Мало Срба ово зна: Покољ српског народa који се усудио да каже „не“ /фото/
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
У колективном сећању српског народа добро су познати злочини које су 1941. године немачки фашистички окупатори починили у Крагујевцу, Краљеву, Шапцу и многим другим местима у Србији, док само мали број Срба зна за стравични покољ народа од 13. до 19. октобра у селима у долини речице Јадра: Драгинцу, Коренити, Чокешини, Цикотама и суседним селима.
То је био прави покољ народа. За свега неколико дана стрељано је 2.677 недужних цивила: мушкараца, жена деце. Фашистичке звери у људском облику су на најмонструозније начине убијали старце на кућном прагу, труднице, децу у колевкама, па и новоређенчад. Читава села су затирана. Убијана је чак и стока. Октобар месец те ратне 1941. године у окупираној Србији се са правом може назвати „крвави октобар“.
Покољ у долини Јадра био је један у низу одмазди које је немачка војска спроводила током јесени 1941. у окупираној Србији. Немогућност да заустави талас устанка и народног отпора који се све више ширио и захватао све већу територију, код нацистичког врха је изазивао бес и жељу да сурово казни народ који се усудио да подигне главу и окупатору каже „не“.
Читаве породице биле су убијене па није остао нико ко би о њиховом страдању сведочио.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Начелник штаба Врховне команде Вермахта фелдмаршал Вилхелм Кајтел, наређењем од 16. септембра 1941, у име Адолфа Хитлера инсистирао је да се „за сузбијање општег комунистичког устаничког покрета“ у Србији, примене најоштрије мере и предложио да се „у име одмазда за изгубљени живот сваког немачког војника на смрт стреља од 50 до 100 комуниста.“
Злогласна наредба Аустријанца који је мрзео Србе
У намери да на ослобођеним територијама поново успостави окупациону власт, Немачки војни врх је за главнокомандујућег немачких војних снага у Србији поставио генерала Франца Бемеа, Аустријанца који је мрзео Србе због пораза Аустроугарске војске у Првом светском рату. Беме је војнике Вермахта у Србији видео као „осветнике“ понижене аустроугарске војске, али и изгубљеног аустријског царства.
„Ваш задатак је да прокрстарите земљом, у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример, који мора најтеже погодити целокупно становништво...“, пише између осталог Беме у наредби за нападе од 25.9.1941. године.
Непосредно извршење задатка сламања и угушења устанка поверено је једној од најелитнијих и технички најопремљенијих дивизија Вермахта -342. пешадијској дивизији, која је повучена са фронта у Француској и којом је командовао генерал-лајтнант Валтер Хингхофер. Уласком ове јединице у Шабац 24. септембра 1941. године, и одвођењем цивилног становништва у концентрациони логор у Јарку, отпочео је њен злогласни пут долином Јадра.
Обзиром да сламање устанка није ишло онако како је нацистички врх планирао и да је у жестоким окршајима са устаницима Вермахт имао велике губитке, 10. октобра 1941. године, Франц Беме издаје застрашујућу наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100, а за једног рањеног 50 талаца. Само пар дана касније, због окршаја код Гајића и Јездимировића стене и претрпљених губитака злокобна наредба спроведена је у дело.
„У вези непријатеља, изгледа да се ради о организованом отпору јачих снага под војним руководством. Вероватно се ради о снагама којима руководе командант Јадарског четничког одреда, капетан Рашић…Губици: погинуло: 1 официр, 7 војника, рањено: 3 официра, 27 војника. Због сопствених губитака требало је стрељати 2 300. Данас је стрељано 400. Остаје још 1 900.“ , наводи у свом извештају Францу Бемеу командант дивизије, генерал-Лајтнант др Валтер Хингхофер.
Покољ у Драгинцу
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Стравична стрељана у Драгинцу
Како би сакупили довољан број талаца којим би испунили утврђену квоту, фашисти су се послужили лукавством позивајући преко виђенијих људи у селу мушко становништво да дођу у просторије општине Драгиниц како би добили „Објаве за слободно кретање“. Они који су одазивали позиву, били су одмах ухапшени и затворени у општинске просторије, кафане, подруме, школску зграду, цркву, па и на црквеном тавану.
