https://sputnikportal.rs/20261001/svet-na-prekretnici-ceo-putinov-govor-na-valdaju-1203957032.html

Свет на прекретници: Цео Путинов говор на „Валдају“

Свет на прекретници: Цео Путинов говор на „Валдају“

Sputnik Србија

Свет је дошао до одлучујуће прекретнице у свом развоју и није реч само о политици, изјавио је председник Русије Владимир Путин на пленарној седници дебатног... 01.10.2026, Sputnik Србија

2026-10-01T22:51+0200

2026-10-01T22:51+0200

2026-10-01T22:52+0200

русија

русија

русија – политика

валдај

владимир путин

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/0a/01/1203956583_0:0:2963:1666_1920x0_80_0_0_2f48d098c8e2d5cfa4c161571bbe23f5.jpg

Цео Путинов говор прочитајте у наставку:Даме и господо, колеге!У складу са дугогодишњом традицијом, окупљамо се на годишњем форуму клуба „Валдај“ како бисмо разговарали о најактуелнијим глобалним питањима.Увек смо настојали не само да поставимо дијагнозу стања у свету, већ и да контуришемо светски поредак који се формира.Уверен сам да ће се интелектуални капитал и искуство непосредног и искреног дијалога које је Клуб стекао показати као непроцењив, када сви ми — Исток и Запад, Север и Југ — пре или касније будемо морали да постигнемо договор о принципима формирања новог светског поретка, способног да обезбеди напредак и развој човечанства у деценијама које долазе.Нажалост, морамо признати да се данас суочавамо са другим, далеко хитнијим и акутнијим изазовима. Иако је модератор рекао да је потребно да се сви умире, горући проблеми нису нестали; они и даље постоје.Забрињавајући трендови које уочавамо на међународној сцени налажу нам да се, пре свега, не фокусирамо на то како да се у предстојећем периоду рационалније, ефикасније и праведније уреди светска сарадња (иако је то несумњиво веома важно), већ на то како да очувамо светски мир и безбедност управо сада, у тренутку када су многе устаљене правне норме одбачене, а нове тек треба да настану.Шта је потребно да се учини како би се избегли најкатастрофалнији сценарији? Одговорност за нашу заједничку будућност нипошто није апстрактни слоган. То је низ практичних корака усмерених на то да се спречи суноврат човечанства до саме ивице опстанка и избегне неповратно.Свет на прекретнициСвет је дошао до одлучујуће прекретнице у свом развоју. И то нипошто није само питање политике – политика је, као и увек, израз дубоких промена. Трансформације се одвијају на свим пољима: од практично свих врста технологије до друштвених структура, од климе до медицине, ратовања до биоетике, од будућности енергетике до демографских промена; од свеопште дигитализације и вештачке интелигенције до потпуно нових модела економског развоја – списак се може наставити. Сви ови чиниоци заједно стварају услове за квалитетну трансформацију. Још увек не можемо у потпуности да сагледамо ни коначно проценимo све околности и последице ове промене, макар само зато што се оне одвијају истовремено, а њихов утицај на друштва и државе је противречан. Али, на то ћу се осврнути касније.Размере промена које су се већ догодиле, као и оних које тек предстоје, заиста су огромне; чини се да то схватамо, одатле и мноштво актуелних расправа о будућности, често прожетих стрепњом због неизвесности и непредвидивости. Ипак, иако човечанство наслућује те дубоке промене, оно још увек није – или бар не у потпуности – схватило праву величину изазова са којим се суочава. То је почетак сасвим нове, апсолутно нове реалности. Претње и опасности су нераскидиво испреплетене са могућностима и перспективама; немогуће их је раздвојити. Мења се читав наш живот.Још једном ћу нагласити: овде се не ради само, па чак ни првенствено, о промени баланса снага међу силама или прерасподели економског и технолошког утицаја; иако су ти чиниоци свакако значајни и заиста се одвијају. Ипак, пре свега, ове промене утичу на биолошку и моралну природу човека, његову суштину, начин постојања и темеље погледа на свет. Технологије откривају фантастичне у буквалном смислу те речи изгледе за продужење живота и побољшање његовог квалитета. Али оне истовремено подижу на нови ниво потенцијал за потпуно уништење – било као резултат војних сукоба, убрзаног уништавања животне средине или губитка контроле над покренутим технолошким процесима.Јасно је да таква атмосфера неизбежно рађа појачану нервозу међу људима и у друштвима, као и раст унутрашњих тензија која је повезана са неизвесношћу и незнањем шта доноси сутра. Једна од последица су унутрашњи политички потреси у многим земљама, тим пре што традиционални партијски системи све мање одражавају друштвене структуре које се брзо мењају. За сваку државу – без обзира на њено политичко уређење или културно-историјске традиције на којима почива – унутрашња стабилност је, верујем да ћете се сложити са мном, важнија од свега осталог и како би је очувале, владе могу предузимати најразличитије мере, укључујући и оне које утичу на ситуацију споља, у суседним земљама, регионима и свету у целини – чиме, нажалост, извозе нестабилност. Све то само додатно погоршава и појачава нестабилност, или, да се тако изразим, усијавање међународне климе.Без обзира на то који се сценарио буде одвијао на глобалном нивоу наредних година, наставак међународних сукоба је, нажалост, веома вероватан. То је делом последица чињенице да текуће кадриналне промене, као и могућности које оне пружају, подстичу амбиције и спремност на преузимање ризика зарад наизглед огромне добити. Волео бих да се испостави да грешим у овој процени, али тренутни трендови, нажалост, управо су такви.Ипак, уверени смо да ће се, са стратешког становишта и како се удаљавамо од западне хегемоније, глобална ситуација постепено побољшавати, крећући се ка стабилнијем, демократскијем и слободнијем мултиполарном међународном поретку. Истовремено, јасно је да нас на путу ка таквом светском поретку чекају различити ризици како за државе и заједнице, тако и за сваког конкретног човека. То је неизбежно у условима кардиналних промена, стога је њихово минимизирање на свим нивоима, од глобалног до личног, данас основни задатак за доносиоце одлука у политици, бизнису, академској заједници и животу уопште. Од тих људи зависи много тога. Њихова одговорност такође подразумева да помогну људима да препознају те ризике и припреме се за њих, да ни појединци ни породице не би били препуштени сами себи у суочавању са проблемима у области безбедности, променама на тржишту рада, дигиталном окружењу и тако даље.Шта је, по мом мишљењу, у овом тренутку веома важно? Опрез и разборитост, како нас не би однела лавина неконтролисаних промена? Или активан, одлучан приступ усмерен на превазилажење неповољних сценарија и окретање околности у сопствену корист? Јединственог одговора нема; одговарајући начин деловања зависи од конкретне ситуације.Доносиоци одлука се, наравно, труде да се прилагоде догађајима који се одвијају. Међутим, у условима онога што се сада назива поликризом – свеобухватном и свепрожимајућом – објективно им је веома тешко да се дистанцирају од свакодневне борбе са текућим проблемима и сагледају ширу слику, изван непосредних дешавања. Терет тренутне одговорности је огроман и грешка би могла скупо да кошта, укључујући и по будућност. Текући задаци често потискују стратешке циљеве у други план. То је, наравно, разумљиво, али је и изузетно опасно. Немогуће је одговорити на многе текуће изазове без узимања у обзри начина на који ће наши тренутни поступци утицати на будућност. Како је то својевремено рекла једна истакнута личност руске политичке мисли, не сме се дозволити да се због дрвећа не види шума.Реформа међународних институцијаДакле, каква је шира слика? Очигледно је да механизми за усклађивање интереса и деловања држава — успостављени у претходним периодима — више нису у потпуности способни да ефикасно обављају своју регулаторну функцију. Не зато што су лоши, већ зато што су се променили услови у којима су првобитно настали. Нова реалност која се обликује несумњиво ће подстаћи стварање нових инструмената, али то је веома дуг процес. Искрено говорећи, поједине међународне организације данас често не успевају да ублаже ризике, већ их понекад стварају или изазивају служећи интересима само једне или групе земаља. А ипак, оне нису због тога основане.Критика је упућена и тако фундаменталној институцији као што су Уједињене нације, које би, према својој Повељи, требало да служе као централни механизам за координацију у глобалним пословима. Иако таква критика није увек објективна, постоје и оправдане замерке. То је делом везано за чињеницу да се УН – упркос томе што су најрепрезентативнија светска организација – у пракси воде на знатно мање колегијалан и демократски начин него што је првобитно било замишљено. Несразмерно велики утицај врши мала група западних земаља, која, иако представља изразиту глобалну мањину, настоји да за себе приграби управљачку функцију. А како реални утицај тих држава слаби у корист све самосталније и самоувереније глобалне већине, неравнотеже у структури УН постају све израженије. Ради се о системском проблему који се не може решити преко ноћи.Русија већ дуго подржава идеју о праведној реформи Уједињених нација, али је таква реформа немогућа без унутрашњег консензуса, који се тренутно тешко може постићи. Понављам: доследно се залажемо за структуру УН која одражава пуну разноликост света, обезбеђујући да земље из Азије, Африке, Латинске Америке и са Блиског истока играју знатно важнију улогу у овој организацији. Истовремено, важно је имати на уму да трансформација УН подразумева много више од пуког проширења Савета безбедности или постизања уравнотеженије географске заступљености у међународним управљачким телима. Она такође обухвата редефинисање суштине и приоритета организације, укључујући њену агенду усмерену ка будућности, нарочито с обзиром на то да глобалне промене стварају бројне нове дилеме које раније једноставно нису постојале.Најочигледнији пример је питање вештачке интелигенције, са чиме тек сви морамо да научимо да живимо и радимо. Како ће се њен убрзани развој одразити на интелектуални ниво самог човечанства, као и на његово духовно и културно наслеђе? Није случајно што се расправља о концепту „свесне дигитализације“ – односно, одбацивању неконтролисаног увођења таквих технологија у сфере које су одувек биле од виталног значаја и осетљиве за морални развој човека. А друштвени и хуманитарни аспекти ширења вештачке интелигенције тренутно се анализирају чак и пажљивије и темељније него технички или економски аспекти. Стручњаци све чешће изражавају забринутост да би ширење вештачке интелигенције могло постати још један покушај свођења свих људи на заједнички именилац – односно губитак индивидуалности – овог пута путем алгоритама које је неко конфигурисао. Такав дигитални тоталитаризам довео би до безизлазне ситуације, суморне и нехумане – баш као и тоталитарна друштва прошлости.Постоји још једно значајно питање – које је већ данас актуелно, а у најскоријој будућности ће постати још израженије – а то је: како државе које прелазе на све више дигитализоване основе могу да осигурају свој суверенитет у овој области? Другим речима, како могу да гарантују своју безбедност и посебан идентитет, а да се притом не изолују од светског напретка нити заостану у технолошком развоју?Други правац у којем наука и технологија радикално мењају свет јесте способност човека да се дубоко меша у питања која су се некада сматрала искључивом надлежношћу Створитеља: генетска модификација, утицај на формирање личности, као и програмирање људског понашања, па чак и мисаоних процеса. Нације и заједнице морају удружити снаге како би пронашле прихватљива решења за ова изузетно деликатна, кључна и истински егзистенцијална питања људског постојања.Било би логично да се такав рад спроводи у оквиру међународних организација. Међутим, као што сам већ напоменуо, многе од њих су подложне непримереном утицају западних држава које нису заинтересоване за општи напредак, већ искључиво за очување сопствене власти. Институције које су биле ефикасне након Другог светског рата не одражавају реалност друге четвртине овог века. Да ли би оне могле да се ефикасно реформишу како би се ускладиле са савременим околностима? То питање остаје отворено.Стварање нових савезаПодстакнуте тренутном ситуацијом у свету настају и нове међународне заједнице. Оне несумњиво имају велике перспективе, било да је реч о различитим регионалним савезима или о истински глобалним структурама као што је БРИКС. Ипак, мора се признати да се све оне суочавају са значајним задатком дефинисања својих функција, оптималних области деловања и граница сопствених могућности. Наравно, не треба очекивати да ће ове релативно нове структуре брзо преобликовати свет или у потпуности успоставити мултиполарни модел. То је дуг и тежак пут, испуњен непознаницама, који ће, међутим, несумњиво довести до резултата.Да ли то значи да смо тренутно осуђени на хаос? Не, свакако је прерано доносити такав закључак. Заправо, свет који је регулисан јасно дефинисаним нормама и регулаторним институцијама — уређен свет, да тако кажемо — представља новину која датира тек из прошлог века. Вековима пре тога свет је функционисао без њих. Резултати су, као што знамо, били, благо речено, различити: охолост, завист и похлепа одувек су играле улогу у глобалној политици и могу се видети и данас.Ипак, одговорне силе увек су се надметале, али и сарађивале на овај или онај начин; конструисале су и градиле системе међусобних односа, као и са мањим државама и, у целини гледано, углавном су настојале да одрже стабилност.Сада, у условима кризе институција и деградације међународног права, велике силе сносе огромну одговорност, сразмерну њиховим огромним капацитетима. Такве државе поседују потенцијал да предузму кораке који би глобалне токове могли да усмере ка већој предвидљивости и безбедности или, напротив, да продубе и погоршају све проблеме. Тај потенцијал је знатно увећан поменутим новим технологијама и јасно је да будућност читавог света, а самим тим и сваког човека, зависи од ефикасности управљања ризицима током овог периода брзих промена.Одсуство универзално признатих правила и разумевања принципа једнаке и недељиве безбедности, или напуштање тог принципа, често подстиче понашање вођено искључиво сопственим интересима, а у појединим случајевима то прераста у агресивне покушаје стицања једностраних предности, продубљивања хаоса и његовог искоришћавања у сопствене интересе. Примере тога у светској политици виђамо готово свакодневно. Крше се сви могући и немогући табуи — нећу их овде све набрајати. Мислим да их присутни у овој сали савршено добро схватају. Дубоко сам уверен да тако сложена област као што су међународни односи захтева разборитост и придржавање не само утврђених закона, већ и онога што правници називају обичајним правом, то јест, не само слова, већ и духа закона, као и устаљених и универзално признатих пракси.Морална и етичка ограничења, као и поштовање правила пристојности заиста су важна, јер њихово уважавање омогућава одређени вид дијалога. С друге стране, систематско непоштовање обавеза, обмане, свођење комуникације на фарсу, а суштинског разговора на пропаганду, као и дрско исмевање и искривљавање чињеница ради краткорочне користи, разарају саме темеље међународног суживота.Усуђујем се да кажем да је таква пракса вођења међународних односа кратковида и опасна. Привремена предност стечена на тај начин може се претворити у дугорочни неуспех и, пре свега, погоршати ситуацију за све, с обзиром на неизбежну међусобну повезаност света. Чини се да се одређени међународни актери, уверени у сопствену војно-политичку, економску и, по њиховом виђењу, моралну изузетност, понекад руководе начелом „право јачег“. Историја нас је и те како научила да то никада не води добром.Ко је заиста започео сукоб у ДонбасуНакратко ћу скренути са главне теме. Овде су присутни људи са веома различитим ставовима о данашњем, изузетно акутном сукобу, украјинском сукобу и његовим узроцима. Желео бих да кажем неколико речи о томе. Заиста, многе стотине, па и хиљаде стручњака — ваших колега који ће анализирати материјале данашњег заседања клуба „Валдај“, такође имају своје виђење о томе. Наравно, свестан сам да ће се неки у стручној јавности запитати: Русија говори о миру, а ипак је започела рат. О томе сам већ много пута говорио, али ћу ипак поновити и на оваквом скупу.Где је истина? Истина је да ми нисмо желели, нити започели рат; напротив, рат је вођен против нас. Није требало да се годинама подстичу агресивни национализам и русофобија у Украјини како би се она претворила у оруђе за борбу против Русије. НАТО није требало да започиње војно освајање наших историјских територија зарад сопствених институционалних интереса, ни да планира тамо успостављање својих база. Није требало гурати радикале у Кијеву ка државном преврату, а затим такав режим, у суштини нелегитиман, пумпати најширим спектром офанзивног наоружања. Није требало правити планове за концентрационе логоре за становнике Донбаса и Крима. Није требало газити тенковима ненаоружане људе, засипати их ракетама, дејствовати по њима из авиона и спаљивати их живе — само зато што су по националности и духу били Руси.Постоји још много таквих ствари које „није требало“, али ћу се овде зауставити. Уверен сам да је Русија намерно доведена у ситуацију у којој је једноставно била принуђена — као одговор на ову очигледну агресију — да се брани оружјем у руци. Намерно су нас гурнули до те ивице. И, искрено говорећи, не треба русофобију, угњетавање и убијање руског народа и уништавање Русије претварати у државну идеологију, нити постављати као циљ стратешки пораз Русије. Управо тако је и речено, зар не? Нико то није заборавио. Ми, у сваком случају, нисмо.Ако желимо да живимо – а сви желе да живе – онда, као што сам једном рекао у јавном обраћању, хајде да живимо у слози и заједно радимо на проналажењу начина да то и остваримо. Изградња поверења је, наравно, сложен и осетљив процес, веома га је тешко успоставити, а веома лако уништити.Интереси чак и најближих партнера не могу се у потпуности поклапати. Шта онда рећи за земље које су у односу ривалства, оштре конкуренције или, још више, конфронтације?Пре или касније, међународна ситуација и систем достићи ће стање неке стабилне равнотеже. Несумњиво је реч о сложеном, вишестраном и вишеслојном процесу који захтева узајамне компромисе, спремност на налажење заједничког језика и трезвену процену ситуације, укључујући и ону од стране Запада. Бивши хегемон ће неизбежно морати да прихвати реалност мултиполарног света, то је неизбежно, довољно је само погледати трендове развоја светске економије – и мораће да научи да сарађује са земљама глобалне већине уз уважавање њихових кључних интереса. Наравно, то се неће догодити брзо. Предстоји нам да живимо у изузетно нестабилном и променљивом свету. Пут ка новом систему биће испуњен неочекиваним обртима и догађајима – нажалост, често непријатним, па чак и опасним.О распаду Совјетског СавезаОвде бих желео бих да се осврнем на нашу сопствену, домаћу историју. Русија је прешла тежак пут дубоких трансформација и тај процес се настављ. Пре тридесет пет година доживели смо слом државног уређења, који је био права трагедија за десетине милиона људи који су се преко ноћи нашли „у иностранству“ и то је изменило њихове судбине и будућност њихове деце. То је довело до фундаменталних промена како овде у Русији, тако и у суседним земљама, али и у глобалним односима такође.Посебно бих истакао одређену наивност, идеализам, или можда чак и неозбиљност оних који су водили државу током последњих година совјетске ере. Слепо поверење у западне партнере и веровање у одрживост „џентлменских споразума“, према којима је наводно било довољно само прихватити нечију реч и постићи договор – одиграли су окрутну игру са Совјетским Савезом.Гледајући уназад, постаје јасно колико је то имало деструктиван утицај — не само на судбину СССР-а већ и на дугорочну глобалну стабилност. Совјетски лидери су желели да се додворе Западу, док су западни лидери настојали да преобликују свет по својој вољи и да обезбеде, односно уграбе, свој део, по могућству што већи, совјетског наслеђа. Видимо те резултате.Распад СССР-а био је последица сплета нагомиланих унутрашњих неравнотежа, то је чињеница коју треба истаћи, јер је истина, а посебно унутрашњих неравнотежа и грешака које је починило више генерација руководства земље. Кратковидост, ослањање на ограничене и неадекватне идеолошке обрасце уместо на прагматизам, непрофесионализам и „склањање под тепих“ очигледних проблема, сви ти чиниоци су постепено погоршавали ситуацију и подривали унутрашњи и међународни положај СССР-а и на крају довели до његовог слома.Опасност од конфронтације у ЕвропиОно што се данас дешава у свету, актуелни сукоби и превирања – у великој мери су последица оклевања, неспремности или неспособности политичара с краја XX века, како на Истоку тако и на Западу, да озбиљно и темељно приступе ери великих промена. И ово није пребацивање одговорности на некадашње лидере – то је једноставно реалност.Па и тада, у време које је сада далеко иза нас, постојали су људи и политичари и на Истоку и на Западу, који су дубоко схватали проблеме и предлагали оно што сматрам исправним решењима. Њихове процене се данас заиста могу описати као визионарске.Знате, већ сам неколико пута јавно поменуо једну немачку политичку личност по имену Егон Бар. Он је био члан извршног одбора Социјалдемократске партије Немачке.Навешћу само неколико примера. Знате, када сам читао о његовим односима са совјетским руководством, и у Бону и у Москви, био сам просто задивљен; задивљен тиме какав је то био озбиљан, интелигентан и упућен човек.Навешћу вам неке од изјава које је дао у јуну и фебруару 1990. године – у тренутку који препознајемо као прекретницу за судбину Европе и читавог света.Главна брига господина Бара била је опасност од наставка конфронтације у Европи након уједињења Немачке и јачања, цитирам, „утицаја оних кругова унутар НАТО-а који не показују спремност да крену путем паневропске сарадње и смањења конфронтације“. То су његове речи. Он је тада видео да такви кругови постоје. А био је у позицији да то зна, зар не? Током преговора 1990. године, Егон Бар је изјавио, поново цитирам: „Ако се не предузму одлучни кораци за превазилажење раскола Европе на непријатељске блокове, догађаји би могли кренути веома неповољним током, који осуђује СССР на међународну изолацију“. И то су његове речи. А шта се предлагало? Узгред, видимо да се све на крају одвило управо онако како је предвидео и на шта је упозоравао.А шта се предлагало за Источну и Средњу Европу? Предлог је био да се створи савет безбедности који би укључивао и Сједињене Америчке Државе и СССР – и то са широким овлашћењима. Било је предвиђено да тај савет обухвати готово целу Источну и Средњу Европу.Међутим, након распада СССР-а, на Западу су превладале управо оне снаге које, баш као што је Егон Бар и говорио, нису показивале никакву стварну жељу да крену путем паневропске сарадње. Упркос вишегодишњим – и желим то да нагласим, управо вишегодишњим – покушајима нове Русије да постане део такозване западне цивилизације, те снаге су у пракси чиниле све да изолују и доврше распад саме Руске Федерације; посматрајући је, без обзира на све унутрашње политичке промене које су се у земљи догодиле, као кључну компоненту историјске Руске империје. И до данас се то говори на разним догађајима и скуповима: да ту империју треба докрајчити.Све то је довело до садашње, отворено говорећи, веома опасне ситуације у Европи и свету.Желео бих да вам скренем пажњу, даме и господо, на чињеницу да је господин Бар, по мом дубоком уверењу, у то време размишљао искључиво о будућности Европе, о оној чувеној заједничкој европској кући, о којој су лидери СССР-а тако често говорили, али која, нажалост, никада није превазишла оквире пуких речи.Нема будућности без прошлости, без будућности прошлост губи смисаоРусија можда боље од многих других зна колико је тешко превазићи последице историјских сломова и катастрофа, крчити пут напред у новим и често неповољним околностима. Често је било неопходно ослањати се на метод покушаја и погрешака и реаговати на новонастале ситуације у ходу.Ипак никада не заборављамо да је нацији потребна визија, потребно је разумевање пута који води у будућност. Наравно, нема будућности без прошлости. Наслеђе наших предака, који су изградили велику и јединствену земљу, мора се очувати и јачати. Ниједно друштво не може опстати без историјског темеља и поштовања традиције. Али важи и обрнуто: без будућности, прошлост губи свој смисао. Колико год величанствена била достигнућа наших претходника, не смемо се претворити у музеј минуле славе. Држава не може постићи истинску величину ако не иде у корак с временом – или, идеално, ако га не претиче. Ширење нашег наслеђа и његово креативно развијање ради прилагођавања новим условима најбоља су гаранција да се национална традиција неће претворити у пуки антиквитет или помодни историјски украс, неће бити искључиво предмет који стално привлачи нашу пажњу. Уместо тога, морамо тежити стварању живог и подстицајног окружења за будућа достигнућа.Што се тиче будућности, много тога је заиста обавијено неизвесношћу, много је фактора који се брзо појављују и мењају. Ипак, „мапа пута“ за путовање ка њој свакако је неопходна и то није утопија и апстрактном теоретисање или изоловано пројектовање жељених визија, већ реална процена ризика, могућности и неопходних циљева. Русија за себе одређује управо такав пут ка будућности и, наравно, спремна је да у том подухвату сарађује са другим земљама и народима света.О опстанку човечанстваПонављам: размере и што је од веома важно, брзина промена које се одвијају у свету су невиђене. Морамо схватити да тренутак без повратка може наступити веома брзо и неочекивано за све. Може се једноставно испоставити да логика ескалације оштрих узајамних одговора води ка кобној неповратности.Данас се у контексту описивања и прогнозирања различитих глобалних сукоба често чује реч „ескалација“: неспремност да се приступи истинској дипломатији, заснованој на реалности и уважавању интереса свих страна, подстиче актере да распирују ситуацију, подижу улоге и често блефирају или прелазе „црвене линије“ у нади да ће покорити, застрашити или силом сломити противника. Ескалација борбених дејстава и санкције нису никаква новина; она се примењивала у многим сукобима и никада није једнострана: провокативни потез једне стране неизбежно изазива одговор друге. На тај начин све се захуктава, а деструктивне последице расту.У корену ове ескалације – и ту не износим ништа ново – леже охолост и претерано самопоуздање. То је пут ка ивици понора, нарочито данас, када водеће светске силе поседују оружје способно да уништи сав живот – или, у најмању руку, да доведе Земљу до катастрофе. Можемо ли бити сигурни да такво оружје никада неће бити употребљено? Наравно да не. Свима нам је позната стара изрека: ако на почетку позоришног комада на зиду виси пушка, она ће до краја представе неизбежно опалити. Морамо имати то на уму и спречити да се тако нешто догоди.Што је супротстављање бескомпромисније и што се отвореније проглашава циљ наношења „стратешког пораза“ противнику, то је већа вероватноћа да ће сукоб ескалирати у своју најбруталнију фазу. Закони борбе за опстанак не важе само за свет природе, већ и за људска друштва када се суоче са изгледом да изгубе своју аутономију, достојанство, па чак и право на постојање.Поштоване даме и господо!Понављам: фундаментално обликовање новог светског поретка је неизбежно. Надајмо се да ће се то догодити у догледној историјској будућности, али за сада све се одвија прилично бурно и спонтано. Ми тек назируемо, опипавамо, контуре будућности.