https://sputnikportal.rs/20260927/napad-napad-i-napad-pukovnik-iz-srpsko-ruskog-centra-opisuje-strasnu-borbu-protiv-vatrene-stihije-1203760614.html
Напад, напад и напад! Пуковник из Српско-руског центра описује страшну борбу против ватрене стихије
Напад, напад и напад! Пуковник из Српско-руског центра описује страшну борбу против ватрене стихије
Sputnik Србија
Поборник сам агресивне тактике: напад, напад, напад. И пожар је као човек, морамо да идемо директно у главу да бисмо га зауставили. А мора да се прати и наука... 27.09.2026, Sputnik Србија
2026-09-27T15:43+0200
2026-09-27T15:43+0200
2026-09-27T15:43+0200
србија
србија
србија – друштво
спутњик интервју
ватрогасци
пожари
делиблатска пешчара
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/08/17/1202610042_0:66:1280:786_1920x0_80_0_0_47c6c188a93e1bbf4c8a768e119da83b.jpg
„Имали смо и до 550 људи, зависно од дана и од тога како смо одлучивали. Адреналин. Буквално, ви сте под адреналином. Не осећате ни страх, ни тежину, ни све то. То се мало касније код некога осети пре, код некога касније. Али код нас који смо већ старији, код мене, отприлике колико радите, толико треба да се одморите. Ја сам то видео тек када сам завршио. Ипак је то оставило одређени траг на мене, и физички и психички, и требало ми је мало да одморим“, прича Племић о својим искуствима на гашењу пожара у Делиблатској пешчари.Пре десетак дана одликовани сте Орденом заслуга за одбрану и безбедност. Какав је осећај примити тако значајно одликовање?То је резултат дугогодишњег рада, али не само мог. То је рад свих мојих колега. Један појединац мало може да уради без квалитетних људи око себе. Неко је ипак пратио мој дугогодишњи рад и то је сигурно круна целокупног успеха и каријере.Пре тога сте примили још једно значајно признање, заправо сте реактивирани, враћени из пензије и били сте ангажовани у Делиблатској пешчари. Како сте се осећали када сте примили тај позив?То је посебан осећај. Ја сам мислио да сам можда заборављен, али ево, ипак, сектор и држава Србије сетили су ме се као некога ко се бавио овом тематиком. Дуго година сам проучавао баш пожаре на отвореном простору и сетили су се. Нисам веровао позиву када се то десило. То ме је мало подсетило на Живојина Мишића. Добро је да ипак неко размишља о људима који су свој живот дали за ову службу. Било ми је много драго, да будем искрен. Осећате се битно, јер ипак сте део овога друштва. Човек када је у пензији можда помисли: завршио сам са радом, са активностима. Али ја сам и даље радио у Српско-руском хуманитарном центру и то је оставило трага. Све време сам био активан око тога, а наставио сам и научни рад и неке експерименте, што је некоме привукло пажњу. Тако да сам још у снази, што би се рекло.Можемо ли ову годину да назовемо годином пожара и упоредимо је са неким ранијим годинама? Да ли је била тежа или лакша?Било је пожара и раније. Не можемо рећи да је можда по броју била најтежа. Проблем представља број пожара, али имали смо и 2012. године интензивне пожаре на Тари. Прошле године имали сте Прокупље, Житорађу, такође Врање... То је проблематика у Србији, што је рурално подручје све празније и што су домаћинства све старија. Када се појави пожар, ако земљиште није обрађивано, ако стока није пасла траву, интензитет пожара ће бити много већи. Ови пожари сада горе са много већим интензитетом него претходних година. Због сушних година имамо више гориве материје. Друга ствар су дуги сушни периоди. Мене сада већ забрињава то што чести ветрови, и то олујни ветрови, додатно отежавају гашење.Шта је био највећи тактички изазов приликом гашења пожара у Делиблатској пешчари? Ви сте тамо били практично све време?Специфична ситуација. Мислим да је треба проучавати из разлога конфигурације, топографије и метеорологије. Саме дине настају због одређених струјања ваздуха. То је кошавско подручје. Делиблатска пешчара је подручје удара ветра, што значи да имамо ветрове који су интензивни. Кошава је правила дине и оне су махом високе. Имамо их у једном делу и до 30 метара, јер се Делиблатска пешчара дели на равничарски и високи део, где су дине. Узрок ширења пожара био је управо тај што је дошло до разних турбуленција, такозваних интерних струјања ваздуха унутар саме пешчаре. Ширење је ишло у свим правцима. Ми то зовемо неправилним ширењем, као прсти — буквално у свим смеровима. Основни проблем настао је од оног момента када смо схватили да је пожар ушао у земљу, да иде пузећи и да иде крунски. То је за нас било нешто са чим се раније нисмо сусретали. Суочили смо се са веома тешким тренуцима када дођете у ситуацију да не знате како да поступите, шта се дешава и шта је то што толико тера пожар да се брзо шири. Ту заправо не знате шта прво да гасите.Колику је улогу у овој акцији играла подршка из ваздуха? У једном тренутку дошао је и Иљушин из Русије.Највећи проблем је што људи нису довољно обавештени и мисле да су летелице те које гасе пожар. Летелице само стварају услове да људи који су доле на земљи могу да гасе. То је основно правило. Што се тиче Иљушина, два пута је код Трујиног насеља буквално спасавао и насеље. Буквално је и нас делимично поклопио да не бисмо били изложени великом, превеликом зрачењу. То су били блоти, односно топлотни таласи који су се ширили према нама. Он има специфичан начин рада. Конкретно, када причамо о Иљушину, покрива велику ширину. Покривање је око 60 метара, а линија је од 320 до 420 метара, при чему празни оба резервоара. Такође, хеликоптерска јединица може много брже да реагује. Њихове пунионице, односно резервоари за допуну водом, били су близу, као и Дунав, а имали смо и једно језеро. Они су интензивније радили и могли су брже да нам дају заштиту. Али Иљушин даје једну сигурност на масивној територији, смањује могућност да се пожар поново јави и пружа нам могућност да брже одреагујемо и уђемо у само жариште, односно на главу пожара, да га пресечемо.Све је више екстремних пожара и у Србији и у региону. Да ли је Делиблатска пешчара опомена да морамо да мењамо стратегију заштите од пожара?Јако добро питање. Мислим да ће морати нешто да се учини. Када сам гледао Грке пре четири године, био сам против њихове тактике. Како се време мења, сами видите да су све дужа ова сушна лета. Мислим да ћемо и ми морати да мењамо нешто што се тиче тактике и опреме која се набавља. Опрема ће морати да буде све квалитетнија, из разлога што техника одређује тактику. Људи јесу ти који носе, али без одређене технике не можете гасити овакве пожаре. Овде се сусрећете са екстремним стварима које до сада нисмо имали, такозваним ватреним олујама, пијавицама и свиме оним што нам је кроз уџбенике било познато, али непознато у пракси. Сада се то појављује. Дефинитивно ће све то морати да се мења. Морамо да ставимо прст на чело и видимо како и шта урадити и колико улагати у ову службу, јер ће морати да се тражи много веће улагање. Ради се на улагању, али мораће још интензивније, јер време не чека да се нешто деси. Служба мора раније да реагује и да се припреми.Како иде обука у Српско-руском хуманитарном центру и које су уопште активности центра?Што се тиче обука, волео бих да сам понео само да видите наш календар. Буквално је свака недеља заузета одређеним активностима. Радимо све врсте обука. Прошле године смо уврстили још низ обука које нису биле у центру. Радимо хемијске акциденте, техничке интервенције у саобраћају, обуку са дроновима, алпинизам, класични урбани алпинизам, пожаре. Радимо и пожаре у грађевинским објектима где је мања проветреност, где може доћи до експлозије, флешовера, бекдрафта. Све то радимо. Имамо одличне тренажере за рушевине. Ту нам долазе људи из иностранства, првенствено наш сектор за ванредне ситуације, коме је то намењено, али и сви други долазе на обуке. То су веома комплексне обуке које буквално симулирају оно што се ради приликом рушења објеката и у уском простору. Сада имамо и нови симулатор који служи за обуку за јамско спасавање. Можемо све врсте обука да изводимо овде, осим обука на води. За то немамо услове, мада имамо стручањаке, али немамо чамце и све оно што је потребно, немамо језеро или нешто слично.
србија
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Никола Јоксимовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112076/21/1120762172_0:0:2047:2047_100x100_80_0_0_711209fd8a877b4608cd4ef28d014050.jpg
Никола Јоксимовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112076/21/1120762172_0:0:2047:2047_100x100_80_0_0_711209fd8a877b4608cd4ef28d014050.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Никола Јоксимовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112076/21/1120762172_0:0:2047:2047_100x100_80_0_0_711209fd8a877b4608cd4ef28d014050.jpg
србија, србија – друштво, спутњик интервју, ватрогасци, пожари, делиблатска пешчара
србија, србија – друштво, спутњик интервју, ватрогасци, пожари, делиблатска пешчара
Напад, напад и напад! Пуковник из Српско-руског центра описује страшну борбу против ватрене стихије
Поборник сам агресивне тактике: напад, напад, напад. И пожар је као човек, морамо да идемо директно у главу да бисмо га зауставили. А мора да се прати и наука, јер без науке сте слепи; али, наука без праксе је глува, прича пуковник Влада Племић, заменик директора Српско-руског хуманитарног центра.
„Имали смо и до 550 људи, зависно од дана и од тога како смо одлучивали. Адреналин. Буквално, ви сте под адреналином. Не осећате ни страх, ни тежину, ни све то. То се мало касније код некога осети пре, код некога касније. Али код нас који смо већ старији, код мене, отприлике колико радите, толико треба да се одморите. Ја сам то видео тек када сам завршио. Ипак је то оставило одређени траг на мене, и физички и психички, и требало ми је мало да одморим“, прича Племић о својим искуствима на гашењу пожара у Делиблатској пешчари.
Пре десетак дана одликовани сте Орденом заслуга за одбрану и безбедност. Какав је осећај примити тако значајно одликовање?
То је резултат дугогодишњег рада, али не само мог. То је рад свих мојих колега. Један појединац мало може да уради без квалитетних људи око себе. Неко је ипак пратио мој дугогодишњи рад и то је сигурно круна целокупног успеха и каријере.
Пре тога сте примили још једно значајно признање, заправо сте реактивирани, враћени из пензије и били сте ангажовани у Делиблатској пешчари. Како сте се осећали када сте примили тај позив?
То је посебан осећај. Ја сам мислио да сам можда заборављен, али ево, ипак, сектор и држава Србије сетили су ме се као некога ко се бавио овом тематиком. Дуго година сам проучавао баш пожаре на отвореном простору и сетили су се. Нисам веровао позиву када се то десило. То ме је мало подсетило на Живојина Мишића. Добро је да ипак неко размишља о људима који су свој живот дали за ову службу. Било ми је много драго, да будем искрен. Осећате се битно, јер ипак сте део овога друштва. Човек када је у пензији можда помисли: завршио сам са радом, са активностима. Али ја сам и даље радио у Српско-руском хуманитарном центру и то је оставило трага. Све време сам био активан око тога, а наставио сам и научни рад и неке експерименте, што је некоме привукло пажњу. Тако да сам још у снази, што би се рекло.
Можемо ли ову годину да назовемо годином пожара и упоредимо је са неким ранијим годинама? Да ли је била тежа или лакша?
Било је пожара и раније. Не можемо рећи да је можда по броју била најтежа. Проблем представља број пожара, али имали смо и 2012. године интензивне пожаре на Тари. Прошле године имали сте Прокупље, Житорађу, такође Врање... То је проблематика у Србији, што је рурално подручје све празније и што су домаћинства све старија. Када се појави пожар, ако земљиште није обрађивано, ако стока није пасла траву, интензитет пожара ће бити много већи. Ови пожари сада горе са много већим интензитетом него претходних година. Због сушних година имамо више гориве материје. Друга ствар су дуги сушни периоди. Мене сада већ забрињава то што чести ветрови, и то олујни ветрови, додатно отежавају гашење.
Шта је био највећи тактички изазов приликом гашења пожара у Делиблатској пешчари? Ви сте тамо били практично све време?
Специфична ситуација. Мислим да је треба проучавати из разлога конфигурације, топографије и метеорологије. Саме дине настају због одређених струјања ваздуха. То је кошавско подручје. Делиблатска пешчара је подручје удара ветра, што значи да имамо ветрове који су интензивни. Кошава је правила дине и оне су махом високе. Имамо их у једном делу и до 30 метара, јер се Делиблатска пешчара дели на равничарски и високи део, где су дине. Узрок ширења пожара био је управо тај што је дошло до разних турбуленција, такозваних интерних струјања ваздуха унутар саме пешчаре. Ширење је ишло у свим правцима. Ми то зовемо неправилним ширењем, као прсти — буквално у свим смеровима. Основни проблем настао је од оног момента када смо схватили да је пожар ушао у земљу, да иде пузећи и да иде крунски. То је за нас било нешто са чим се раније нисмо сусретали. Суочили смо се са веома тешким тренуцима када дођете у ситуацију да не знате како да поступите, шта се дешава и шта је то што толико тера пожар да се брзо шири. Ту заправо не знате шта прво да гасите.
Колику је улогу у овој акцији играла подршка из ваздуха? У једном тренутку дошао је и Иљушин из Русије.
Највећи проблем је што људи нису довољно обавештени и мисле да су летелице те које гасе пожар. Летелице само стварају услове да људи који су доле на земљи могу да гасе. То је основно правило. Што се тиче Иљушина, два пута је код Трујиног насеља буквално спасавао и насеље. Буквално је и нас делимично поклопио да не бисмо били изложени великом, превеликом зрачењу. То су били блоти, односно топлотни таласи који су се ширили према нама. Он има специфичан начин рада. Конкретно, када причамо о Иљушину, покрива велику ширину. Покривање је око 60 метара, а линија је од 320 до 420 метара, при чему празни оба резервоара. Такође, хеликоптерска јединица може много брже да реагује. Њихове пунионице, односно резервоари за допуну водом, били су близу, као и Дунав, а имали смо и једно језеро. Они су интензивније радили и могли су брже да нам дају заштиту. Али Иљушин даје једну сигурност на масивној територији, смањује могућност да се пожар поново јави и пружа нам могућност да брже одреагујемо и уђемо у само жариште, односно на главу пожара, да га пресечемо.
Све је више екстремних пожара и у Србији и у региону. Да ли је Делиблатска пешчара опомена да морамо да мењамо стратегију заштите од пожара?
Јако добро питање. Мислим да ће морати нешто да се учини. Када сам гледао Грке пре четири године, био сам против њихове тактике. Како се време мења, сами видите да су све дужа ова сушна лета. Мислим да ћемо и ми морати да мењамо нешто што се тиче тактике и опреме која се набавља. Опрема ће морати да буде све квалитетнија, из разлога што техника одређује тактику. Људи јесу ти који носе, али без одређене технике не можете гасити овакве пожаре. Овде се сусрећете са екстремним стварима које до сада нисмо имали, такозваним ватреним олујама, пијавицама и свиме оним што нам је кроз уџбенике било познато, али непознато у пракси. Сада се то појављује. Дефинитивно ће све то морати да се мења. Морамо да ставимо прст на чело и видимо како и шта урадити и колико улагати у ову службу, јер ће морати да се тражи много веће улагање. Ради се на улагању, али мораће још интензивније, јер време не чека да се нешто деси. Служба мора раније да реагује и да се припреми.
Како иде обука у Српско-руском хуманитарном центру и које су уопште активности центра?
Што се тиче обука, волео бих да сам понео само да видите наш календар. Буквално је свака недеља заузета одређеним активностима. Радимо све врсте обука. Прошле године смо уврстили још низ обука које нису биле у центру. Радимо хемијске акциденте, техничке интервенције у саобраћају, обуку са дроновима, алпинизам, класични урбани алпинизам, пожаре. Радимо и пожаре у грађевинским објектима где је мања проветреност, где може доћи до експлозије, флешовера, бекдрафта. Све то радимо. Имамо одличне тренажере за рушевине. Ту нам долазе људи из иностранства, првенствено наш сектор за ванредне ситуације, коме је то намењено, али и сви други долазе на обуке. То су веома комплексне обуке које буквално симулирају оно што се ради приликом рушења објеката и у уском простору. Сада имамо и нови симулатор који служи за обуку за јамско спасавање. Можемо све врсте обука да изводимо овде, осим обука на води. За то немамо услове, мада имамо стручањаке, али немамо чамце и све оно што је потребно, немамо језеро или нешто слично.
