Тајна савршенства Партенона: Зашто је античко ремек-дело намерно закривљено
© Sputnik / Vladimir Rodionov
Пратите нас
Један од главних архитектонских споменика античког доба, старогрчки Партенон, вековима се сматра узором савршенства. Према општем мишљењу, здање је изграђено са једва приметним закривљењима како би оку изгледало савршено право. У новом истраживању савремени научник проверава ову теорију.
О томе да су Грци примењивали ова закривљења ради визуелног ефекта први је писао римски архитекта из I века пре нове ере Витрувије. Међутим, он је живео 400 година након изградње Партенона и сам никада није видео то здање.
Ипак, његове тврдње су прилично неодређене, али су касније више пута додатно разрађиване. У данашњем облику, теорија оптичких корекција формирала се много касније, већ у XIX веку, након прецизних мерења Партенона. Ова складна, али спекулативна концепција ушла је у уџбенике и енциклопедије.
Професор Универзитета у Оксфорду Ален Горијели одлучио је да ову теорију провери уз помоћ математике.
Четири мита
Аутор систематски разматра четири велика мита. Први се односи на закривљени стилобат: тврди се да би грађевина, да је он раван, наводно, изгледала као да је улегла. Међутим, експерименти показују да се, у одсуству линија које би одвлачиле пажњу, права хоризонтална линија доживљава као права, штавише, уочљива закривљеност Партенона видљива је само са одређених тачака посматрања, што је чињеница која је у супротности са самом идејом „оптичке корекције”.
Други мит се тиче задебљања стубова (ентазиса): та одлика је толико суптилна да је готово неприметна, а тврдња да прави стубови делују удубљено нема апсолутно никакво експериментално утемељење.
Трећи мит односи се на задебљање угаоних стубова: да би илузија функционисала, било би неопходно истовремено видети оба угаона стуба на позадини ведрог неба, а таквих тачака на Акропољу има веома мало.
Четврти мит је повећање пропорција скулптура и натписа са висином: прорачуни показују да би таква корекција деловала само са једне једине удаљености, па се у пракси готово није примењивала.
„Главна поука која се може извући из Партенона јесте да смо склони да обмањујемо сами себе у потрази за древним тајнама и идеалним представама о реду и хармонији“, навео је професор.
Скулптурална архитектура
Логика курватуре (закривљења) у грчким храмовима била је потпуно другачија, а овај поступак почео је да се користи отприлике век и по пре изградње Партенона, рекао је за Спутњик заслужни архитекта Русије, уметник и предавач историје архитектуре Максим Атајанц.
„Чињеница је да антички грчки камени храмови нису били само грађевине, већ и скулптуре. Као што знамо, храм је служио као место за смештај статуе неког божанства – на пример, у Партенону се налазила Фидијина статуа Атине. И баш као што је статуа била скулптура која приказује савршено људско тело, тако је и камени храм био скулптура која је представљала храмове из претходног доба – грађевине добро познате старим Грцима. Ти ранији храмови грађени су од дрвета и непечене цигле. Одатле и скулптурална логика примењена на њихову форму”, објашњава архитекта.
Према његовим речима, ова одступања од геометријске правилности можда на први поглед нису приметна, али храму дају живљи и природнији изглед. Најупечатљивији пример је такозвани ентазис — постепено сужавање стабла класичног стуба према врху.
„Стубови носе тешке блокове, а помоћу ентазиса антички вајар-архитекта показивао је да стуб, попут живог бића, ’напреже мишиће’, благо се шири у средини како би се супротставио оптерећењу”, каже Атајанц.
Још један пример је основа на којој стоје грчки храмови. Она је, по правилу, изведена у облику платформе од три степеника, која се назива стереобат. И она је благо закривљена: средишњи део је нешто виши.
„Зашто је то тако направљено? Да би личило на људско стопало. Ако подигнемо стопало изнад земље, оно има један облик. Али када станемо на ногу и ослонимо се на њу целом тежином, она се, такорећи, ’разлије’ по површини, благо промени облик, постане нешто шира и прихвати на себе целокупну тежину нашег тела. Као што видите, све време се појављују скулптуралне и антропоморфне аналогије“, додао је Атајанц.
Хармонија и пракса
Истовремено, таква „антропоморфност“ заснована је на строгим математичким прорачунима.
„Основни принцип грчке архитектуре јесу модуларност, хармонија и сразмерност, као и коришћење одређених мера и пропорција. У Партенону су примењивани целобројни односи: сваки детаљ је сразмеран целини. На пример, доњи пречник стуба може се више пута уклопити у његову висину“, казао је за Спутњик професор катедре „Урбанизам“ Московског архитектонског института Александар Малинов.
Поред естетске функције, закривљења су имала и чисто практичну сврху.
„Тако је, на пример, средишњи део основе Партенона благо уздигнут како се ту не би задржавала кишница, у супротном би дошло до деформација. На белом камену, кречњаку и мермеру никако не смеју да остану хоризонталне површине, оне се разарају. То знају и савремене архитекте. Приликом пројектовања или изградње купатила увек се прави благи пад“, објашњава професор.
Као резултат, спој „скулптуралности“, прецизно осмишљене хармоније облика и чисто технолошких разлога довео је до тога да се грчки храмови, тамо где су сачувани, тако складно и природно уклапају у пејзаж.
Погледајте и:
