Хрватска као Украјина: Од Блајбурга праве – лажни Јасеновац
CC0 / Слика генерисана вештачком интелигенцијом /
Пратите нас
Пораз усташа у Блајбургу представља важан део идентитета Хрватске. То не треба да нас изненађује и не можемо очекивати никакво суочавање Хрватске са прошлошћу, поготово што данас у Европи Хрватска заузима веома пожељну позицију – антируску. Паралеле између Хрватске и Украјине су очигледне.
Овако др Никола Ожеговић, историчар и теолог на Филозофском факултету у Бањалуци коментарише настојања шефа Домовинског покрета Ивана Пенаве да државним новцем финансира спомен-подручје усташама убијеним у Блајбургу. Пенава већ дуже времена убеђује владу Андреја Пленковића да уложи милионе евра за изградњу будуће јавне установе која би требало да буде изграђена у хрватском Мацељу, будући да су Аустријанци јасно ставили забрану на свако величање нациста и њихових сателита.
Блајбуршки мит
Блајбуршки мит, објашњава Ожеговић, постао је део хрватског националног и државног идентитета после 1991. године. Он је после 1945. године живео у емигрантским круговима, пре свега у круговима усташке емиграције у Јужној Америци, док је данас то постала идеологија око које су се малтене сви Хрвати хомогенизовали.
Баш сам недавно, истражујући тему везану за хрватску емиграцију, читао лист Матице хрватске, који је излазио у емиграцији. Један од наслова тих текстова гласио је „Геноцид у Блајбургу“. Они су користили израз геноцид за страдање својих војних снага након самог Блајбурга. На самом Блајбургу није било страдања, али га је касније било широм бивше Југославије. Дошло је до убијања неколико десетина хиљада хрватских војника и одређеног броја цивила који су се са њима повлачили. Године 1991, али и раније, Фрањо Туђман и други иступали су пред хрватском емиграцијом где су формулисали идеју уједињења хрватске домовине са исељеништвом. Дакле, обједињавања свих снага за борбу против југословенског и српског руководства и за осамостаљивање Хрватске, каже Ожеговиж за Спутњик.
Он подсећа на изјаве Стјепана Месића, о чему сведоче и видео-снимци, током његовог обраћања у Аустралији, када је говорио да је Хрватска победила два пута у Другом светском рату — 10. априла 1941. и 1945. године — те да Хрвати не треба никоме да се извињавају ни за Јасеновац, а камоли за нешто друго.
Можемо сасвим сигурно рећи да су Блајбуршки мит и блајбуршка митологија данас део хрватског државног и националног идентитета. Иако о томе постоје опречна мишљења у Хрватској, она нису толико изражена да би то довела у питање. Тај блајбуршки мит и дискусија о њему налазе се на маргинама хрватског друштва. Оно није подељено у том смислу.
Наш саговорник објашњава да Хрватска није једина европска земља која активно велича нацистичке сателите – Украјина Владимира Зеленског ради идентичну ствар, на очиглед европске јавности.
У Украјини имамо пандан у политици Зеленског, који је пре неких два месеца сахранио једног веома блиског сарадника Анте Павелића — украјинског националисту Андреја Мељника. Он је сахрањен са највећим државним почастима. Ради се о једном од веома блиских Павелићевих сарадника, са којим је одржавао тесне везе и преписку.
Неизлечен наратив
Свакако да је одржавање и неговање оваквог наратива опасно по Србе, како у Републици Српској, тако и у Србији, а пример Украјине и о томе сведочи. У Украјини је такав приступ прошлости и историјски ревизионизам довео до преваспитања украјинске омладине и то траје већ неколико деценија. Хрватска омладина дели исту судбину.
У њиховим уџбеницима се Независна Држава Хрватска нигде не осуђује као таква. Јасеновачке жртве се маргинализују, њихов број се умањује, оне се чак и не помињу или им се посвећује веома мало простора. Холокауст као појам постоји у хрватским уџбеницима, на пример, док геноцид над Србима уопште не постоји. Старије анализе уџбеника које колеге редовно врше, са стручног аспекта и са стручне тачке гледишта, показују да су Срби заиста представљени у крајње негативном светлу.
И Прва Југославија, и југословенско уједињење, и Други светски рат, и деведесете године — у свим тим кључним, преломним моментима, Срби су представљени у изразито негативном светлу. То је већ створило једну генерацију која је у Хрватској одрасла у новом наративу и тако нешто никога више не зачуђује, истиче Ожеговић.
То је реалност данашње и будуће Хрватске. Можемо само да се надамо и да радимо на томе да не дође до неког новог конфликта, али тај конфликтни потенцијал свакако постоји.
Важност историјског сећања
Србија и Српска треба да се одреде према оваквим нацистичким и усташким испадима из Хрватске тако што ће градити и неговати своје историјско сећање, засновано на сопственим борбама и жртвама, опомиње наш саговорник.
На плану неговања историјског сећања се, наравно, у последњим деценијама много више ради него што је то било раније могуће у бившој Југославији. Сада ми имамо јасан српски национални идентитет, јасно српско становиште. Немамо више потребе да водимо рачуна о томе шта ће рећи неко други, како ће реаговати Хрвати или муслимани. Градимо једну српску свест која је свакако интегративна и није супротстављена другима. Ми имамо југословенско искуство. Позитивна страна тог искуства јесте отвореност према сродним народима, али у оквиру тог искуства не треба да се жртвујемо и заборављамо сопствено страдање, а Јасеновац и геноцид у НДХ свакако представљају централно и највеће страдање Срба у 20. веку.
Србима са обе стране Дрине су потребни јака национална политика и јака национална свест, као и спремност на сваки могући развој догађаја, закључује Ожеговић.
Погледајте и:
