https://sputnikportal.rs/20260926/gde-je-srbija-pogresila-sport-fudbal-1203737078.html
Где је Србија погрешила?
Где је Србија погрешила?
Sputnik Србија
Пораз Србије од Грчке са 2:1 не би требало објашњавати само голом примљеним у надокнади времена, нити га сводити на појединачне грешке. Много занимљивију слику... 26.09.2026, Sputnik Србија
2026-09-26T09:27+0200
2026-09-26T09:27+0200
2026-09-26T09:26+0200
спорт
спорт
фудбал
фсс
вељко пауновић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/09/19/1203736921_0:0:3072:1728_1920x0_80_0_0_1cd6b5c3aafb785b77107f2332189d1f.jpg
И Србија и Грчка формално су почеле у формацији 4-4-2, али су просечне позиције показале да су на терену постојале две прилично различите идеје.Вељко Пауновић је испред Вање Милинковић-Савића поставио Николу Симића, Страхињу Ераковића, Страхињу Павловића и Филипа Костића. У средини су били Андрија Живковић, Немања Максимовић, Сергеј Милинковић-Савић и Михајло Цветковић, док су Душан Тадић и Лука Јовић били означени као нападачки пар.Већ профили тих играча показују да класичних 4-4-2 није могло дуго да остане класичних 4-4-2. Симић је по природним карактеристикама централни дефанзивац, Костић је током најбољег дела каријере највише пружао као офанзивни бочни играч са слободом да напада простор, Живковић са бока природно улази ка средини, док Тадић није други центарфор који ће остати високо поред Јовића.Просечне позиције управо су то и показале. Тадић се спуштао дубоко и практично заузимао простор десетке. Сергеј је одлазио напред, Живковић напуштао бочну позицију и приближавао се центру, док је Максимовић остајао најдубљи од српских везиста. Уместо две јасне линије по четири играча и двојице нападача, Србија је добила велики број фудбалера окупљених у централном коридору.Таква идеја има смисла када се погледа квалитет играча. Ако су Тадић, Сергеј и Живковић близу један другом, Србија добија тројицу технички веома квалитетних фудбалера који могу да комбинују на малом простору. Управо је почетак утакмице показао шта таква поставка може да донесе, пошто је Србија већ у четвртом минуту дошла до предности преко Живковића.Проблем је био у ономе што се дешавало иза те групе играча.Србија је практично почела са тројицом штопера у последњој линији и Костићем. Симић је као номинални десни бек заузимао изузетно високу просечну позицију, па је Ераковић морао да контролише велики простор иза њега. Костић је са друге стране такође имао задатак да обезбеђује ширину и прикључује се нападу. Када би Србија изгубила лопту, последња линија зато није увек била постављена у природном распореду четворице дефанзиваца.Испред њих се појављивао још један проблем. Сергеј је по природи игре тежио напред, Тадић се спуштао у средину, а Живковић улазио са стране. Максимовић је због тога често остајао као једини играч чија је основна функција била да одржава равнотежу између офанзивне групе и последње линије.Грчка је била много једноставније постављена. Цимикас и Вагијанидис су као природни бекови давали ширину, Рецос и Мавропанос остајали су централно, а Курбелис и Зафеирис формирали су основу средине терена. Испред њих су Цолис, Карецас, Костулас и Павлидис могли да мењају позиције без потребе да неко од њих истовремено исправља структуру иза себе.Зато просечне позиције Грка изгледају правилније. Не зато што су њихови играчи били статични, већ зато што је приликом њиховог кретања неко други остајао у простору који је екипи био потребан. Бек је могао да крене напред јер је знао где се налази штопер, офанзивац је могао да уђе у средину јер је бек остајао на боку, а један везиста могао је да крене више јер је други обезбеђивао простор иза њега.Код Србије је неколико играча природно тежило истом делу терена.Најбољи доказ да почетна поставка није донела жељену равнотежу стигао је већ на полувремену. Пауновић је извео Цветковића и увео Сашу Лукића. То није била замена играча исте функције. Цветковић је офанзивни профил, док је Лукић централни везиста, а његова просечна позиција показује да је одмах отишао у средину поред Максимовића и Сергеја.Србија је тим потезом добила оно што није имала у почетној постави – још једног играча који може да организује посед, понуди се штоперима и обезбеди простор када Сергеј оде напред. Максимовић више није морао сам да носи велики део дефанзивне одговорности у средини.Истовремено је Србија изгубила још мало ширине. После Цветковићевог изласка готово сви најважнији играчи у поседу природно су тежили центру. Живковић је остао једини офанзивац који је полазио из изразито широке позиције, док је ширина на другој страни зависила од Костића.У 71. минуту уследиле су још две измене. Алекса Терзић заменио је Костића, а Дејан Јовељић Луку Јовића. Замена нападача није суштински променила структуру – просечне позиције Јовића и Јовељића налазиле су се у готово истом простору. Терзић је, међутим, представљао другачији профил од Костића. Србија је добила природнијег бека, иако је и њему очигледно било наложено да стоји високо и обезбеђује ширину.Када је Гудељ у 81. минуту заменио Симића, Србија поново није добила класичног десног бека. Гудељ је играч коме су природне позиције у центру везног реда и последње линије, што се види и из његове просечне позиције. Био је знатно више увучен ка средини од Симића.До завршнице утакмице Србија је тако на терену имала Максимовића, Лукића, Сергеја и Гудеља, четворицу фудбалера којима је централни простор природно место. Екипа која је почела са великим бројем офанзивних играча постепено је добијала све више централних везних профила.Иван Јовановић је са друге стране измене користио на другачији начин. Уместо да њима поправља основну поставку, освежавао је поједине функције у систему који је већ био успостављен. Јоанидис је заменио Костуласа, а затим су Дувикас и Тете ушли уместо Карецаса и Павлидиса. Тројица свежих офанзивних играча ушла су у екипу која није морала да мења основу средине и одбране.То је Грчкој омогућило да повећа интензитет у нападу без губитка равнотеже. Курбелис и Зафеирис су и даље контролисали средину, бекови су задржали своје улоге, а нови нападачи преузели су просторе које су претходно користили стартери. Дувикас је на крају управо из позиције класичног центарфора постигао победоносни гол.Ни то, наравно, не значи да је Србија била без шансе да добије утакмицу. Јовић је имао добру прилику у првом полувремену, а у завршници је Јовељић погодио стативу, после чега је Лукић из непосредне близине имао прилику за други гол. Неколико центиметара могло је да промени резултат, али не би променило оно што се видело у организацији игре.Зато пораз од Грчке није толико занимљив као расправа о томе да ли је требало да игра овај или онај фудбалер. Важније је питање колико су профили изабраних играча били компатибилни.Србија је почела са десним беком који је по профилу штопер, левим беком чија је највећа вредност у офанзиви, крилним играчима који природно напуштају ширину, централним везистом који тежи противничком шеснаестерцу и другим нападачем који се спушта у улогу плејмејкера. Сваки од тих избора појединачно може да има фудбалску логику, али када се споје у истој поставци, екипи је потребан веома прецизан механизам којим ће надокнадити просторе које ти играчи напуштају.Грчка је имала једноставнију расподелу послова. Природни бекови обезбеђивали су ширину, штопери дубину, двојица везиста равнотежу, а офанзивци су испред њих имали слободу кретања. Због тога је Иван Јовановић током другог полувремена могао да мења играче без значајнијег мењања система, док је Пауновић изменама постепено покушавао да успостави равнотежу коју Србија није имала у почетној поставци.У томе је можда и најважнија разлика између две екипе. Србија је имала формацију написану поред стартних једанаест, али су природне навике њених играча ту формацију брзо промениле. Грчка је имала систем у којем су играчи могли да се мењају, а да њихове функције углавном остану исте.Пред утакмицу са Холандијом зато питање није само кога ће Пауновић изабрати, већ како ће распоредити функције. Ако на терену истовремено жели Тадића, Сергеја и Живковића, мораће јасније да одреди ко обезбеђује ширину, ко остаје иза лопте и ко затвара простор после изгубљеног поседа. Против Грчке се видело да количина индивидуалног квалитета у истом делу терена не мора аутоматски да донесе и функционалну екипу.
