https://sputnikportal.rs/20261004/velike-licnosti-srbije-i-danas-su-medju-nama--njihove-sene-vaskrsavaju-video-1203966037.html

Велике личности Србије и данас су међу нама – њихове сене васкрсавају /видео/

Велике личности Србије и данас су међу нама – њихове сене васкрсавају /видео/

Sputnik Србија

Нова, 158. сезона Народног позоришта биће отворена балетом „Васкрсле сенке“, на музику Светислава Божића, у кореографији Јовице Бјелова. У средишту дела су... 04.10.2026, Sputnik Србија

2026-10-04T09:00+0200

2026-10-04T09:00+0200

2026-10-04T09:00+0200

култура

култура

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/08/16/1176381097_0:173:3050:1889_1920x0_80_0_0_f486f6ad696f5e312783b54095271050.jpg

У музичку целину уткане су и песничке речи Милутина Бојића, Момчила Настасијевића и Танасија Младеновића, док се кроз дело преплићу историја, духовност, сећање и питање шта уметност може да учини са наслеђем које је добила.За угледног композитора, академика Светислава Божића, повратак великим личностима из прошлости није пуко присећање. Он сматра да они и данас могу да учествују у нашем животу, уколико смо спремни да их чујемо.Управо у Растку и Надежди Петровић препознаје две личности чије судбине надилазе њихову биографију и постају део ширег искуства народа.„Време када су они страдали, када је њихов живот готово потпуно био избрисан из списка живих, када више нису имали разлога да постоје, они су нашли снаге да свако на свој начин, и своје породичне и своје личне трагедије и драме, са оним даром који му је Бог дао, преживе ту најјезивију Голготу нашег народа.“Та Голгота, сматра Божић, није затворена историјска епизода. Први светски рат за њега представља једну од тачака из које се може разумети и каснији ток европског и српског 20. века.Отуда и његова потреба да у музику уведе песнике и њихове стихове. Божић каже да је за српски културни простор реч имала посебно место.„Чини ми се да је то природно стање у коме се ми као народ налазимо, јер смо до музике долазили нешто касније него до речи и њене моћи. Реч је била наша утеха, наша привилегија, наше највеће богатство. Та реч је и остала. Једном као реч Божија, господња, библијска, једном као реч спуштена на земљу да нам буде огртач и храна у временима тешким, којих је највише било у нашем животу.“Песнички текст за њега није замена за музику нити њено објашњење, већ начин да се оно што је у музици апстрактно приближи већем броју људи.„Музика је апстрактнија ствар. Текстом она постаје људима јаснија. Ја и без тих песама све то исто говорим, на све то исто мислим. Песме су нужне као ниво комуникације у простору са публиком која слуша, да нађе везу. Иначе музика то исто говори. Могли бисте, ко добро зна музику, потпуно наћи поклапање стиха и речи и поенте. У томе је ствар. Ја због тога користим често поезију, да се њоме појасни нека ствар која и без ње бива јасна, али мањем броју људи.“Међу песницима који су нашли место у његовом стваралаштву јесте и Танасије Младеновић, чија је биографија другачија од Расткове или Надеждине, али чију улогу Божић види управо у способности да кроз различита историјска искуства препозна континуитет културе.Уметност између дара и охолостиЈедна од централних тема Божићевог размишљања јесте однос између талента, образовања и личне амбиције. Он инсистира на томе да уметник не сме да поверује да је сам себи довољан.„Музика има ту обавезу, зато што повећање хедонистичких завеса, егоцентризма који прати сваку уметност оптерећену високим нивоом индивидуације, јесте велика опасност за ту уметност. Осамљивати се, елитизовати свој став, лишавати се националног, духовног, тог свог акустичко-етичког света, могућа је уметничка позиција гледана из визуре заната. Али уметник мора да буде у дијалогу са оним који му је дао живот.“Божић тај однос према вишој сили не види као ограничење стваралаштва, већ као његову меру.„Биолошка омеђеност човека на најдраматичнији начин указује колико је сва наша воља спрегнута нечијом вишом вољом. Свако разуман мора да буде у дијалогу са оним који му је дао живот и који ће се постарати да то што је радио траје још даље од његовог физичког живота.“И ту долази до његовог схватања дара, који сматра важнијим од огромне количине знања.„Дара имам пет центиметара, а осамсто центиметара имамо информације, интелигенцију, сазнања. Сазнања и информације не стварају, они само вуку као локомотива. Тај дар је најдрагоценији путник: усамљен, слабашан, рекло би се, мора да се штити од свега, а он у ствари даје легитимитет. Ако њега заборавиш, џаба је што знаш ових осамсто ђавола, када је он један усамљен, ненахрањен, ненапојен, ти си га заборавио.“У том контексту академик Божић говори и о уметнику као својеврсном усамљенику.„Ти који имају дар веома лако се примете. Они све што знају, све што јесу, своде на овог усамљеног, даровитог путника који није баш најбоље израван, али све покреће.“„Ја нисам авангарда“Наш саговорник се посебно супротставља идеји да уметник мора по сваку цену да буде „нов“ и одвојен од свега што му је претходило.„Ја нисам авангарда. Ја долазим после створеног. Ја долазим на створено, кад постоје реке, шуме, птице, пој, кад постоји смрт и јавља се рађање – све то постоји много пре мене. Како сам ја онда могао себе да прогласим авангардним уметником?“Његово стваралаштво, каже, проистиче из потребе да се успостави континуитет, а не да се по сваку цену прекине са прошлошћу.„Постоји нешто што је изван мене. Ја морам да нађем тај баланс. Ми сви знамо тај занат који смо прошли, те школе. Ја сам био професор 40 година на факултету, професор хармоније. Али и поред тога морам да нађем тај баланс. Јер има нешто што је изнад мене.“Такав однос према традицији посебно је дошао до изражаја у његовим духовним делима.„То је долазило као нужни спасоносни духовни слој смисла мог постојања. Јер ван тога ја нисам увиђао да у том занату уопште треба да постоји. Тај занат је релативно безначајан ако нема контекстуалност. То је његова суштина и то објашњава тонску слику и њен свет. Ако тога нема, чему служи?“За њега питање вере није одвојено од питања трајања уметничког дела.„Ако не верујеш у Васкрсење, твог дела више нема. Оно завршава на месту где пише: ‘Овде почива...’ Није битно на ком језику, са каквим симболима. Лежиш и више те нема. Крај. Крај и тебе и твог дела, ако ти не верујеш ни у Христа ни у Васкрсење. А Он нуди могућност да се не погубимо, да и кад умремо Њега ради живимо вечно. Наравно, то није гаранција ни за кога, али је утеха величанствена. И нада.“Од Глинке до „Молитве Рачана“Божићев однос према руској духовној и музичкој традицији посебно је дошао до изражаја на концерту руског хора Глинка у Народном позоришту. Поред дела Рахмањинова, Мокрањца и руских народних песама, ансамбл је извео и Божићеву композицију „Во царствије Твојем“. Са овим хором Божић сарађује годинама.„То је посебан осећај. То је једноставно стање које је врло високо и готово да није земљом омеђено. Имао сам ту срећу да имам неколико ауторских концерата са хором и оркестром Глинка. Они су свирали моју симфонијску и концертну музику. Тако да је моје искуство и мој музички живот практично њима високо подигнут.“Говорећи о руској музичкој традицији, Божић наглашава да културне границе, по његовом мишљењу, не могу да пониште оно што припада универзалном искуству уметности.„Музика је најетеричнији и можда најуниверзалнији језик. Не мора све да се објасни речима. Ако је дело заиста ушло у тај виши простор, онда га људи осећају и без тога што познају све његове историјске и духовне слојеве.“„Дар је мрвица Божанског“Када говори о уметности, Божић се враћа истој тачки: уметничко стваралаштво за њега почиње даром, али се не завршава техником.„По томе постоји уметник и постоје молери и занатлије. То није исто. Побркали смо се. Мало је уметника. То је нешто тако важно. То су мученици. Велики мученици. Они нису кон‌јунктурни људи. Они нису богати. Они нису ничим намирени.“У његовој филозофији стварања новац и институционална подршка нису оно што производи уметничку вредност.„Можеш да ми даш пет милијарди евра, али јане могу да напишем ништа ако ми не иде. Али ако ми иде, ја то бесплатно урадим. И то је генијално. Ја сам већ преплаћен и сит, јер ме је мој Творац наградио. А кад ми није дао то, он ме је опоменуо да нешто не радим добро.“Због тога и своју нову композицију види као наставак истог разговора са прошлошћу.„Васкрсле сенке нас васкрсавају. Процес је обостран. Дозивајући њих, ми тражимо спас у њима. Они су наши спасиоци, избавитељи. Они су наши анђели који нас преводе у свет живих.“Управо ту Божић види смисао уметничког враћања великим људима и њиховим делима: не да би прошлост била музејски сачувана, већ да би поново постала део нашег живота.„Ја тражим помоћ, тражим помиловање, што каже Десанка. Не само ја, сви ми то радимо, одајући почаст њима. Ми молимо да нам се јаве, да нам се нађу у тешким часовима. Овога пута то ће бити Растко и Надежда Петровић.“Уз премијеру „Васкрслих сенки“, Божић ће своју музику представити и на концерту „Свет српске музике“, седмог октобра, када ће бити изведена његова симфонијска дела. И тај концерт, као и балет, враћа се истом питању које прожима његово стваралаштво: шта остаје када прођу људи, епохе и идеологије и може ли уметност да сачува оно што је вредно од заборава.

2026

Вести

sr_RS

култура