Све се обрнуло: Сусрети иза сцене постали главни, а велика позорница потиснута на – маргину
© Sputnik
Пратите нас
После Хладног рата, са нестанком равнотеже снага, УН су биле потиснуте из средишта међународних односа. Стога не треба ни да чуди зашто су на 81. заседању Генералне скупштине, билатерални сусрети светских лидера привукли већу пажњу од саме дебате.
Билатерални састанци некада су се одржавали, као се то говорило, на маргинама великих скупова; одувек су били важни, али служили су томе да се постигну договори који су на седницама, попут заседања Генералне скупштине УН, били потврђивани.
Међутим, када погледамо 81. заседање Генералне скупштине УН-а, као присуствујемо процесу који иде у супротном смеру – билатерални састанци су ти који су у центру пажње, док само заседање у великој Сали зграде на Ист риверу и није толико важно; као да је заседање Генералне скупштине прилика да се државници окупе и да постижу договоре независно од повода због кога су се окупили.
УН изван светских токова
Шта се заправо догодило и зашто је заседање Генералне скупштине постало маргина, док су састанци који су некада били маргина постали централни догађаји?
Одговор на ово питање за др Зорана Миливојевића, каријерног дипломату и некадашњег директора Дирекције за мултилатералу југословенског Министарства спољних послова је једноставан: Уједињене нације дуго су биле изван светских токова. У таквој ситуацији, нормално је да државници прибегавају билатералним састанцима како би решили спорове и постигли одређене договоре.
На то да су билатерални разговори постали много важнији од мултилатералних скупова указује и најсвежији пример: посета кинеског председника Си Ђинпинга Америци, док је у току заседање Генералне скупштине УН-а. У том сусрету, билатералном, Миливојевић види неколико порука. Прва је начин на који амерички и кинески председници гледају на свет – желе да о питањима од глобалног значаја разговарају директно – испада да оно што важи за заседање Генералне скупштине важи и за Сија и Трампа.
„Они су хтели да разговарају и о питањима која се тичу и глобалних односа, али то не желе да деле са остатком света и не желе да то буде у оквиру Генералне скупштине и светске сцене и тиме дају до знања да себе сматрају главним лидерима“, објашњава Миливојевић.
Ту се види разлог због којег билатерални сусрети могу да засене формални догађај у Генералној скупштини. Говорница УН пружа могућност да се став представи пред читавим светом. Билатерални састанак, међутим, пружа нешто друго — могућност да се о конкретном проблему преговара директно.
Сијева посета у време трајања Генералне скупштине само је, можда, најеклатантнији пример како су велики мултилатерални састанци засењени билатералним сусретима.
Током трајања Генералне скупштине одржано је, може се слободно рећи, безброј билатералних састанака, међу којима је вероватно најзначајнији онај између руског шефа дипломатије Сергеја Лаврова и америчког државног секретара Марка Рубија. Овај састанак је, према Миливојевићевим речима, још један је пример чињенице да се најважнији дипломатски разговори често воде изван саме говорнице Генералне скупштине.
Улога УН постаје све значајнија
Ипак, наш саговорник није песимиста и сматра да ће улога УН-а постати значајнија. За то постоји неколико значајних аргумената, каже он. Један од тих аргумената изнео је и кинески шеф дипломатије Ванг Ји на састанку Савета безбедности УН и то скоро у истом тренутку док се Си Ђинпинг налазио са Доналдом Трампом.
„Ванг је био веома јасан, да Кина сматра да апсолутно треба очувати постојећи поредак који се заснива на Повељи УН и њеним принципима и да без тога нема мира и стабилности на глобалном плану. Према томе, Уједињене нације нису дефинитивно одстрањене. Углед им јесте пао, али ово што се деслио на заседању Генералне скупштине показује да постоји већина за очување актуелног светског поретка“, каже Миливојевић.
Читав глобални југ, укључујући и Србију стајао је на тој линији.
„То је доказ да светски поредак који се заснива на Повељи УН није укинут“, изричит је наш саговорник.
То што се светска већина залаже за очување поретка заснованог на Повељи УН-а не значи да Светска организација треба да остане нетакнута, оваква каква је данас – напротив, она мора да се мења.
„Њено враћање на глобалну сцену обавезно подразумева уважавање промена на глобалном плану, прилагођавање томе и, наравно, одговарајуће реформе“, каже Миливојевић.
Нису УН криве што поједине земље не поштују међународно право
Да свет више није исти као онај када су УН настале, слаже се и Бранко Бранковић, некадашњи шеф југословенске мисије на Ист риверу. његовом мишљењу, одговорност за слабљење ауторитета УН не може се једноставно пребацити на саму организацију. Ако државе које су прихватиле Повељу УН не поштују њене одредбе и међународно право, питање је колико организација може да буде ефикасна без механизама којима би могла да натера чланице да поштују оно на шта су се саме обавезале.
„Главна ствар је да земље чланице испуњавају своје обавезе у поштовању Повеље и међународног права. Према томе, нису УН криве што поједине земље не поштују међународно право, као што је то био случај са, рекао бих, зверским нападом НАТО-а 1999. на Србију и Југославију. Према томе, нису УН криве, криве су земље које су нападале“, каже Бранковић.
Наредни велики корак, каже Бранковић, требало би да буде самит заказан за март наредне године, на којем би требало да учествују све државе чланице, уз друге међународне организације. Један од циљева биће управо разматрање могућих промена и извора за амандмане на Повељу.
Али чак и ако се постигне начелни договор да промене јесу потребне, остаје много тежи задатак — постићи сагласност о томе какве оне треба да буду.
УН пред тестом времена
Уједињене нације се налазе пред својеврсним тестом времена. Организација мора да пронађе начин да структуру насталу у једном историјском тренутку прилагоди свету који је у међувремену постао много разуђенији. Да ли ће тај посао завршити променом Повеље, проширењем Савета безбедности, променом начина одлучивања или комбинацијом више решења, тек треба да се види.
„Да ли ће у томе да се успе, видећемо, али чињеница је да од 193 чланица УН-а, убеђен сам да скоро све (мало је оних које су индолентне према томе) желе да се УН активирају на начин да имају више могућности и за реаговање и за поштовање свега онога што је у Повељи и у међународном праву“, закључује Бранковић.