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
спорт, фудбал, фсс, вељко пауновић
спорт, фудбал, фсс, вељко пауновић
Где је Србија погрешила?
Пораз Србије од Грчке са 2:1 не би требало објашњавати само голом примљеним у надокнади времена, нити га сводити на појединачне грешке. Много занимљивију слику даје распоред играча и начин на који су њихове природне карактеристике утицале на функционисање две екипе.
И Србија и Грчка формално су почеле у формацији 4-4-2, али су просечне позиције показале да су на терену постојале две прилично различите идеје.
Вељко Пауновић је испред Вање Милинковић-Савића поставио Николу Симића, Страхињу Ераковића, Страхињу Павловића и Филипа Костића. У средини су били Андрија Живковић, Немања Максимовић, Сергеј Милинковић-Савић и Михајло Цветковић, док су Душан Тадић и Лука Јовић били означени као нападачки пар.
Већ профили тих играча показују да класичних 4-4-2 није могло дуго да остане класичних 4-4-2. Симић је по природним карактеристикама централни дефанзивац, Костић је током најбољег дела каријере највише пружао као офанзивни бочни играч са слободом да напада простор, Живковић са бока природно улази ка средини, док Тадић није други центарфор који ће остати високо поред Јовића.
Просечне позиције управо су то и показале. Тадић се спуштао дубоко и практично заузимао простор десетке. Сергеј је одлазио напред, Живковић напуштао бочну позицију и приближавао се центру, док је Максимовић остајао најдубљи од српских везиста. Уместо две јасне линије по четири играча и двојице нападача, Србија је добила велики број фудбалера окупљених у централном коридору.
Таква идеја има смисла када се погледа квалитет играча. Ако су Тадић, Сергеј и Живковић близу један другом, Србија добија тројицу технички веома квалитетних фудбалера који могу да комбинују на малом простору. Управо је почетак утакмице показао шта таква поставка може да донесе, пошто је Србија већ у четвртом минуту дошла до предности преко Живковића.
Проблем је био у ономе што се дешавало иза те групе играча.
Србија је практично почела са тројицом штопера у последњој линији и Костићем. Симић је као номинални десни бек заузимао изузетно високу просечну позицију, па је Ераковић морао да контролише велики простор иза њега. Костић је са друге стране такође имао задатак да обезбеђује ширину и прикључује се нападу. Када би Србија изгубила лопту, последња линија зато није увек била постављена у природном распореду четворице дефанзиваца.
Испред њих се појављивао још један проблем. Сергеј је по природи игре тежио напред, Тадић се спуштао у средину, а Живковић улазио са стране. Максимовић је због тога често остајао као једини играч чија је основна функција била да одржава равнотежу између офанзивне групе и последње линије.
Грчка је била много једноставније постављена. Цимикас и Вагијанидис су као природни бекови давали ширину, Рецос и Мавропанос остајали су централно, а Курбелис и Зафеирис формирали су основу средине терена. Испред њих су Цолис, Карецас, Костулас и Павлидис могли да мењају позиције без потребе да неко од њих истовремено исправља структуру иза себе.
Зато просечне позиције Грка изгледају правилније. Не зато што су њихови играчи били статични, већ зато што је приликом њиховог кретања неко други остајао у простору који је екипи био потребан. Бек је могао да крене напред јер је знао где се налази штопер, офанзивац је могао да уђе у средину јер је бек остајао на боку, а један везиста могао је да крене више јер је други обезбеђивао простор иза њега.
Код Србије је неколико играча природно тежило истом делу терена.
Најбољи доказ да почетна поставка није донела жељену равнотежу стигао је већ на полувремену. Пауновић је извео Цветковића и увео Сашу Лукића. То није била замена играча исте функције. Цветковић је офанзивни профил, док је Лукић централни везиста, а његова просечна позиција показује да је одмах отишао у средину поред Максимовића и Сергеја.