Међутим, то свакако не значи да треба да седимо скрштених руку и чекамо шта ће се даље десити. Да бисмо стигли до фазе изградње, а она ће, као што сам већ рекао, неизбежно наступити пре или касније, морамо пребродити тренутни опасни период и избећи остваривање најразорнијих претњи.Сматрам да је посебно важно да поново нагласим два аспекта која би, по мом мишљењу, требало да постану предмет озбиљне расправе за све нас – на политичком, техничком, стручном, па чак и филозофском нивоу.Пре свега то је питање којег сам се већ дотакао – о вештачкој интелигенцији. Сада је у свету покренута дискусија о томе да ли је потребно предузети мере да би се свесно успорила истраживања и развој у овој области, да се не би допустило да технологија измакне људској контроли.Реч је о вишеслојној теми која захтева темељно разматрање. Људска историја показује да је технолошки напредак немогуће зауставити; ипак, морамо разумети последице тог напретка – нарочито у погледу примене његових достигнућа, укључујући и она у војној сфери и војним пословима.Већ постоје случајеви где вештачка интелигенција доноси одлуке на основу сопственог разумевања шта је прикладно. Ово се односи и на цивилне и на војне примене. Како се технологије вештачке интелигенције буду настављале примењивати, њихова улога ће се повећавати, а алгоритми ће преузимати већу одговорност.Посебно јер човек, наравно, не може да се надмеће са способношћу машине да готово тренутно анализира ситуацију. Ипак, људи поседују друге квалитете – инстинкт, интуицију и способност доношења одлуке која можда није одмах очигледна, али се на крају показује као једина исправна, па чак и она која спасава живот.Знате, желео бих да испричам једну причу из совјетског доба – из стварности совјетског живота. Септембар је 1983. године. Припадник ракетних снага, потпуковник Станислав Петров, налазио се на борбеној дужности када је примио сигнал од система за упозоравање на ракетни напад. Такви системи су одавно успостављени и у функцији су и код нас и у Сједињеним Државама. Систем је регистровао лансирање пет америчких интерконтиненталних балистичких ракета. Сваки алгоритам би ово оквалификовао као недвосмислен основ за узвратни удар.Међутим, искусни официр је посумњао у тачност сигнала и претпоставио да је дошло до квара система. И испоставило се да је био у праву. Да је на његовом месту била вештачка интелигенција, ствари су могле да се одвију сасвим другачије. По мом мишљењу, ово је веома упечатљив пример.Ограничења у употреби технологија вештачке интелигенције у сфери безбедности представљају питање опстанка човечанства. Вештачка интелигенција повећава ефикасност ратних средстава, што заузврат доводи до све разорнијих сукоба.Постоји потреба за непристрасном и професионалном међународном дискусијом о савременом вођењу оружаних сукоба – конкретно, о томе како очувати хуманитарне оквире и ограничити најбруталније облике оружаних сукоба који прате развој деструктивних капацитета.Знам да је на вашем форуму одржана сесија под насловом који ми је деловао веома погодно: „Етика новог рата: човек и нехуманост”.Заиста, нехумана природа савремених сукоба може се сагледати на два начина. С једне стране, ту су све већа бруталност и занемаривање хуманитарних норми. С друге стране, постоје нови облици сукобљавања у којима вештачка интелигенција и аутономни системи играју све значајнију улогу у борбеним дејствима, постепено замењујући људе – укључујући и кључну област доношења одлука.Реч је о огромној и сложеној теми која захтева највећу пажњу. Аутоматизација и дигитализација ратовања доводе до дехуманизације перцепције, претварајући крвопролиће и губитак људских живота у неку врсту компјутерске игре - у механистичку рутину. А то је – да ствари назовемо правим именом – пут ка варваризацији човечанства, који се одвија уз пратећу причу о огромном технолошком напретку.Некада давно, на самом крају XIX века, 1899. године, управо је Русија иницирала Хашку конференцију, која је први пут утврдила правила за вођење рата, мирно решавање спорова и хуманизацију војних операција.Да, наравно, истинске и племените идеје утемељене у то време нису поштеделе човечанство потреса XX века. Чинило се да су светски ратови поништили достигнућа хуманитарног права. Ипак, сада је дошао тренутак да се поново размотри питање правила којима се уређују оружани сукоби.Илузија нема: ратови су постојали кроз целу људску историју, постоје и сада, и, по свој прилици, оружани сукоби ће се наставити. Нажалост, то је саставни део људског постојања. Војна служба је професија оних који бране интересе своје земље, али професионализам у војној сфери такође подразумева поштовање хуманитарних норми.