекао, коме је рекао и у ком тренутку је одлучио да буде толико отворен.
Милојевић годинама није био препознат као јавни критичар Фудбалског савеза Србије и репрезентације. Ни у периодима када је национални тим имао довољно проблема није се издвајао наступима у којима би овако широко анализирао стање у српском фудбалу. Са друге стране, однос ФСС према њему био је више него коректан. У децембру 2024. Савез га је прогласио најбољим српским тренером и доделио му Златну лопту, трећу у каријери после признања из 2017. и 2018. године.
Када је после одласка Драгана Стојковића почела потрага за новим селектором, Милојевићево име се у медијима појавило међу кандидатима за тај посао. Колико је заиста био близу клупе Србије никада није званично утврђено, па би било погрешно тврдити да је садашњи наступ последица тога што није изабран. Чињеница је, међутим, да је посао добио Вељко Пауновић, а да је Милојевић сада, пред почетак новог циклуса, изговорио неке од најотворенијих критика стања у репрезентацији које смо од њега чули.
И то управо грчком медију непосредно пред Србија–Грчка.
Милојевић није разговор започео дипломатски, нити је покушао да проблеме националног тима сведе на неколико лоших резултата.
„Ствари баш не иду најбоље, јер је разочарање огромно. Нисмо се пласирали на Светско првенство, иако смо, с обзиром на квалитет, то могли и морали. Али код нас се увек догоди нешто што једноставно не можете да објасните. Дошла је утакмица против Албаније код куће, коју смо изгубили и било је то огромно разочарање за све навијаче, јер нисмо отишли на Светско првенство“, рекао је Милојевић.
У тој оцени нема много спорног. Србија није остварила циљ и разочарање навијача после још једног неуспешног циклуса није потребно посебно доказивати. Међутим, Милојевић се није задржао на прошлости, већ је прешао на актуелног селектора и практично оценио да је ФСС закаснио са његовим постављењем.
„Искрено говорећи, у једном тренутку сви у Србији силно су желели да Пауновић преузме репрезентацију, јер је освојио Светско првенство за играче до 20 година на Новом Зеланду. Сматрам да је ово погрешан тренутак и да је требало раније да постане селектор.“
Та реченица добија додатну тежину управо због Милојевићеве позиције. Не изговара је неко ко је годинама ван српског фудбала, већ тренер којег је ФСС недавно прогласио најбољим у земљи и чије се име, према медијским извештајима, касније налазило у кругу потенцијалних кандидата за исту функцију коју је добио Пауновић.
То не значи да Милојевић критикује Пауновића зато што је сам остао без посла. За такву тврдњу нема доказа и било би неозбиљно приписивати му мотиве које није изговорио. Ипак, та хронологија постоји и тешко ју је занемарити када се анализира зашто његове речи сада звуче другачије него раније.
Милојевић је затим подробно објаснио зашто сматра да је прави тренутак за Пауновића већ прошао.
„Јер ти играчи који су освојили Светско првенство, као што смо рекли, имали су мање од 20 година. Најбоље фудбалске године тек су биле пред њима. Сада су сви они већ прешли тридесету.“
До тог места његова теза је јасна: Пауновић је најприродније могао да настави рад са генерацијом коју је 2015. одвео до светске титуле онда када су ти играчи тек улазили у најбоље године. ФСС је ту прилику пропустио и сада му је поверио репрезентацију у тренутку када је велики део те генерације већ у завршној фази каријере.
Међутим, Милојевић се није зауставио на старости играча.
„Код нас на Балкану, када сте гладни у фудбалском смислу, једва чекате да играте за репрезентацију и борите се за њу. Али после тридесете долази до одређеног засићења. И онда се долази до тога као да то постаје морање… За мене је то необјашњиво.“
То је вероватно најосетљивији део читавог интервјуа, јер Милојевић више не говори само о погрешном тренутку за избор селектора, већ отвара питање мотивације искусних репрезентативаца. Ниједног играча није именовао и не би било коректно његове речи претварати у директну оптужбу против било кога, али је сам поставио тезу да са годинама може да дође до засићења и да репрезентативна обавеза од нечега што се једва чека може да постане нешто што се доживљава као „морање“.
То је прилично озбиљна оцена екипе коју Пауновић управо покушава да окупи око новог циклуса, нарочито када се изговара медију следећег противника.
Милојевић је потом отворио још једно питање које се већ годинама провлачи кроз српски фудбал, али је то учинио реченицом која посебно одјекује баш сада, када се почетак Лиге нација поново представља као прилика да репрезентација окрене нову страницу.
„Проблем је што ми стално почињемо изнова, али тај нови почетак никако да дође. Непрестано се вртимо укруг, али хајде да видимо како ће бити ове године.“
Милојевић је ту можда и најпрецизније описао фрустрацију која прати репрезентацију. После неуспеха редовно следе нови циклуси, нова обећања и покушаји да се поврати поверење јавности, али резултати не успевају да промене општи утисак. Само што овога пута човек који изговара ту дијагнозу то чини непосредно пред прву утакмицу још једног таквог почетка.
Он је и сам нагласио колико је однос јавности према репрезентацији постао проблем.
„Највише ме брине разочарање навијача. Око репрезентације влада негативна атмосфера, а самим тим играчима није лако да играју у таквим околностима.“
И ту се поново долази до питања мере. Ако је Милојевићева оцена да негативна атмосфера већ оптерећује репрезентативце тачна, онда је легитимно питати колико поправљању таквог амбијента доприноси када један од најугледнијих српских тренера непосредно пред почетак новог циклуса страном медију говори о разочарању, засићењу, недостатку мотивације и репрезентацији која се непрестано врти укруг.
Посебно је занимљиво што се оваква отвореност појављује управо сада. Милојевић годинама није градио јавни профил на критици ФСС и националног тима. Његов однос са Савезом није изгледао конфликтно, а ФСС га је крајем 2024. наградио највећим индивидуалним признањем за српског тренера. Када је годину касније почела потрага за новим селектором, његово име појавило се у медијској трци, али је функција на крају припала Пауновићу.
Нема доказа да је Милојевићево садашње расположење последица тог избора. Могуће је да је једноставно проценио да је дошло време да јавно каже оно што већ дуго мисли. Ипак, временски след је довољно упадљив да заслужује питање: због чега овако отвореног Милојевића нисмо слушали раније, док су се исти или слични проблеми већ гомилали?
Целој причи посебну димензију даје његова веза са Грчком. Милојевић је тамо провео велики део играчке каријере, касније радио као тренер, говори грчки и изузетно добро познаје тамошњу фудбалску средину. Због тога његов интервју није разговор у којем је нека нијанса могла случајно да се изгуби у преводу или у којем није разумео како ће његове речи бити прихваћене.
Он веома добро зна којој публици говори.
Управо зато је занимљив контраст између начина на који је говорио о две репрезентације. Док је код Србије отворио питања неуспеха, разочарања, засићења и негативне атмосфере, у наставку разговора објаснио је шта је Грчка, по његовом мишљењу, урадила боље. Имао је, дакле, довољно простора да домаћој публици објасни и њихове предности и слабости Србије.
Није тиме Ивану Јовановићу открио Пауновићеву тактику, састав или било какву конкретну припрему утакмице. Али је грчкој јавности понудио врло отворену слику психолошког и фудбалског стања њиховог следећег противника, и то из перспективе човека којег је сам ФСС недавно прогласио најбољим српским тренером.
Зато суштина Милојевићевог интервјуа није у питању да ли сме да критикује ФСС и репрезентацију. Наравно да сме, а чињеница да је од Савеза добијао признања не обавезује га да било кога штеди. Нити је спорно да је добар део проблема које је навео стварно постојао или и даље постоји.
Много је занимљивије питање тренутка у којем је одлучио да све то изговори.
Док је ФСС пролазио кроз претходне кризе, Милојевић није био међу најгласнијим критичарима. Када га је Савез прогласио најбољим српским тренером, није било сукоба. Када је после Пиксија почела потрага за селектором, његово име се појавило међу кандидатима. Посао је добио Пауновић, а сада Милојевић говори да је Пауновић дошао у „погрешном тренутку“, да после тридесете код играча долази до „засићења“, да репрезентација може да постане „морање“, да се Србија „непрестано врти укруг“ и да око националног тима влада „негативна атмосфера“.
Можда је све то само нова доза искрености човека који више не жели да говори дипломатски. Без доказа не треба јој приписивати ни сујету, ни разочарање због селекторског места, ни било који други лични мотив.
Али после свега што је изговорио сасвим је легитимно поставити питање које раније није постојало: зашто је Владан Милојевић све оно што годинама није говорио овако отворено одлучио да каже баш сада, после селекторске трке у којој се помињало и његово име, пред почетак Пауновићевог новог циклуса и, од свих могућих саговорника, управо Грцима пред утакмицу са Србијом?
То не значи да Милојевић није у праву.
Само значи да, поред садржаја његових речи, овога пута пажњу заслужују њихово време и место.