„Све имам, а нешто ми недостаје“: Када женама спољашњи успех не доноси унутрашњи мир /видео/
CC0 / Слика генерисана вештачком интелигенцијом /
Пратите нас
У животу многих жена наиђе тренутак када застану, погледају иза себе и схвате колико тога су прошле, изградиле, научиле, оствариле. Имају искуство, пријатеље, каријеру, многе и породицу и финансијску сигурност, наизглед - све што су желеле. Али, негде дубоко у њима, јавља се осећај да им ипак нешто недостаје.
Према речима Дубравке Бјелић и Светлане Стојановић, креатора циклуса радионица „Женски наратив“, у реченици „све имам, а нешто ми недостаје“ лако се може пронаћи готово свака жена средњих година. То „недостајање“ жене осећају на разне начине, као тугу, чежњу или неку другу емоцију.
Раскорак између спољашњег и унутрашњег
Женама је често тешко да признају да постоји раскорак између онога што имају и онога што носе у себи, и то из више разлога, указује професор књижевности и психотерапеут Светлана Стојановић.
„Када кажемо да смо дошли до тачке у којој „све имамо“, она наравно за различите људе може подразумевати различите ствари, али то је тачка у којој смо нешто достигле. Па ако бисмо цео тај наш пут замислили као брдо, то би био сам врх брда - налазимо се заиста на узвисини и лепо је одатле гледати јер иза себе видимо толико тога. И када у тој тачки помислимо да нам нешто недостаје, ми то можемо себи да признамо, а можемо и да игноришемо. А зашто нам је тешко да признамо? Па зато што ако признамо да нешто недостаје, ми на неки начин анулирамо и поништавамо сав наш труд доласка до те тачке“, објашњава Светлана Стојановић.
Други разлог је, како додаје, то што спознаја да нам нешто недостаје подразумева да онда морамо ићи по то нешто, вероватно се мало вратити назад или спустити са врха тог брда, што такође није једноставно. Трећа и још битнија ствар је осећај кривице који се јавља јер то „све“ што имамо су наши најмилији - деца, супружници, родитељи, дакле оно што нам је највредније, непроцењиво. Па одакле нам онда пада на памет да нам нешто недостаје?
„Стална динамика између две потребе - оне да припадамо, односно да будемо део нечега већег од нас самих, и оне да се одвојимо, односно потребе за самореализацијом, једна је од основних психолошких унутрашњих динамика које воде човека на животном и развојном путу. А ми жене смо негде на почетку тог пута поприлично биле постављене тако да испред себе стављамо потребе других, потребе околине. А сада смо у тачки у којој нас та унутрашња сила која нас води кроз живот зове да погледамо шта све имамо, али и да дозволимо себи да узмемо и нешто за себе. И у том смислу је важно знати, о томе и говоримо на радионицама на којима пратимо ту "развојну мапу жене", да та тачка на врху брда није тачка која од нас тражи да се одрекнемо овога што имамо да бисмо добиле оно што нам недостаје, већ да покушамо да направимо концепт у коме има простора и за нас саме поред свега овога што имамо и волимо“, наводи психотерапеут.
Повратак себи
Тај простор који ћемо дати себи, оцењују гошће подкаста „Породично…са Сандром Черин“, заправо је врло драгоцен поклон који можемо дати и својој околини, својим најмилијима.
„Ако ти својој деци стално дајеш, а не информишеш их да је њихова мама живо биће, да је мама некад уморна, да мама некад не може, јер верујеш да „мораш да мораш“ за своју децу, онда им не дајеш најбољи дар који је заправо - мама која мисли о себи док мисли о њима. То је непроцењиво, да мама мисли о себи док негује децу, јер онда дете буде и неговано и види како се то истовремено брине о себи“, напомиње Светлана Стојановић.
Унутрашњи мир не долази нужно онда када све у животу постане савршено. Напротив, најчешће га осетимо онда када престанемо да верујемо да све мора бити савршено да бисмо себи дозволиле да будемо добро.
“На том микронивоу мислим да себи треба да дозволимо и да понекад нешто заборавимо, да нешто не можемо, да смо преуморне, да променимо план, да имамо дозволу да можемо да разочарамо некога, а да и такве можемо и даље да припадамо и својој деци, мужу, породици“, каже васпитач и психотерапеут Дубравка Бјелић.
Неретко нас, додаје, тај нови осећај, та чежња за нечим недефинисаним и уплаши, па покушавамо да од њега „побегнемо“, па и да га „затрпамо“ нечим другим – новим пословним циљем, неком новом активношћу, хобијем, новим путовањем... Међутим, тај осећај се појачава.
„Заправо, недостаје нам нешто што је већ у нама, а што је некако било затрпано током периода пуног активности и стварања из кога сада, с годинама, природно излазимо. И с разлогом је било затрпано јер је наш раст и развој тражио нешто друго, па би нам то нешто само сметало. Сада је, пак, дошао тренутак да „отворимо кутије“, погледамо и освестимо шта је то што је наше, а треба нам да се умиримо и уцелимо“, примећује Дубравка Бјелић.
То за чим трагамо је често нејасно, затамњено, па мора да се пронађе у неком миру, духовном, душевном, и изнесе на површину.
„Добар пут да се то осети су мануелне активности, сетимо се да су некада жене штрикале, везле гоблене, бавиле се цвећем, баштом… Такве ствари помажу да откријемо то што нам недостаје, да пронађемо себе у свему што имамо, да се вратимо себи. А на том путу неретко срећемо људе који нам помажу, који исто тако трагају за тим нечим или су то већ пронашли, па нам је њихово искуство драгоцено“, закључује психотерапеут.
Погледајте и:
