Да ли знате шта је мизофонија: Научници истражују да ли се можда преноси у породицама
CC0 / Слика генерисана вештачком интелигенцијом /
Пратите нас
Свакодневни звуци попут жвакања, шмркања или пијуцкања могу код особа са мизофонијом изазвати снажну и невољну реакцију, а ново истраживање указује да би ово стање могло имати и генетску компоненту.
Мизофонија је стање код којег уобичајени, свакодневни звуци изазивају снажну и негативну реакцију у мозгу. Тренутно доступни третмани углавном помажу у управљању симптомима, уместо да директно делују на њихове узроке, због чега истраживачи настоје да боље разумеју шта покреће ове интензивне реакције.
У новој студији, која је објављена на платформи медРксив, тим са Медицинског факултета Универзитета Јејл истраживао је како се мизофонија јавља у породицама и да ли постоје генетске компоненте које би могле да помогну у дијагностици и лечењу, преноси Сајенс алерт.
Ранија истраживања ослањала су се углавном на одговоре особа са мизофонијом о рођацима који би могли имати исто стање, док чланови њихових породица нису били директно процењивани.
Скоро половина испитаника има рођака са мизофонијом
У новом истраживању, анкете спроведене међу 101 особом са мизофонијом и члановима њихових породица показале су да је 39 одсто пробанда, односно првих особа у породици код којих је утврђено ово стање, имало блиског сродника првог степена са мизофонијом.
Чак 48 одсто испитаника имало је најмање једног сродника, без обзира на степен сродства, са овим стањем.
Подаци су показали и релативно високу учесталост повезаних неуропсихијатријских стања, како код особа са мизофонијом тако и код чланова њихових породица. Међу њима су анксиозност, депресија, поремећај пажње са хиперактивношћу (АДХД) и опсесивно-компулзивни поремећај (ОКП).
„Показали смо високу учесталост мизофоније и других неуропсихијатријских стања код чланова породице, што указује на могуће заједничке генетске факторе и факторе животне средине који повећавају ризик“, навели су истраживачи.
Они су утврдили и већу учесталост мизофоније и анксиозности код мајки него код очева, што је у складу са већом заступљеношћу ових стања код жена.
Генетичари траже трагове у ДНК
Истраживачи су резултате описали као прелиминарне. Студија још није прошла стручну рецензију, а није постојала ни контролна група са којом би резултати могли да се упореде.
Чини се да не постоји један ген одговоран за мизофонију, а породична историја овог стања не значи да ће га нека особа сигурно развити.
Ипак, резултати пружају трагове које вреди даље истраживати. Детаљније секвенцирање и анализа ДНК већ су у току, а у наставку истраживања као контролна група биће коришћене породице у којима нема мизофоније.
Истраживачи су раније користили сличне методе за проучавање сродних стања. У недавној студији неких од истих стручњака, објављеној у часопису „Нејчер неуросајенс“, код особа са ОКП-ом и тиковима коришћена је техника секвенцирања целог егзома. Она је усмерена на делове ДНК који носе упутства за стварање протеина, где се могу појавити ретке варијанте познате као de novo мутације.
Такве мутације могу указати на гене и биолошке путеве повезане са одређеним стањем, као што је био случај са ОКП-ом и тиковима.
„Сродне студије засноване на породицама довеле су до генетских трагова код АДХД-а, анксиозности у детињству, сложених моторних стереотипија и понављајућих понашања усмерених на тело, као што су трихотиломанија, односно чупање косе, и поремећај екскоријације, односно чачкање коже“, рекао је дечји психијатар Томас Фернандез.
Истраживачи очекују да би исте технике могле да открију више и о мизофонији анализом „трија“, односно особе са мизофонијом и оба њена родитеља.
Иако се о мизофонији за сада зна мање него о стањима попут ОКП-а, први подаци указују на то да особе са овим стањем такође имају више de novo мутација, што би могло да буде важан пут ка његовом бољем разумевању.
„Потребни су приступачни материјали засновани на доказима који објашњавају мизофонију, помажу људима да опишу своја искуства и нуде практичне смернице породицама, школама и здравственим радницима“, рекао је Фернандез.
Како истраживачи наглашавају, мизофонија представља стварну реакцију мозга, а не само преосетљивост на одређене звуке. Она може значајно да утиче на квалитет свакодневног живота и да изазове неспоразуме и сукобе.
„Реакција може да буде тренутна и невољна, а неки људи избегавају заједничке оброке, учионице, радна места или друштвене ситуације како би избегли звуке који је изазивају“, рекао је Фернандез.
Погледајте и:
