https://sputnikportal.rs/20261010/fatalne-zene-ili-zrtve-istorije-sta-zaista-znamo-o-srpskim-srednjovekovnim-vladarkama-1204252828.html

Фаталне жене или жртве историје? Шта заиста знамо о српским средњовековним владаркама

Фаталне жене или жртве историје? Шта заиста знамо о српским средњовековним владаркама

Sputnik Србија

Средњовековне владарке до данас су остале у сенци историје која је о њима најчешће говорила онда када је требало објаснити постпупке њихових мужева, очева или... 10.10.2026, Sputnik Србија

2026-10-10T16:00+0200

2026-10-10T16:00+0200

2026-10-10T16:00+0200

култура

култура

култура – интервјуи и аналитика

историја

немањићи

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/0a/09/1204252657_0:410:819:871_1920x0_80_0_0_d93d4e2df51776ab05126bfaad4e2ed3.jpg

Књига „Владарке из праискона“, у издању „Лагуне“, садржи приче о седамнаест жена из српског средњовековља, од првих писаних извора до средине 14. века. Оне су биле супруге, мајке, кћери, принцезе и удовице, али и политичке личности, посреднице између дворова и жене које су утицале на одлуке владара, преживљавале династичке сукобе, или саме носиле терет власти.Женски глас који се не чује„Желела сам да се женски гласови из прошлости очисте од наслага прашине и да нам коначно проговоре. Проблем је, међутим, у томе што о њима сазнајемо из повеља, докумената, хроника, житија и других наративних избора, а значајан део тих текстова писали су црквени људи и мушкарци чији циљ није био да сачувају причу о женама. Оне су у историјским изворима само средство за објашњење мушкараца“, наводи наша саговорница.Према њеним речима, у средњовековној хришћанској представи о жени постоје два изразита пола: Ева и Богородица. Једна је повезана с човековим падом, а друга с највишим могућим идеалом женствености.„Сам идеал Пресвете Богородице за жене је суштински био недостижан, јер једна је Богомајка. Жене су му се, међутим, могле приближавати кроз врлину, побожност и, пре свега, кроз девичанство и монаштво“, истиче ауторка.Она, међутим, напомиње да монашки постриг није увек значио повлачење из политичког живота, јер су владарке могле постати монахиње, али ипак остати на двору и задржати значајан утицај.Евдокија: царска принцеза која је постала сувишнаМеђу седамнаест прича које је Катарина Митровић реконструисала, посебно место зааузима Евдокија, супруга Стефана Немањића, чија биографија, како напомиње ауторка, делује као сценарио за историјску драму.Евдокија је била византијска принцеза, кћи краља Алексија Трећег Анђела, а њен брак са Стефаном Немањићем није био само породична ствар, него је будућем српском владару доносио снажне везе са Цариградом и византијским двором. Те везе су биле и један од разлога због којих је Стефан Немања одлучио да престо остави средњем сину Стефану, а не прворођеном Вукану.„Евдокија је у неком тренутку постала сувишна у тим плановима, јер је велики жупан Стефан Немања усмерио поглед ка Риму, настојећи да добије царску круну. Сава је, истовремено, тражио самосталност цркве, а то се могло добити само од цариградског патријарха. Папа није давао аутокефалност, већ само државну самосталност. А Византијско царство је у међувремену пало 1204. године“, наводи Катарина Митровић.Према њеним речима, уочи пада Византије, Стефан Немања је Евдокију отерао с двора, уз бројне тешке оптужбе.„Њена судбина је веома трагична. Прво је била оптужена да је пијаница, што је велика срамота за царску принцезу или велику жупаницу. Потом, и да је неверна. И то је први посведочени развод у српској историји који као да је ишетао из таблоида. Наравно, нема доказа да се ишта од тога за шта је Евдокија била оптуживана заиста догодило“, напомиње ауторка.Евдокија је, веома осрамоћена, лутала до Дукље, односно до свог девера Вукана, који је такође био повређен очевим и братовим поступцима. Касније је имала и два рло несрећна брака која су се, како наводи наша саговорница, одвијала у сенци пада Цариграда, нестанка малих грчких држава и настанка крсташких држава, односно константних обрачуна Истока и Запада на Балкану.Јаквинта – „фатална жена“ или историјски књижевни лик?Јаквинта Баријска живела је на размеђи 11. и 12. века и била је супруга краља Константина Бодина, владара Дукље и других српских земаља. У Летопису попа Дукљанина представљена је као готово демонска фигура, односно жена која подстиче краља Бодина на насиље, обрачуне и политичке злочине.„Бодин је био способан владар, али се његова политика временом мењала, па се од Византије све више окретао Норманима. Византијска принцеза Ана Комнина описала га је као неверног и превртљивог човека. У крсташким изворима он је, такође, приказан као превртљивац. У Летопису попа Дукљанина, Бодин је приказан као човек без морала, али као заиста велики и способан владар. Лик његове жене је скројен према њему. Јаквинта је приказана као фатална жена, под чијим је лошим утицајем био Бодин“, напомиње Катарина Митровић.Она, међутим, указује на то да је Јаквинта имала четворицу синова којима је желела по сваку цену да остави дукљански престо.„Питање наслеђа престола није било решено. Бодинов стриц Радослав имао је бројно потомство. Јаквинта је све Радославове синове и унуке видела као непосредну опасност, због чега није бирала средства којима ће утицати на свог супруга, као и касније на сина Ђорђа. Њен лик је скројен тако да објасни мушкарце, тако да не можемо знати каква је краљица Јаквинта заиста била“, каже историчарка.Љубав у средњем векуИако су бракови владара у средњем веку склапани махом из политичких интереса, неки од њих су били засновани и на великој међусобној љубави и поштовању. Један од таквих бракова, судећи према историјским сведочанствима, била је заједница Стефана Душана и Јелене Страцимировић, бугарске принцезе.Једна од сенки која је била надвијена на њима јесте да су прилично тешко добили сина Уроша, који је остао и њихово једино дете.„Ако је веровати изворима, он је био обележен одређеним особинама које га нису препоручивале за великог владара, мада се и ту историчари с разлогом споре. Упркос свим искушењима, Душан и Јелена су одржали стабилну везу“, закључује ауторка.Средњовековна жена у Србији као непознаницаКада је реч о обичним женама средњовековне Србије, писани извори садрже још мање сведочанстава о њиховом животу, положају, свакодневици.„Како се одвијао живот жене на селу, како у градовима у којима је живело етнички и верски мешовито становништво – мало шта, односно готово ништа не можемо да кажемо. Постоје извесни подаци за Котор, који има делимично сачуван архив. Нешто мало података има за Будву и Скадар, јер су сачувани статути тих градова, чије одредбе сведоче о неким негативним појавама. У Скадарском статуту, рецимо, постоји члан који каже да је жена заштићена од силовања свештеника, што значи да је тога било толико да је морало да се забрани статутарном одредбом“, наводи Катарина Митровић.Она додаје да су многи средњовековни градски, дворски и манастирски архиви уништени, не само српски, него и византијски и бугарски, због чега је остало мало писаних трагова о животу обичних људи из тог доба.

2026

Вести

sr_RS

култура, култура – интервјуи и аналитика, историја, немањићи