Господин Милан Ракић: Човек због чије је песме плакала цела војска
© Sputnik / Дејана Вуковић
Пратите нас
Увек и у свему исти – велики, речи су Богдана Поповића које представљају најкраћи и најтачнији опис Милана Ракића – песника, дипломате и човека чије име ни 150 година након рођења није заброваљено.
Невелики опус од 71 песме вредност је коју је потврдило време, док је у дипломатији - од Париза, Стокхолма, Копенхагена, Солуна, Софије и Рима до Косова - показао исту особину која га је пратила и у књижевности: достојанство човека који никада није морао да говори о себи да би други говорили о њему.
Поводом 150 година од Ракићевог рођења, у Библиотеци града Београда отворена је изложба „Господин Милан Ракић, поета и дипломата“.
Професор др Јован Пејчић, један од проучавалаца и познавалаца Ракићевог дела за Спутњик каже да је реч „господин“ кључна за разумевање песникове личности.
„Милан Ракић је уистину појава за себе. У свему што је радио, и као песник и као дипломата, био је човек посебне врсте. Онај који се издвајао. Елитна појава. И тај утисак није остављао само код нас, него у земљама у којима је радио као дипломата.“
О томе сведочи и одредница „Grand seigneur“ (Велики господин) коју су о Ракићу изговарале европске дипломате.
За професора Пејчића реч је о ретком споју национално утемељеног, а истовремено космополитски оријентисаног човека. Од њега треба учити како се чувају националне вредности.
„У аналима европске дипломатије стоји записано да је Милан Ракић онај који предњачи и од којега треба учити како сe чувају националне вредности, а остаје европски и светски окренут и оријентисан. Космополита са јасним националним утемељењем.“
Ракић је потицао из породице која је припадала врху тадашњег српског интелектуалног живота. Био је унук Милана Ђ. Милићевића, син историчара и преводиоца Мите Ракића и зет академика Љубе Ковачевића.
„Једноставно, Ракић је од почетка, са свим даровима које је носио, био у друштву најзахтевнијих духова у српском народу онога времена. И био је, ако не супериоран, свакако равноправан са свим тим, не само нашим, него и светским духовима.“
Ипак, оно што је посебно упечатљиво јесте да Ракић није имао потребу да сопствену величину показује. Чак ни пред људима који нису знали да разговарају са песником. У Стокхолму је својевремено био у дипломатском контакту са француским песником и нобеловцем Полом Клоделом. Њих двојица дуго су разговарали о Наполеону. Тек када је Ракић премештен у Софију, а Клодел у Јапан, француски песник сазнаје да човек са којим је разговарао о Наполеону није само дипломата већ и песник високог ранга.
Пред стројем чуо своју песму И - заплакао „Ракић ничим није показао да је он такође песник и да у свом народу стоји тако високо као песник.“
Иста скромност види се у једној од најдирљивијих епизода из његовог живота. Током Првог балканског рата, војник је пред стројем почео да рецитује „На Газиместану“. Ракић је био међу војницима, али нико није знао да је управо он аутор песме. Када је неко коначно рекао: „Па, команданте, тај господин Ракић је овде међу нама“, песник је остао затечен.
„Вероватно је то најтипичније и најлепше признање које је Ракић добио за своју класу. Признао је да је онда први пут заплакао, да су му сузе потекле. И сва војска је плакала.“
Човек који је написао стихове о Косову није, међутим, остао само њихов песник: када је почео Први балкански рат, напустио је дипломатску канцеларију, отишао на кратку војну обуку и придружио се одреду Војводе Вука.
„Три дана пре објаве рата Турској Ракић , који је био шеф конзуларног одељења, одједном је нестао из Београда. Нико није знао где је. И онда се само чуло да је Ракић код Војводе Танкосића у Прокупљу завршио кратку двонедељну обуку и да се с одредом Војводе Вука упутио право према Приштини.“
По уласку у Приштину отишао је у конзулат. У подруму је пронашао звоно које је раније сакрио од Турака, јер је православна црква чији је торањ био срушен остала без звоника. Пејчић каже да је то једна од слика из живота која умногоме описује Ракића.
„Он на грану дрвета везује то звоно и повлачи уже. А затим његова пратња и остала војска долазе један за другим, крсте се, повлаче звоно. Целог дана је звонило звоно које је Ракић изнео из подрума. “
Косово је за Ракића било више од књижевног мотива. Када је 1905. стигао у Приштину као службеник српског конзулата, затекао је простор који ће пресудно утицати на његову поезију. Шетао је сам Газиместаном, одлазио у Пећку патријаршију и Високе Дечане, упознавао људе и прилике.
„Ракић је знао да без пратње ноћу шета по Газиместану, што је било врло ризично. Он је први који је као државни службеник отишао у Пећку патријаршију и Високе Дечане.“
Од 1905. до 1911. године написао је свега 15 песама, осам је било везано за Косово.
„Он је све то знао, носио у себи и осећао. Ти стихови данас звуче као да су написани за савременог читаоца. У песми „На Газиместану“ стоје речи: “ Данас нама кажу деци овог века / да смо недостојни историје наше...” после којих се запитате када је то написано и да ли се односи на нас данас или на оне људе из Ракићевог доба. Толико је то живо.“
Али Ракић није био само песник родољубиве поезије. Још његове прве песме показале су да пред српском књижевношћу стоји другачији глас. Јован Скерлић препознао је његову вредност готово одмах, рекавши да је Ракић "већ првим песмама успео да својим снажним талентом одскочи од бедне гомиле расплаканих стихотвораца" .
„Он је од почетка у своју поезију укључивао оно што се назива, осим свести о песничком, културном, уметничком наслеђу, и оно што се зове култура сећања. Његово познавање језика, његова начитаност, његова књижевна култура, лектира, предсзтављају заправо један продор нових облика песничког говора.“
У првој збирци, објављеној 1903. године, нашла се и песма „Песнику“, са стихом „Разбиј предрасуде и калупе старе“.
„Он је заиста то чинио. Ту је Ракић заправо потпуно преобразио оно што се дотле збивало у српском песништву.“
Његов живот, међутим, није био само књижевност. Био је и непрекидно суочавање са питањем слободе. У Риму се то можда најјасније видело када је Мусолини захтевао да сви приликом фашистичког поздрава скидају капе: Ракић је од тог тренутка престао да носи капу.
Професор Пејчић додаје да и Ракићев први сусрет са Мусолинијем такође говори о његовом карактеру.
„Када је дошао да преда акредитивно писмо, чекао је 15 минута. Кад је то време истекло, окренуо се и отишао. То није била његова прича. Касније је ипак дошло до сусрета. Разговарали су о поезији и размењивали стихове.”
Можда се зато Ракић и данас не може свести ни на једну од својих улога. Био је песник, али и дипломата. Био је космополита, али дубоко укорењен у сопствену културу. Био је човек који је умео да говори језиком европске дипломатије, али и да оде на Косово и у рат.
„Ракић је суштински био ван свега што је практична политика која је нужно једнострана. Он је био личност другачијега кова.“
И можда је управо у тој различитости одговор на питање како је могуће да 71 песма буде довољна да песник траје век и по.
„Такав је то човек био. Невероватан. Изузетан.“
Погледајте и:
