Остајте овде! Спутњик у подељеном граду: Где само Срби живе на обе обале са којих су – протерани
© Sputnik / Дејан Симић
Пратите нас
Срби у Мостару живе и на левој и на десној обали Неретве. Никада не желим рећи да је подељен. Фактички јесте, али ми га не доживљавамо тако, не живимо тако. Обнова Саборне цркве је као обнова Мостара, читавог града. Исто као што ми нисмо обновили цркву, није се обновио живот у граду. Без ове цркве и без Срба град Мостар никад неће наћи свој мир.
Овако за Спутњик говоре Срби који су се вратили у Мостар, град из којег је током последњег рата протерана готово читава српска заједница:
„Пуно је још неравноправности, наша деца не могу да похађају наставу на матерњем, српском језику, али смо за многе ствари успели да се изборимо. Без обира на све, овде се заиста осећамо као своји на своме. И јесмо на своме“.
Ово нам прича Сања Бјелица Шаговновић, рођена Мостарка. Вратила се из избеглиштва 2002. године, а данас је председница Српског просветног и културног друштва „Просвјета“ Мостар.
Ишчупати из срца града све што је српско
На челу је важне мисије у граду са две националне, политичке и стварности свакодневног живота, граду у коме Неретва тече као линија поделе између Хрвата и муслимана.
У подељени град вратила се из избеглиштва 2002. године, тачно деценију од када су га напустили сви Срби, под, како каже, још неразјашњеним околностима:
„То је било у јуну када је и страдао велики број становништва, а све наше овде уништено и запаљено. Запаљена је, па минирана Саборна црква Свете Тројице, комплетна српска села, манастир Житомислић, Пребиловци... Хтело се потпуно уништити и ишчупати из срца овог града све што је српско“.
Владика Атанасије на рушевинама цркве у Мостару
© Фото : Спутњику уступила Епархија захумско - херцеговачка
Срби нису постојали, ни на папиру
Пре рата у Мостару је живело око 23.000 Срба, 18 одсто од тадашњих 126.600 становника. Данас их је у граду и околним насељима свега 4.500. Упркос свему што су преживели, воле свој град. Некада бројна, важна заједница, данас покушава да сачува свој језик, писмо, веру, културу и сећање.
„Језик и писмо, то је једна од највећих препрека да се већи број наших људи овде врати, јер деца не могу похађати наставу на матерњем. Нити могу да имају националну групу предмета, јер Срби до назад четири године нису заправо ни били признати Уставом овог кантона као конститутиван народ. Нисмо постојали, ни на папиру“, каже председник „Просвјете“.
Симбол обнове – црква Свете Тројице
Симбол српског живота у граду је Саборна црква Свете Тројице, чија се обнова доживљава као питање самог опстанка. Највећа црква на Балкану до краја 19. века, сравњена је са земљом кобне 1992.
Јереј Душко Којић, старешина храма, родом је из Сарајева, а Мостарац скоро седам година. Његова главна мисија је обнова светиње. Уверен је да без ње Мостар није Мостар, да град неће наћи мир:
„Просто, није могуће живети без толико припадника једне националне групе или вероисповијести који данас нису у Мостару. Многи не желе и неће да се врате док не виде обновљену Саборну цркву, јер је то за њих порука. Ако црква не може да обнови овакав национални споменик Босне и Херцеговине без подршке власти, немамо никакву подршку за обнову од власти Федерације и владе кантона у коме живимо, онда нема воље ни за повратак Срба“.
Отац Душко додаје да малобројни мостарски Срби достојанствено представљају свој народ у овом граду. Тренутно имају четири богослужбена места у којима се сваке недеље служи литургија. Иза грандиозне Саборне је стара црква Рођења Пресвете Богородице, недалеко је обновљени Житомислић, али и још две цркве у којима се окупљају.
„Постоји неки напредак у градњи наше заједнице. Ове године имамо 26 првачића уписаних у православну веронауку у школама у Мостару“, истиче са радошћу свештеник.
Нова генерација малих Мостараца који ће похађати православну веронауку
© Фото : Спутњику уступила Сања Бјелица Шаговновић
Поштуј Вележ и Зрињски – навијај за Звезду
Вероучитељ им је Његош Вељанчић из Прњавора. За Спутњик каже да га у овом граду пре свега држи послушност и благослов цркве, али и огромна љубав према послу и деци којој предаје.
Иако су групе мале, а услови специфични, у учионицама седе заједно деца различитих узраста, на часовима се ревносно учи богословље, али и српска историја и традиција:
„Пре свега инсистирам на српском језику и ћирилици, да знају ћирилицу, да пишу ћирилицу. Мислим да је богатство овог нашег поднебља да знамо оба писма, и читати и писати. Али опет, да знају наша деца овде да им је матерње писмо ћирилица“.
Вељанчић додаје да се деца којој предаје друже са свима, да нису гетоизирана, али да је Мостар ипак подељени град, па се, нажалост, идентификују са делом града у којем живе:
„Причам с њима да не треба да се тако идентификују да кажу, ја сам за Зрињски, не волим Вележ. Ја поштујем оба клуба подједнако док живим овде. Тако ће бити и на другом месту. А навијам за Звезду. Ми морамо да будемо фактор повезивања, да се не делимо на ову или ону обалу“, поручује вероучитељ.
Саборна црква Свете Тројице у Мостару
© Sputnik / Дејан Симић
Преживе се и затворена врата
Да би сачували језик, историју и културу, „Просвјета“ и Српска православна црквена општина покренуле су Просвјетину школу српског језика, историје и културе. Допунска школа ради викендом у комплексу Саборне цркве, у згради најстарије школе у Мостару.
„Просвјета“ је обновила рад пре 12 година. Организује образовне и културне програме, Шантићеве вечери поезије, Светосавску академију, Божићни концерт и друге манифестације, које посећују сви Мостарци. Стипендија „Владимир Ћоровић“ помаже ученицима и студентима који су међу најбољима у граду.
„Наилазили смо на затворена врата, да негде не можемо одржати неки програм Шантићевих вечери, да не добијемо средства из буџета и још много тога. Међутим, преживи се. Идемо даље. Ово је наш град. Намеравамо овде живети, радити, одгајати своју децу. Наши корени у Мостару су јако дубоки. Видљиви, свуда око нас“.
Само у будућност и верујем, каже отац Душко Којић
© Sputnik / Дејан Симић
Поп свих Мостараца и народ који памти
Генерације Срба у Мостару оставиле су траг који данашњи повратници покушавају да обнове. Однос државе је једно, а народа друго, кажу наши саговорници.
„Радују се да ме виде у Старом граду, кажу, ево, иде наш поп. И увек је борба у који дућан ћу свратити да попијем кафу. Увек је спреман, како је то једна рок група отпевала, филџан вишка. У том смислу немамо проблема, имамо заиста добре односе са комшијама, и наравно, са верским службеницима Исламске заједнице и Католичке цркве, имамо и заједничке пројете“.
Отац Душко каже да је циљ сарадње са другим конфесијама да оптерећеност ратом страдањима и жртвама остане у њиховој генерацији. Да деца имају светлију будућност у којој неће гледати једни на друге са мржњом:
„Само у будућност и верујем, наравно, ишчекујући Царство Божије. Обнова Саборног храма, ако се деси за две године, биће још повратка у Мостар. Ако се деси за петнаест, биће и тад. Обнова храма уједно је и обнова вечног сећања, јер народу који не памти, историја се понавља“, закључује отац Душко Којић.
Погледајте и:
