Давор Џалто за Спутњик: Изнад профита, корпорација и „слободног тржишта“ мора да буде – човек
12:00 25.10.2026 (Освежено: 12:01 25.10.2026)
© Sputnik / Igor Mikhalev
Пратите нас
Православно хришћанство у средиште ставља слободу и љубав, због чега ниједан политички поредак не може да се поистовети са Царством Божијим, сматра филозоф Давор Џалто. Анархизам није хаос, већ критика принуде и репресије, док се и држава и црква морају одупрети искушењу да човека подреде апстрактним идејама и ауторитетима.
У књизи „Анархија и царство Божије“ Давор Џалто разматра однос православног хришћанства и анархизма, два појма која се на први поглед могу учинити неспојивим. Међутим, наш саговорник анархизам не посматра првенствено као покушај укидања сваког реда, већ као критички однос према системима који почивају на принуди и репресији.
„Ако погледамо историју, видећемо да су и државно-комунистички, односно бољшевички, и либерално-капиталистички системи имали проблем са анархизмом. Разлог је у томе што анархизам поставља питање оправданости ауторитета и начина на који се моћ успоставља и спроводи“, објашњава Џалто.
Ниједан историјски поредак није остварења Царства Божјег
Према његовим речима, православно хришћанство и анархизам могу се срести у критици сваког поретка који људску слободу подређује захтевима система. Хришћанство, притом, не би требало да се поистовећује ни са једним конкретним политичким уређењем.
„Ако говоримо о Царству Божијем, не можемо га једноставно поистоветити ни са једним земаљским друштвеним системом. Ниједан историјски поредак није остварење Царства Божијег. Православно хришћанство у средиште људског постојања ставља слободу и љубав, а то је тешко помирити са системима који почивају на принуди и који од човека захтевају да се подреди неком унапред задатом моделу“, истиче Џалто.
Он упозорава да се хришћански језик и симболи могу употребљавати и за оправдавање политичке моћи. Због тога је неопходно разликовати хришћанско предање од начина на који га различите власти и институције тумаче ради сопствених интереса, додаје он.
Постоји опасност да се теологија користи као идеолошко оправдање ауторитарних вођа и репресивних система. У таквом односу религија не делује као критика моћи, већ као њен савезник, чиме губи могућност да преиспитује неправду и заштити људско достојанство.
Црква треба да држи дистанцу према властима
Према Џалтовом мишљењу, црква би требало да задржи критичку дистанцу према свакој политичкој власти, без обзира на то да ли се она представља као традиционална, национална, секуларна или религиозна. То не значи да црква мора да одбацује сваки облик сарадње са државом, већ да сарадња не сме да прерасте у безусловну подршку политичким интересима.
Џалто подсећа да се однос цркве и државе кроз историју мењао и да православни свет није имао само један, непроменљив модел тог односа. Због тога је, сматра он, потребно пажљиво разликовати теолошке идеале од историјске праксе и политичких околности у којима су црквене институције деловале.
Џалто указује да се у расправама о односу цркве и државе често користе термини попут симфоније, цезаропапизма и папоцезаризма као унапред задате ознаке, иако је неопходно размотрити конкретне историјске околности.
„У књизи покушавам да разложим појам симфоније и покажем да иза њега не стоји увек исти однос цркве и државе. Морамо да разликујемо оно што се проглашава идеалом од онога што се заиста дешавало у историји. Постоје модели у којима црква и држава сарађују, а свака задржава своју област деловања. Постоје и модели у којима је држава подређена цркви, као што је у одређеним историјским периодима био случај на Западу, или они у којима је црква подређена држави, што се, на пример, покушавало у Русији од времена Петра Великог“, каже Џалто.
Ни један од тих историјских модела не треба аутоматски прогласити аутентичним православним односом према држави, додаје он.
„Мислим да ниједан од њих заправо не изражава аутентичан православни однос према држави. Много је боље да говоримо о сарадњи тамо где је она могућа, али без глорификовања државе или цркве и без некаквог метафизичког оправдавања тог односа. Реч је о практичној сарадњи, која може бити корисна за људе, али не сме да доведе до тога да црква постане теократска власт, која прописује законе свима, нити да држава користи цркву за остваривање сопствених интереса“, истиче он.
Капитализам и демократија: човек уместо профита
Џалто критикује однос савременог капитализма према слободи и демократији. Према његовом мишљењу, формална политичка права и постојање слободног тржишта не значе нужно да људи имају стварну могућност да самостално одлучују о свом животу.
„Капитализам је по својој структури антидемократски и неслободан. Неједнакости које он производи разорне су за друштво, за економију и њен развој, за људску слободу и међуљудске односе. Оно што се представља као либерално-демократски, капиталистички систем веома је недемократско и у пракси веома репресивно“, тврди он.
Наш саговорник сматра да таква критика не значи залагање за аутократију или диктатуру. Напротив, решење види у већој демократизацији друштва и у промени приоритета, тако да интереси корпорација и профита не буду изнад људских потреба.
Исти проблем постоји када се човек подреди нацији, профиту, корпорацији или било којој другој апстрактној идеји. Такви појмови могу имати значај у организовању друштва, али постају проблематични када добију предност над конкретним људским животима.
„Ако човека заменимо апстракцијама као што су нација, профит или корпорација, онда га подређујемо тим апстракцијама и претварамо у њиховог роба. Требало би да радимо управо супротно: да друштвене и политичке институције буду ту због људи, а не да људи постоје да би служили институцијама“, објашњава он.
Управо у томе Џалто види додирну тачку између своје критике политичких и економских система и теолошког разумевања слободе. Ни држава, ни тржиште, ни црквена институција, према његовом становишту, не би смели да постану апсолутни ауторитет којем се човек мора безусловно подредити. Питање није само какав систем друштво прокламује, већ и какав однос тај систем успоставља према људској слободи, достојанству и одговорности.
