Све је тако било, па и горе! Потресна пројекција Лордановог филма — пред преживелима усташког зла
20:26 27.09.2026 (Освежено: 21:16 27.09.2026)
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Највише ме је погодило када су растављали децу од родитеља – све погађа: шта су нам само радили, прича кроз тешке уздахе Анка Ранђеловић, једно од деце која су преживела усташке логоре смрти, после пројекције филма Лордана Зафрановића „Златни рез ’42 – дјеца Козаре“. Све је тако било, само још и горе, додаје она.
Када је дошла у логор 15. августа 1942, Анка је имала свега дванаест година. Са њом у логору били су и њени млађи брат и сестра.
Многи од њих изгубили су све рођаке, браћу сестре и родитеље у Јасеновцу. Њих дванаестро, више од осам деценија касније, присуствовало је пројекцији филма Лордана Зафрановића „Златни рез ’42 – дјеца Козаре“, уприличеној само за њих. Њихове реакције после пројекције филма биће забележене у посебном документарном филму под називом „Чувари истине“. Идејни творац пројекта је новинарка Весна Југовић.
За преживеле логораше пројекција је била посебан догађај јер је нису гледали као обична публика; гледали су причу у којој су препознавали делове сопствених живота.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Управо Анкине речи можда најбоље објашњавају због чега је за преживеле жртве усташких концлогора организована посебна пројекција, јер, оно што за публику може да буде историјско сведочанство или уметничка импресија редитеља, за Анку и њене сапатнике део је личног сећања. За њих пројекција је била посебан догађај јер „Децу Козаре“ нису гледали као обична публика; гледали су причу у којој су препознавали делове сопствених живота.
Да је у филму приказан сав ужас, трајао би двадесет сати
Милинко Чекић, рођен у Козарској Дубици, у Поткозарју, подручју које је нарочито тешко страдало током усташког терора, сматра да је Зафрановић урадио оно што ниједан филмски уметник пре њега није успео.
„Било је доста снимака о Јасеновцу, али сви су некако околишили да кажу праву ствар. Оно што мени мањка, када је у питању филм, али ја то разумем – мало је сцена жртава, али онда би филм трајао двадесет сати, а не четири. Он се потрудио да прође кроз цео пут Козаре: заробљавање, Јасеновац, Јастребарско, страдања, ослобођење. То је дуг период за један филм“, наводи Чекић.
Највише су га погодиле аутентичне сцене деце из логора у Сиску, јер је и сам био једно од те деце.
„Искрено говорећи, доживео сам много горих сцена и на Козари и у Јасеновцу и у Сиску. Он (Зафрановић) то није могао ни да зна, ни да нађе снимке тога, па ни да прочита“, додаје Чекић.
Ми Срби лако заборављамо
Филм је веродостојан и требало је да буде снимљен одмах после рата, али ми Срби смо добри па заборављамо лоше ствари, каже Гојко Рончевић, рођен 1935. на Кордуну, у селу Бовић код Карловца.
Потресна пројекција Лордановог филма — пред преживелима усташког зла.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
„Ништа ме није изненадило, он је реално снимљен. Знам јер сам ја све то прошао – мени су убили целу породицу. Оца су ми заклали, убили су ми мајку, малог брата од три године, старијег брата (имао је девет година) и сестру од тринаест година. Један брат ми је преживео. Усташа га је јурио да га закоље двеста, триста метара, па када је прешао неки поток, усташа није хтео да се прља, па је пуцао и ранио га. А ја сам после доспео у логор Јастребарско“, прича Рончевић.
Филм се бори против лажи о Јасеновцу
Идеја Весне Југовић била је да, како каже, реакције преживелих буду сачуване и забележене у тренутку када је њихов број све мањи.
„Моја пријатељица Јелена, која има 95 година и која је преживела Јасеновац, звала ме је у тренутку када сам седела поред Лордана Зафрановића и тада сам дошла на идеју да предложим Лордану да окупимо преживеле логораше“, испричала је Југовићева за Спутњик.
За њу је бележење њихових реакција важно и због начина на који се данас говори о Јасеновцу и његовим жртвама.
Преживели логораши логора Јасеновац.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
„Најважније од свега је да, у време када се смањује број жртава Јасеновца, од 600.000 на 47.000, у моментима када нестају експонати, артефакти трагичног убијања, у моменту када се нацизам буди, могуће је очекивати да ће у неким будућим временима, без овог документарног материјала, неко рећи да је Лордан Зафрановић све то измислио, да је то 'уметничка прича', да то није било тако него онако како то представљају разноразни хрватски историчари и политичари који кажу да је то био радни логор у коме је свирала музика… Дакле, апсолутне лажи би могле да прођу без овог данашњег снимања“, каже Југовић.
Лордан Зафрановић је највећи хрватски патриота
Главна идеја је, према речима Бориса Кнежевића, потпредседника Удружења логораша Јасеновца и њихових потомака да се покаже да и даље постоје живи сведоци онога о чему говори „Златни рез ’42 – дјеца Козаре“ и да морамо да чувамо истину – зато се, каже он, филм и зове „Чувари истине“.
Истина мора да буде изнесена, она је тако болна и толико стравична и не постоји разлог да се било шта измишља, наводи Кнежевић.
„Захваљујемо Лордану Зафрановићу, који је жртвовао свој живот, свој боравак и Хрватској, који је највећи хрватски патриота јер покушава да освести те неке који одлазе на концерт Томпсона са покличом 'За дом – спремни!'. Лордан Зафрановић је човек који је цео свој живот посветио скидању те црне кошуље, те усташке униформе, крваве униформе како он каже, и њега је срамота као човека за све оно што се догодило тамо“, истиче он.
Добро је што је за преживеле логораше организована посебна пројекција Зафрановићевог филма. Премијере имају свој ритуал и добро је што ће преживели логораши моћи да филм погледају сами, као и да после тога кажу своје утиске, наводи филмски критичар Слободан Зечевић.
Преживели логораши су већином били деца када су одведени у Јасеновац
© Sputnik / Лола Ђорђевић
„То је за њих једна животна траума која се сад завршава једним великим филмом. Тај филм је велики, не само што обележава ову тему, него због тога што је то једно велико уметничко дело које отвара низ егзистенцијалних питања, не само за наш народ, него за целу Европу и цео свет, јер то једна дубока рана нанесена целој цивилизацији. Она се директно тиче нас, али се у ствари директно тиче и целог света, поготово данас, када се та рана на неки начин отвара, не само доласком овог филма, него ревитализацијом нацизма уопште, а нарочито у нашем најближем суседству и нарочито од оних који су директно одговорни за трагедију у Јасеновцу“, закључује Зечевић.
