https://sputnikportal.rs/20261007/cetiri-meca-srbije-paunovic-trazio-tim-ajndhoven-pokazao-pravac-sport-fudbal-1204099797.html
Четири меча Србије: Пауновић тражио тим, Ајндховен показао правац
Четири меча Србије: Пауновић тражио тим, Ајндховен показао правац
Sputnik Србија
Четири утакмице, 24 коришћена фудбалера, ниједан играч који је почео сва четири меча и, оно најважније, ниједан освојен бод. Први такмичарски циклус Србије под... 07.10.2026, Sputnik Србија
2026-10-07T09:57+0200
2026-10-07T09:57+0200
2026-10-07T10:40+0200
спорт
спорт
фудбал
фсс
вељко пауновић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/0a/05/1204099640_0:80:3072:1808_1920x0_80_0_0_16c4e4c5bd525f792cde9e16e8814a16.jpg
Управо је то највећа опасност приликом свођења рачуна. Србија је најбољу партију одиграла на крају циклуса и зато би било погрешно дозволити да тај утисак потисне оно што се дешавало у претходне три утакмице. У њима је национални тим имао много проблема да пронађе игру којом може равноправно да функционише у А дивизији Лиге нација.После четири кола бодовни салдо и даље показује нулу. Са друге стране, Пауновић је овај период очигледно користио и за тражење решења, промену система и проверу великог броја играча.Нико незаменљив, Павловић провео највише времена на теренуПауновић је у четири утакмице користио 24 фудбалера. Ниједан није био стартер на сваком мечу, док су осморица наступила на све четири утакмице – Душан Тадић, Филип Костић, Андрија Живковић, Страхиња Павловић, Лука Јовић, Немања Максимовић, Саша Лукић и Немања Гудељ.Највише времена на терену провео је Страхиња Павловић – 275 минута. Следе Вања Милинковић-Савић и Срђан Бабић са по 270, Андрија Живковић са 263, Душан Тадић са 262 и Саша Лукић са 250 минута.Петар Сукачев и Василије Костов добили су тек по три минута, не рачунајући надокнаду, док Пауновић није користио Филипа Станковића, Драгана Росића, Вању Драгојевића, Огњена Мимовића, Јована Милошевића и Лазара Николића.Велики број промена показује да селектор још тражи основну конструкцију екипе. Четири утакмице нису донеле дефинитивну стартну поставу, али јесу прилично јасно показале где Србија има највише проблема и где постоје решења на којима може да гради игру.Промена система открила проблем који Србија дуго имаЈедан од најважнијих закључака циклуса тиче се формације.После прве утакмице против Грчке Пауновић је променио систем и вратио Србију на игру са тројицом штопера и крилним бековима. Такав распоред није нов за ову генерацију, пошто га је током свог мандата најчешће користио и Драган Стојковић.Разлог је у великој мери познат – Србија већ дуго нема довољно квалитетних класичних бекова за игру са четворицом у последњој линији.Коста Недељковић одиграо је три утакмице као десни крилни бек, али његове партије нису отклониле дилему на тој позицији. Огњен Мимовић није добио прилику, па остаје питање да ли ће је добити у наредном циклусу.На левој страни смењивали су се Алекса Терзић и Филип Костић. Управо је Костић један од позитивнијих утисака ове четири утакмице. Иако више није на врхунцу каријере, показао је да и даље може да донесе ширину, искуство и континуитет.Србија, дакле, није решила проблем бекова. Уместо тога, поново је пронашла систем у којем тај недостатак може лакше да сакрије.Павловић постаје један од Пауновићевих најважнијих играчаПоследња линија такође је прошла кроз бројне промене. Пауновић је на штоперским позицијама користио петорицу играча, док је Никола Симић против Грчке играо на беку и није добио прилику на природној позицији.Повратак Николе Миленковића могао би значајно да промени изглед одбране већ на следећем окупљању.У његовом одсуству највећу улогу добио је Страхиња Павловић. Не само због највеће минутаже у екипи, већ и због начина на који га Пауновић користи.Павловић више није само штопер чији је задатак да брани простор испред свог гола. Добио је слободу да износи лопту кроз линије, напушта последњу линију и прикључује се нападу. Та улога већ после четири утакмице може да се препозна као једна од специфичности Пауновићеве Србије.Срђан Бабић је поправио утисак у последњем мечу, док је Страхиња Ераковић остао без довољно континуитета да би се извлачили чвршћи закључци.Посебан случај је Немања Гудељ. Највећи део минута провео је у последњој линији, али би већ против Немачке могао да се врати у везни ред због суспензија Саше Лукића и Немање Максимовића.Лукић и Станковић показали другачије лице везног редаСредина терена вероватно је област у којој ће Пауновић имати највише дилема.Немања Максимовић има велико поверење селектора, али је комбинација Саше Лукића и Александра Станковића оставила утисак динамичнијег и конкретнијег тандема.Од Станковића се пре овог циклуса вероватно очекивало више од укупно 123 минута, пошто је две утакмице у потпуности преседео на клупи. Његова даља улога у репрезентацији умногоме ће зависити и од минутаже коју буде имао у Интеру.Последњи меч донео је и деби младог Стефана Гудеља. Једна утакмица свакако није довољна за велике закључке, посебно за играча који још није дебитовао за Црвену звезду у Европи, али је први наступ показао да Србија добија још једну опцију за будућност.Стефан Џодић је такође дебитовао, али није оставио исти утисак. Његов непосредни приоритет, ипак, остаје млада репрезентација.Тадић и Самарџић – комбинација коју готово нисмо ни гледалиЈедан од најзанимљивијих тактичких детаља читавог циклуса виђен је тек у четвртој утакмици.Душан Тадић и Лазар Самарџић први пут су заједно почели меч за Србију.До тада су само два пута провели по 11 минута истовремено на терену, док су током мандата Драгана Стојковића чак седам пута мењали један другог.У Ајндховену се показало да њих двојица могу да функционишу заједно. Самарџић је деловао растерећеније када комплетна креација није зависила од њега, док је Тадић поново био централна фигура у организацији напада.Капитен је, уосталом, учествовао у акцијама код сва три гола Србије у ове четири утакмице. Без обзира на године, његов утицај на игру и даље је тешко надокнадити.Ту се отвара и питање Сергеја Милинковић-Савића. Његов квалитет и креативност нису спорни, али Пауновић мора да пронађе равнотежу ако жели да у истом систему користи Сергеја, Тадића и Самарџића. У перспективи се у ту конкуренцију укључује и Василије Костов.Напад још нема јасну хијерархијуЛука Јовић добио је прилику да у одсуству других нападача учврсти место првог шпица, али је циклус завршио са једним поготком.Било је прилика за више. Пропустио је велику шансу против Грчке, а у Минхену је једним потезом показао шта може да донесе нападу. Најважније за њега је што је прекинуо двогодишњи голгетерски пост у националном тиму.Међутим, последња утакмица отворила је још једну тему – Михајло Цветковић.Млади нападач донео је Србији другачију енергију и нову димензију у нападу. Зато ће већ наредни списак бити занимљив показатељ како Пауновић види будућу хијерархију међу нападачима.Неизвесна је позиција Дејана Јовељића, а потенцијални повратак Александра Митровића додатно би променио расподелу улога. Уз то остаје и питање статуса Душана Влаховића, о којем би наредни списак требало да пружи јаснију слику.Два голмана, различите предностиПосле овог циклуса јаснија је и ситуација међу стативама.Уколико Предраг Рајковић и даље не буде део репрезентације, главна конкуренција остаје између Вање Милинковић-Савића и Ђорђа Петровића.Њихове карактеристике су различите. Милинковић-Савић пружа више у игри ногом и помаже екипи приликом изношења лопте под притиском. Петровић је оставио веома добар утисак у Минхену и делује сигурније приликом интервенција на бочне лопте.Србија зато на голманској позицији нема проблем недостатка квалитета, већ избор између двојице чувара мреже који екипи доносе различите ствари.Ајндховен не сме да избрише претходна три мечаНајважнији закључак после четири утакмице можда је управо тај.Србија је у Ајндховену показала највише, али једна добра партија не може да поништи проблеме који су били очигледни током већег дела циклуса. После четири утакмице национални тим нема бод, Пауновић још нема непроменљиву стартну поставу, а поједине позиције и даље зависе од прилагођавања система расположивом кадру.Истовремено, неке ствари су постале јасније.Формација са тројицом штопера тренутно више одговара расположивим играчима. Павловић је добио специфичну и важну улогу. Тадић је и даље централна фигура креације, а заједнички наступ са Самарџићем отворио је нову могућност. Костић је показао да још може да буде важан, док млађи играчи попут Цветковића и Стефана Гудеља проширују избор.Следеће окупљање зато више неће бити само наставак експеримента. После четири утакмице Пауновић има довољно материјала да почне да сужава избор.Пред Србијом су мечеви са Немачком у Београду и Грчком у Волосу, а они би требало да покажу да ли је Ајндховен био само добра појединачна партија или први наговештај екипе коју Пауновић покушава да направи.
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
спорт, фудбал, фсс, вељко пауновић
спорт, фудбал, фсс, вељко пауновић
Четири меча Србије: Пауновић тражио тим, Ајндховен показао правац
09:57 07.10.2026 (Освежено: 10:40 07.10.2026) Четири утакмице, 24 коришћена фудбалера, ниједан играч који је почео сва четири меча и, оно најважније, ниједан освојен бод. Први такмичарски циклус Србије под Вељком Пауновићем оставио је далеко више питања него одговора, али је утакмица против Холандије у Ајндховену бар донела назнаку како би „орлови“ могли да изгледају у наставку Лиге нација.
Управо је то највећа опасност приликом свођења рачуна. Србија је најбољу партију одиграла на крају циклуса и зато би било погрешно дозволити да тај утисак потисне оно што се дешавало у претходне три утакмице. У њима је национални тим имао много проблема да пронађе игру којом може равноправно да функционише у А дивизији Лиге нација.
После четири кола бодовни салдо и даље показује нулу. Са друге стране, Пауновић је овај период очигледно користио и за тражење решења, промену система и проверу великог броја играча.
Нико незаменљив, Павловић провео највише времена на терену
Пауновић је у четири утакмице користио 24 фудбалера. Ниједан није био стартер на сваком мечу, док су осморица наступила на све четири утакмице – Душан Тадић, Филип Костић, Андрија Живковић, Страхиња Павловић, Лука Јовић, Немања Максимовић, Саша Лукић и Немања Гудељ.
Највише времена на терену провео је Страхиња Павловић – 275 минута. Следе Вања Милинковић-Савић и Срђан Бабић са по 270, Андрија Живковић са 263, Душан Тадић са 262 и Саша Лукић са 250 минута.
Петар Сукачев и Василије Костов добили су тек по три минута, не рачунајући надокнаду, док Пауновић није користио Филипа Станковића, Драгана Росића, Вању Драгојевића, Огњена Мимовића, Јована Милошевића и Лазара Николића.
Велики број промена показује да селектор још тражи основну конструкцију екипе. Четири утакмице нису донеле дефинитивну стартну поставу, али јесу прилично јасно показале где Србија има највише проблема и где постоје решења на којима може да гради игру.
Промена система открила проблем који Србија дуго има
Један од најважнијих закључака циклуса тиче се формације.
После прве утакмице против Грчке Пауновић је променио систем и вратио Србију на игру са тројицом штопера и крилним бековима. Такав распоред није нов за ову генерацију, пошто га је током свог мандата најчешће користио и Драган Стојковић.
Разлог је у великој мери познат – Србија већ дуго нема довољно квалитетних класичних бекова за игру са четворицом у последњој линији.
Коста Недељковић одиграо је три утакмице као десни крилни бек, али његове партије нису отклониле дилему на тој позицији. Огњен Мимовић није добио прилику, па остаје питање да ли ће је добити у наредном циклусу.
На левој страни смењивали су се Алекса Терзић и Филип Костић. Управо је Костић један од позитивнијих утисака ове четири утакмице. Иако више није на врхунцу каријере, показао је да и даље може да донесе ширину, искуство и континуитет.
Србија, дакле, није решила проблем бекова. Уместо тога, поново је пронашла систем у којем тај недостатак може лакше да сакрије.
Павловић постаје један од Пауновићевих најважнијих играча
Последња линија такође је прошла кроз бројне промене. Пауновић је на штоперским позицијама користио петорицу играча, док је Никола Симић против Грчке играо на беку и није добио прилику на природној позицији.
Повратак Николе Миленковића могао би значајно да промени изглед одбране већ на следећем окупљању.
У његовом одсуству највећу улогу добио је Страхиња Павловић. Не само због највеће минутаже у екипи, већ и због начина на који га Пауновић користи.
Павловић више није само штопер чији је задатак да брани простор испред свог гола. Добио је слободу да износи лопту кроз линије, напушта последњу линију и прикључује се нападу. Та улога већ после четири утакмице може да се препозна као једна од специфичности Пауновићеве Србије.
Срђан Бабић је поправио утисак у последњем мечу, док је Страхиња Ераковић остао без довољно континуитета да би се извлачили чвршћи закључци.
Посебан случај је Немања Гудељ. Највећи део минута провео је у последњој линији, али би већ против Немачке могао да се врати у везни ред због суспензија Саше Лукића и Немање Максимовића.
Лукић и Станковић показали другачије лице везног реда
Средина терена вероватно је област у којој ће Пауновић имати највише дилема.
Немања Максимовић има велико поверење селектора, али је комбинација Саше Лукића и Александра Станковића оставила утисак динамичнијег и конкретнијег тандема.
Од Станковића се пре овог циклуса вероватно очекивало више од укупно 123 минута, пошто је две утакмице у потпуности преседео на клупи. Његова даља улога у репрезентацији умногоме ће зависити и од минутаже коју буде имао у Интеру.
Последњи меч донео је и деби младог Стефана Гудеља. Једна утакмица свакако није довољна за велике закључке, посебно за играча који још није дебитовао за Црвену звезду у Европи, али је први наступ показао да Србија добија још једну опцију за будућност.
Стефан Џодић је такође дебитовао, али није оставио исти утисак. Његов непосредни приоритет, ипак, остаје млада репрезентација.
Тадић и Самарџић – комбинација коју готово нисмо ни гледали
Један од најзанимљивијих тактичких детаља читавог циклуса виђен је тек у четвртој утакмици.
Душан Тадић и Лазар Самарџић први пут су заједно почели меч за Србију.
До тада су само два пута провели по 11 минута истовремено на терену, док су током мандата Драгана Стојковића чак седам пута мењали један другог.
У Ајндховену се показало да њих двојица могу да функционишу заједно. Самарџић је деловао растерећеније када комплетна креација није зависила од њега, док је Тадић поново био централна фигура у организацији напада.
Капитен је, уосталом, учествовао у акцијама код сва три гола Србије у ове четири утакмице. Без обзира на године, његов утицај на игру и даље је тешко надокнадити.
Ту се отвара и питање Сергеја Милинковић-Савића. Његов квалитет и креативност нису спорни, али Пауновић мора да пронађе равнотежу ако жели да у истом систему користи Сергеја, Тадића и Самарџића. У перспективи се у ту конкуренцију укључује и Василије Костов.
Напад још нема јасну хијерархију
Лука Јовић добио је прилику да у одсуству других нападача учврсти место првог шпица, али је циклус завршио са једним поготком.
Било је прилика за више. Пропустио је велику шансу против Грчке, а у Минхену је једним потезом показао шта може да донесе нападу. Најважније за њега је што је прекинуо двогодишњи голгетерски пост у националном тиму.
Међутим, последња утакмица отворила је још једну тему – Михајло Цветковић.
Млади нападач донео је Србији другачију енергију и нову димензију у нападу. Зато ће већ наредни списак бити занимљив показатељ како Пауновић види будућу хијерархију међу нападачима.
Неизвесна је позиција Дејана Јовељића, а потенцијални повратак Александра Митровића додатно би променио расподелу улога. Уз то остаје и питање статуса Душана Влаховића, о којем би наредни списак требало да пружи јаснију слику.
Два голмана, различите предности
После овог циклуса јаснија је и ситуација међу стативама.
Уколико Предраг Рајковић и даље не буде део репрезентације, главна конкуренција остаје између Вање Милинковић-Савића и Ђорђа Петровића.
Њихове карактеристике су различите. Милинковић-Савић пружа више у игри ногом и помаже екипи приликом изношења лопте под притиском. Петровић је оставио веома добар утисак у Минхену и делује сигурније приликом интервенција на бочне лопте.
Србија зато на голманској позицији нема проблем недостатка квалитета, већ избор између двојице чувара мреже који екипи доносе различите ствари.
Ајндховен не сме да избрише претходна три меча
Најважнији закључак после четири утакмице можда је управо тај.
Србија је у Ајндховену показала највише, али једна добра партија не може да поништи проблеме који су били очигледни током већег дела циклуса. После четири утакмице национални тим нема бод, Пауновић још нема непроменљиву стартну поставу, а поједине позиције и даље зависе од прилагођавања система расположивом кадру.
Истовремено, неке ствари су постале јасније.
Формација са тројицом штопера тренутно више одговара расположивим играчима. Павловић је добио специфичну и важну улогу. Тадић је и даље централна фигура креације, а заједнички наступ са Самарџићем отворио је нову могућност. Костић је показао да још може да буде важан, док млађи играчи попут Цветковића и Стефана Гудеља проширују избор.
Следеће окупљање зато више неће бити само наставак експеримента. После четири утакмице Пауновић има довољно материјала да почне да сужава избор.
Пред Србијом су мечеви са Немачком у Београду и Грчком у Волосу, а они би требало да покажу да ли је Ајндховен био само добра појединачна партија или први наговештај екипе коју Пауновић покушава да направи.