Србија је тим потезом добила оно што није имала у почетној постави – још једног играча који може да организује посед, понуди се штоперима и обезбеди простор када Сергеј оде напред. Максимовић више није морао сам да носи велики део дефанзивне одговорности у средини.
Истовремено је Србија изгубила још мало ширине. После Цветковићевог изласка готово сви најважнији играчи у поседу природно су тежили центру. Живковић је остао једини офанзивац који је полазио из изразито широке позиције, док је ширина на другој страни зависила од Костића.
У 71. минуту уследиле су још две измене. Алекса Терзић заменио је Костића, а Дејан Јовељић Луку Јовића. Замена нападача није суштински променила структуру – просечне позиције Јовића и Јовељића налазиле су се у готово истом простору. Терзић је, међутим, представљао другачији профил од Костића. Србија је добила природнијег бека, иако је и њему очигледно било наложено да стоји високо и обезбеђује ширину.
Када је Гудељ у 81. минуту заменио Симића, Србија поново није добила класичног десног бека. Гудељ је играч коме су природне позиције у центру везног реда и последње линије, што се види и из његове просечне позиције. Био је знатно више увучен ка средини од Симића.
До завршнице утакмице Србија је тако на терену имала Максимовића, Лукића, Сергеја и Гудеља, четворицу фудбалера којима је централни простор природно место. Екипа која је почела са великим бројем офанзивних играча постепено је добијала све више централних везних профила.
Иван Јовановић је са друге стране измене користио на другачији начин. Уместо да њима поправља основну поставку, освежавао је поједине функције у систему који је већ био успостављен. Јоанидис је заменио Костуласа, а затим су Дувикас и Тете ушли уместо Карецаса и Павлидиса. Тројица свежих офанзивних играча ушла су у екипу која није морала да мења основу средине и одбране.
То је Грчкој омогућило да повећа интензитет у нападу без губитка равнотеже. Курбелис и Зафеирис су и даље контролисали средину, бекови су задржали своје улоге, а нови нападачи преузели су просторе које су претходно користили стартери. Дувикас је на крају управо из позиције класичног центарфора постигао победоносни гол.
Ни то, наравно, не значи да је Србија била без шансе да добије утакмицу. Јовић је имао добру прилику у првом полувремену, а у завршници је Јовељић погодио стативу, после чега је Лукић из непосредне близине имао прилику за други гол. Неколико центиметара могло је да промени резултат, али не би променило оно што се видело у организацији игре.
Зато пораз од Грчке није толико занимљив као расправа о томе да ли је требало да игра овај или онај фудбалер. Важније је питање колико су профили изабраних играча били компатибилни.
Србија је почела са десним беком који је по профилу штопер, левим беком чија је највећа вредност у офанзиви, крилним играчима који природно напуштају ширину, централним везистом који тежи противничком шеснаестерцу и другим нападачем који се спушта у улогу плејмејкера. Сваки од тих избора појединачно може да има фудбалску логику, али када се споје у истој поставци, екипи је потребан веома прецизан механизам којим ће надокнадити просторе које ти играчи напуштају.
Грчка је имала једноставнију расподелу послова. Природни бекови обезбеђивали су ширину, штопери дубину, двојица везиста равнотежу, а офанзивци су испред њих имали слободу кретања. Због тога је Иван Јовановић током другог полувремена могао да мења играче без значајнијег мењања система, док је Пауновић изменама постепено покушавао да успостави равнотежу коју Србија није имала у почетној поставци.
У томе је можда и најважнија разлика између две екипе. Србија је имала формацију написану поред стартних једанаест, али су природне навике њених играча ту формацију брзо промениле. Грчка је имала систем у којем су играчи могли да се мењају, а да њихове функције углавном остану исте.
Пред утакмицу са Холандијом зато питање није само кога ће Пауновић изабрати, већ како ће распоредити функције. Ако на терену истовремено жели Тадића, Сергеја и Живковића, мораће јасније да одреди ко обезбеђује ширину, ко остаје иза лопте и ко затвара простор после изгубљеног поседа. Против Грчке се видело да количина индивидуалног квалитета у истом делу терена не мора аутоматски да донесе и функционалну екипу.