Руска војска се, на пример, увек руководила принципом неповредивости ових норми и, желим то да нагласим, никада није прва нападала циљеве који нису директно део војне инфраструктуре противника.О Евроазијском партнерствуПораст међународних тензија и заоштравање свеобухватног сукоба имају још једну веома негативну дугорочну последицу – а то је други кључни фактор на који желим данас да вам скренем пажњу: наиме, у атмосфери сукоба која преовладава, жртвовано је стварно решавање глобалних проблема који погађају целокупно човечанство.Донедавно се о овим питањима – клими, животној средини, сиромаштву и неједнакости – непрестано расправљало, а данас су она донекле пала у други план. Гурнута су у страну, али њихова хитност само расте; на крају крајева, сами проблеми нису нестали. Нажалост, нема разлога за наду да ће међународна заједница, делујући као јединствена целина, бити способна да се озбиљно позабави овом агендом у догледној будућности.Међутим, ако се акутни и хитни проблеми не решавају на глобалном нивоу, њима се мора приступити на регионалном нивоу – нарочито стога што је то ближе људима и лакше им је за разумевање.Сви сносимо одговорност за планету у целини, али пре свега за сопствени дом и његово непосредно окружење. У ширем смислу, наш дом је Евроазија – огромна територија која служи као средиште и позорница за већину најзначајнијих светских процеса. Много тога што се дешава на широј међународној сцени зависи од тога како обликујемо Евроазију.У контексту растуће глобалне нестабилности, идеја о Великом евроазијском партнерству, коју је првобитно предложила Русија, добија на посебном значају. Војне и политичке конфронтације поткопавају глобалну повезаност, угрожавају производне, транспортне и логистичке ланце, као и успостављене трговинске и комуникационе руте.Задатак и одговорност евроазијских земаља је да што је више могуће заштите наш регион од глобалних ризика и деструктивних процеса, и да искористе нове технолошке и друге могућности за значајно проширење евроазијске сарадње и јачање повезаности ове огромне територије.Такође бих напоменуо да културне и цивилизацијске заједнице присутне у Евроазији имају дугу историју – која обухвата многе векове – проналажења начина за међусобну сарадњу, чак и током најтежих историјских периода. Евроазија има потенцијал да послужи као прототип за међународно деловање у условима разноликости култура, приступа и интереса – као окружење у којем разлике постају предност, а не препрека изградњи стабилног и уравнотеженог партнерства.У том контексту, желео бих да скренем пажњу на иницијативу коју смо покренули заједно са нашим белоруским пријатељима, а која се тиче израде Евроазијске повеље о мултиполарности и разноликости у XXI веку. Прошле недеље, на састанку министара спољних послова Русије, Белорусије, Казахстана, Киргистана и других партнера, одржаном на маргинама Генералне скупштине УН, покренут је практичан рад на овом темељном документу.Вредност Евроазије првенствено лежи у чињеници да је она у великој мери самодовољна и способна да реши сваки проблем. Једино што је потребно овој огромној заједници нација јесу недељива безбедност, одсуство војних претњи и трајни мир.Поштоване колеге!Сви ми, читава светска заједница, сносимо заједничку одговорност за будућност. И то није ни претеривање ни метафора; то је, понављам, сасвим конкретан задатак којим се морамо позабавити без одлагања.Желели бисмо да верујемо да ће наши потомци из будућих историјских књига сазнати како је друга четвртина XXI века представљала прекретницу – време када је човечанство, схвативши размере промена и претњи самом свом опстанку, смогло снаге да остави по страни ситне размирице, амбиције и себичност и уједини се у суочавању са заједничким изазовима; када је технолошку револуцију претворило из извора претњи у мноштво прилика; и када је почело да решава проблеме друштвене неједнакости и деградације животне средине конкретним деловањем, а не само пуким речима, већ је у стварности препознало узалудност војног сукобљавања и диктата, као и потребу за решењем новонасталих питања и проблема које би било прихватљиво за све, те се коначно посветило изградњи новог, стабилног светског поретка. Уверен сам да ће се ствари управо тако и одвијати. Јер, ако се ништа од тога не деси, постоји ризик да неће остати нико ко би учио из тих уџбеника – а и сами уџбеници се можда уопште неће ни појавити.Верујмо у најбоље и, пре свега, учинимо све како бисмо осигурали да се то „најбоље” и оствари и постане наша стварност.Желим да вам се захвалим на пажњи и свима пожелим успех. Веома ценим наше сусрете. Хвала вам. Хвала вам пуно.Погледајте и:

2026

Вести

sr_RS

русија, русија – политика, валдај, владимир путин