Стравична стрељана у Драгинцу отпочела су 13. октобра поподне, када је од затвореника похапшених тог и претходног дана издвојена група од око 120 људи и стрељана на десној обали потока Трнавица. Немци су изводили групе од по око 50 људи и стрељали их рафалима из митраљеза. Чим је једна група поубијана, следећа која је долазила најпре је бацала убијене у већ ископане раке, па је и она стрељана. Егзекуције над на превару ухапшеним (и онима присилно доведеним), настављене су и наредна два дана, четрнаестог и петнаестог октобра.
На стратишту у Драгинцу је (према немачким документима) стрељано 1 379 мештана јадарских села: мушкараца, жена и деце. Недовољно за фашистичког окупатора који у убијенима није видео људска бића, већ само број. Да би попунили утврђену квоту, војници 342. пешадијске дивизије су, попут дивљих звери, кренули ка околним селима, убијајући свакога на кога су наишли. Међу убијенима био је и један број избеглица из Мачве, Поцерине и Срема, али и оних који су се у питома јадарска села склонили из НДХ бежећи од усташког ножа.
Немци су водили затворенике у групама од 10 до 20, приморавали их да сами ископају огромне раке, постројавали их поред гробнице и убијали рафалима из митраљеза
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Испољавајући највећу бруталност, немачки војници су убијали све што су видели: од човека до животиња, од страца до бебе у колевкама, на кућном прагу, у њиви, крај воденице, на ливади, затирали су читаве фамилије, стрељали, бајонетима касапили, спаљивали, у крвавом походу више примереном варварским хордама него народу који је дошао из срца Европе, народу који је изнедрио једног Бетовена, Ничеа, Анштајна...
Ни бебе у колевкама нису поштедели
Читаве породице биле су убијене па није остао нико ко би о њиховом страдању сведочио. У целу Цикоте, на списку убијених Алексићи се налазе од редног броја 1 до 25, а међу њима је и 14. деце: Милан, Славка, Ружица, Живко, Милица, Милисав, Иван… само су нека имена малишана, браће и сестара старости испод седам година, убијених на кућном прагу заједно са својим најмилијима.
За нацисте они нису били деца, нису били невине људске душе, већ сам прост број. Квота која се требала попунити. Рачун од 50 Срба за једног рањеног и 100 за убијеног Немца који су морали платити. Казна за непослушност и освета за пораз који су њихови преци на обронцима славног Цера доживели, водила их је од села до села. Чокешина, Велико Село, Симино Брдо, Филиповићи, Доња Бадања, Коренита…
Покољ у Драгинцу
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Низ страдалих села се наставља, а на списку убијених у Коренити редни број се зауставља на броју 189. Старци, жене И деца. Вида, Добросав, Споменка, Живорад, Томка... Међу њима и женско дете из фамилије Бојанић, тек рођено, некрштено. Ни име малој мученици нису стигли да дају, живела је само три дана пре него што су фашистичке звери у колевци бајонетом искасапили.
„Стерали су нас у једну гомилу. Кад су нас дотерали до једне куће и и натрали да се постројимо испред ње поред самог зида, искористио сам прилику и побегао. Чим сам мало одмакао зачуо сам рафале и појединачне пуцње, помешане с крицима жена и људи. И баш тај врисак је за мене био најјезивији. Када сам се вратио кући нашао сам прави покољ. Испред куће била је побијена цела моја породица, у кући ми је била мала сестрица, рођена два дана пре тог покоља. Није била још крштена“, речи су Милорада Бојанића из Корените који је тада имао око 12 година.
У питомом селу Јаребице, убијено више од 40 малишана, део њих стрељан у Драгинцу, део убијен на кућном прагу, а четворо малишана, старости од 3 до 11 година, живо спаљено заједно са својим мајкама. Село Јаребице остало је потпуно пусто. Убијено је 450 житеља.
Бестијално убијање недужних цивила трајало је данима, све док није попуњена квота коју су нацисти одредили. У извештају који је са дивизијског командног места 342. пешадијске дивизје 30. 10. 1941. године послат Опуномоћеном генералу у Србији стоји између осталог: „Стрељано за одмазду 2950“. Тај број је уписан и на спомен костурници.
Побијени су закопани у четири велике гробнице. Њихови посмртни остаци су 1963. године пренети у заједничку спомен-костурницу на улазу у Драгинац, која данас стоји као неми сведок овог стравичног злочина.
Неке од убијених, родбина је сахранила на сеоским гробљима. И данас се на каменим споменицима у јадарским селима могу пронаћи потресна сведочанства масакра који се догодио пре 85 година:
„Овде почива тело Милице Крсмановић са своје шесторо деце...“
Погледајте и:
