По овоме је српски народ препознатљив: Од епских јунака до пиротског ћилима – све на једном месту
© Sputnik / Маша Радовић
Пратите нас
Од српске свадбе с почетка 20. века, преко народних ношњи и епских јунака, до пиротског ћилима који чека међународно признање – Етнографски музеј у Београду обележио је 125 година постојања подсећањем на оно што један народ чини препознатљивим.
Директор музеја Марко Крстић за Спутњик говори о потреби очувања културног наслеђа, приближавању традиције младима, потреби да разумемо сопствени идентитет, али и културне везе са другим народима.
Етнографски музеј у Београду обележио је 125 година постојања и рада на несвакидашњи начин – дефилеом у народним ношњама кроз Кнез Михаилову улицу, а потом и изложбом посвећеном српској свадби од пре 125 година. Јубилеј није био само прилика за осврт на дугу историју установе већ и за разговор о томе како традицију сачувати, представити савременој публици и пренети будућим генерацијама.
„Када се осврнемо на све оно што нас је снашло током 20. века, трајање од 125 година говори много и о издржљивости и о свести о томе зашто је важно да чувамо оно што говори о нама“, каже директор Етнографског музеја Марко Крстић.
Иако је музеј званично основан 1901. године, његови корени сежу у 19. век. Још 1848. постојао је етнографски фонд при Народном музеју, а историчар и академик Стојан Новаковић предлагао је оснивање посебног историјско-етнографског музеја. Установа је отворена у кући задужбинара Стевче Михајловића, који је потом ту кућу поклонио српском народу, док је 1904. године, поводом стогодишњице Првог српског устанка, отворена прва стална поставка. Њу је дан пре крунисања отворио краљ Петар И Карађорђевић.
За Крстића је тај почетак важан и због разумевања шире улоге музеја.
„Етнографски музеј није настао само из потребе да се културно наслеђе сакупи, заштити и представи. Његова мисија била је и да постане нека врста епицентра окупљања српског народа кроз предмете. То је идеја саборовања, место на којем се препознајемо кроз оно што смо наследили и што нас повезује.“
Српска свадба – шта се променило, а шта је остало исто
„Обично смо представљали предмете и збирке. Етнографски музеј има 34 збирке, више од 60.000 предмета и око 150.000 музеалија. Српска свадба дошла је као потреба да један обичај, који није само локални или српски већ има шире, космополитско значење, представимо тако да се подсетимо како је некада изгледао, да видимо шта се за 125 година променило, а шта није“, каже Крстић.
Јубиларна изложба о српској свадби представљала је искорак у раду музеја, јер је у средиште стављен обичај као целина, а не само предмети који га прате. Посетиоци су могли да сагледају како је свадба некада изгледала, који су обичаји опстали и како су се мењали кроз време.
Међу обичајима који су опстали наводи гађање јабуке пушком, док су се други мењали заједно са друштвом и начином живота. Управо у том поређењу прошлости и садашњости види се вредност етнографског истраживања.
Етнографски музеј у Београду се сврстава у једну од најстаријих установа културе у Србији. Основан је 1901. године издвајањем Збирке етнографског материјала из Народног музеја.
© Sputnik / Маша Радовић
Посебност изложбе била је и употреба ВР технологије, захваљујући којој посетиоци могу да завире у приказ свадбе каква се некада одвијала. Музеј тако покушава да пронађе равнотежу између традиционалног представљања збирки и савремених начина комуникације са публиком.
„Ја сам велики поборник технологије, али само до одређене тачке, до оне у којој она неће угрозити суштину. Суштину чине збирке и предмети. То ћемо сачувати и чуваћемо и убудуће. Етнографски музеј остаје чувар идентитета“, наглашава Крстић.
Марко Краљевић као јунак данашње деце
Један од највећих изазова за установе које чувају традицију јесте како приближити културно наслеђе младима. Народна епика, на пример, обилује причама које су и данас занимљиве, али језик којим су испеване деци често делује далеко и тешко разумљиво.
Музеј је зато кроз изложбу „Ко то беше Краљевић Марко“ покушао да пронађе пут ка другачијем представљању народног јунака. Крстић сматра да традицију треба сачувати у изворном облику, али и пронаћи начин да њене поруке разумеју генерације које не говоре језиком старих епских песама.
„Питање је како оно што смо добили с колена на колено можемо да пренесемо даље, како да ту Прометејеву ватру одржимо и наставимо да је разгоревамо, а да истовремено буде јаснија деци којој је језик Косовског циклуса веома далек. Због архаизама, због инверзија, због начина на који је тај језик обликован.“
Једна од идеја јесте да се народна поезија представи кроз формат у којем би глумац наизменично говорио оригиналне стихове и њихову савремену језичку интерпретацију.
„Можда ћемо у том процесу изгубити део метрике и мелодије старог језика, а оне су дивне. Ипак, у овом тренутку важно нам је да деца разумеју о чему се говори, да причу приме, упију и схвате њену суштину.“
Крстић сматра да би деца лакше разумела значај Марка Краљевића када би га повезала са јунацима из других култура.
„Марко Краљевић је капетан Америка у америчкој митологији, Тор у скандинавској или Херакле у античкој. И ми имамо пандане тим јунацима који постоје у другим традицијама. Када деца то разумеју, схватиће да то није нека прича која их се не тиче, већ да постоје слични јунаци широм света.“
У томе види и могућност да музеј постане интерактивнији и занимљивији најмлађима.
„Волео бих да дете може да уђе у музеј, да на некој конзоли изабере словенског јунака и упореди га са јунаком из друге културе, да одабере ношњу, да обуче неку лутку, да бира предмете. Да кроз игру упозна наслеђе и да се забави, а да притом нешто и научи.“
Прву сталну изложбу у Етнографском музеју 1904. године отворио је краљ Петар Први Карађорђевић поводом обележавања стогодишњице Првог српског устанка. За чувара (управника) Музеја постављен је др Сима Тројановић, а за првог кустоса је, нешто касније, именован Никола Зега.
© Sputnik / Маша Радовић
За Крстића језик је такође важан део културног наслеђа, јер кроз њега заједница преноси своје искуство, памћење и вредности.
„Ја језик третирам као нематеријално културно наслеђе. Када нам у музеј долазе амбасадори, често инсистирам на томе да имамо преводиоце како бисмо чули и њихове језике. Наравно, можемо да разговарамо на енглеском, али важно ми је да се у Етнографском музеју чују језици земаља из којих наши гости долазе“, каже Крстић.
Аутентичност и културне везе са другим народима
Предмети, ношње и орнаменти често показују да културе нису настајале изоловано. На Балкану се мотиви преплићу, а сличности у везовима, украсима и обичајима понекад постају предмет расправа о томе коме одређени елемент припада.
Крстић сматра да такве везе треба посматрати као богатство, уз истовремено истраживање особености сваког културног простора.
„Апсолутно је тачно да се мотиви преклапају и да то понекад постаје предмет спора – чије је шта. То је тешко рашчивијати, али делимо одређене праксе са другим народима и то је богатство, а не дефицит, иако људи понекад желе тако да га представе.“
Према његовим речима, важно је утврдити шта је аутентично српско наслеђе, али без затварања према другим културама.
„Ми покушавамо да размишљамо о томе где се сусрећемо са другим народима, а да на крају ипак задржимо оно што је аутентично. Важно је да знамо шта је наше, али не желимо да се затварамо у простор у којем не прихватамо туђа мишљења.“
Посебно место у том раду заузима културно наслеђе Косова и Метохије. Музеј планира да наредне године представи косовски вез у Културном центру Србије у Паризу, како би међународној публици приближио особености српске орнаментике.
Крстић истиче да је циљ да се српско културно наслеђе прецизније дефинише и представи, али без стварања утиска да је оно вредније од наслеђа других народа.
„Ми смо још увек у фази у којој покушавамо да обликујемо националну причу, али без оних негативних конотација које је та реч добила последњих деценија. Потребно је да дефинишемо шта је аутентично наше и да то познајемо, али без намере да себе представљамо као предоминантне у односу на друге народе. Напротив, треба да разумемо и оно што делимо.“
Од ратних губитака до нове ренесансе музеја
Током 125 година постојања, Етнографски музеј пролазио је кроз различите фазе, а ратови и политичке промене оставили су траг и на његовим збиркама. После Другог светског рата претрпео је велике губитке у депоима, док су стотине предмета биле уништене. Године 1952. пресељен је у зграду на Студентском тргу, где се и данас налази.
Тадашњи управник Митар Влаховић успео је да спроведе пресељење, али је прилагођавање новом простору трајало годинама.
„Митар Влаховић успео је да музеј пресели у зграду на Студентском тргу, што је у то време било готово немогуће. После пресељења требало је око десет година да се установа прилагоди простору. Морали смо да направимо потпуно другачији унутрашњи концепт како би могли да се формирају депои и да се предмети правилно чувају“, наводи Крстић.
После периода у којем је основни задатак био прикупљање и формирање збирки, музеј је морао да обнови фондове и прилагоди свој рад новим околностима. Крстић сматра да данас постоји прилика за нову фазу развоја, у којој ће се јасније представити српска ношња, обичаји, предмети и пракса.
„Мислим да сада доживљавамо неку нову ренесансу. Можемо да поставимо оквире који су постојали у првим деценијама рада музеја, када су у центру пажње били српска ношња, српски предмет, српски обичај и српска пракса. То наслеђе постоји и данас, у свим просторима у којима живе Срби, без обзира на границе.“
Колико је важно да појединци препознају вредност културног наслеђа показује и збирка етнографских предмета Надежде Петровић. Позната сликарка, поред свог уметничког рада, сакупљала је и предмете које је оставила музеју.
„У музеју имамо једну специфичну збирку, од изузетног националног значаја – збирку етнографских предмета Надежде Петровић. Она је, уз свој богат уметнички живот, прикупљала предмете и оставила нам их. Пре неколико година први пут смо представили ту колекцију. То је непроцењиво“, истиче Крстић.
Захваљујући очуваности традиционалног начина живота на Балкану, после Првог светског рата наставља се са попуном фонда музеја, а 1926. године одштампана је прва свеска Гласника Етнографског музеја, који до данас редовно излази.
© Sputnik / Маша Радовић
Пиротски ћилим на путу ка Унеску
Један од најзначајнијих актуелних пројеката Етнографског музеја јесте номинација пиротског ћилимарства за Унескову листу нематеријалног културног наслеђа човечанства. Према Крстићевим речима, на припреми номинације радило се шест година, а ускоро се очује завршетак процеса.
„Ми смо на корак од уписа пиротског ћилимарства на Унескову листу нематеријалног културног наслеђа човечанства. То је шестогодишњи рад на номинацији, са веома озбиљним елементима. Наравно, док се одлука званично не објави, ништа није завршено“, каже директор.
Паралелно са припремом номинације, музеј је организовао међународну турнеју представљања пиротског ћилима под називом Wорлд Тоур Пирот Килим. Током претходних седам до осам година ћилим је представљен у бројним земљама, где је изазвао интересовање и отворио простор за поређења са орнаментиком других култура.
