Вештачка интелигенција и уметност: Ко је ту аутор када и машина ствара
© Sputnik / Mikhail Voskresenskiy
/ Пратите нас
Када је праисторијски човек открио како сам да произведе ватру, она му је донела могућност да осветли своју пећину, да се огреје и припреми храну – под условом да научи да је контролише и да не изгори. Да ли и руковање вештачком интелигенцијом можемо да разумемо на тај начин?
Вештачка интелигенција данас може да напише песму или роман, да компонује музику, да направи слику. Њена примена у уметности отвара питања која се не тичу само технолошких могућности, него и самог појма ауторства: где се завршава улога алата или сарадника, а где почиње стваралачки допринос човека.
Док издавач Зоран Хамовић сматра да је највећа опасност вештачке интелигенције у томе што нам даје прилику да не радимо, да се не трудимо и да не мислимо, те да су за препознавање уметничке вредности дела потребни одговорност и знање, визуелни уметник и професор Предраг Терзић указује на то да нове технологије треба разумети као саставни део развоја уметности и друштва и користити их на креативан начин.
Алат који не сме да преузме контролу
Предраг Терзић у разговору за Спутњик подсећа на то да се развој вештачке интелигенције не може одвојити од ранијих технолошких достигнућа, јер њени темељи сежу у шездесете и седамдесете године прошлог века. Оно што се променило, како напомиње наш саговорник, јесу могућности које су донели развој науке и технологије, као и доступност нових алата широком кругу људи.
„Најгоре је то што људи мисле да је вештачка интелигенција, зато што долази као нешто ново – нешто ужасно. Не бих могао да кажем да је то само нека врста изазова, али како време одмиче, више немате могућност да се вратите у доба пре 2021. године. Када су се појавили Midjourney, 2022. године, и ChatGPT, добили смо нови замах који нам омогућава да радимо доста тога“, истиче Терзић.
Према његовим речима, могућности су бројне: од коришћења база података до израде персонализованих AI додатака који садрже материјале одређеног корисника и могу да му послуже као основа за даљи рад.
Главни уредник издавачке куће "Клио" Зоран Хамовић сматра да би о вештачкој интелигенцији можда било прецизније говорити као о „додатној интелигенцији“, јер израз „вештачка“, према његовом мишљењу, може да створи утисак да је реч о самосталном ентитету који не зависи од човека, иако је човек тај који је развија и користи.
Страх од новог, како истиче Зоран Хамовић, није необична реакција, јер свака велика технолошка промена изазива и бојазан и радозналост. Ипак, како напомиње наш саговорник, важно је да човек научи да користи нова средства, а да притом не изгуби свест о сопственој одговорности.
„То значи да је човек тај који њоме управља. Он мора увек да буде свестан сопствене одговорности. Одговоран је према себи зато што вештачку, односно додатну интелигенцију користи као алат. То му даје неку врсту супериорног положаја, али само под једним условом: да је овладао њоме, да располаже одређеним знањем“, наглашава наш саговорник.
Рембрант и границе копирања
Према мишљењу Зорана Хамовића, ако се уметнику вештачка интелигенција нађе на располагању као средство за рад, само њено коришћење не значи да је дело изгубило аутентичност.
„Где добијамо ауторски печат који успева да опстане? Добијамо га тамо где се уметник позиционира као неко ко и даље уноси размену осећања коју је уносио у десетом веку, у праисторији, коју уноси и данас. Ако остваримо комуникацију, ако откријемо енергију коју препознајемо у уметности, онда не стојимо пред некаквом технолошком јаловином, него пред реалним уметничким остварењем које је употребило оно што му је на располагању“, сматра Зоран Хамовић.
Да би показао како се технологија може користити у уметности, Предраг Терзић наводи пројекат „The Next Rembrandt“, у којем су анализирана дела Рембранта, а затим примењени дигитални поступци за стварање нове слике у његовом стилу. У пројекту је анализирано 130 Рембрантових дела, а прикупљени подаци су коришћени за генерисање слике која опонаша његово сликарство.
Предраг Терзић, међутим, сматра да такав резултат не треба поистовећивати са стваралачким поступком самог уметника.
„Они су само користили његов стил из одређеног периода, али, извините, Рембрант 2023. године не би сликао онако како су га они представили. Ако већ користите нову технологију, помало је илузорно користити мозак из 17. века у 2026. години. То је главни проблем“, каже Терзић и додаје да технологија може да препозна и репродукује одређене особине стила, али остаје питање да ли је такво опонашање довољно за настанак аутентичног уметничког дела.
Зоран Хамовић, међутим, подсећа на то да се уметност ни пре појаве вештачке интелигенције није развијала искључиво кроз индивидуални рад, јер су у великим сликарским радионицама, попут оних из времена Рубенса, разни уметници учествовали у изради слика, а поједини били специјализовани само за одређене мотиве.
Према његовим речима, таква пракса показује да ауторство и стваралачки допринос ни у ранијим временима нису били једноставни и једнозначни, због чега је важно разликовати разне нивое уметничке вредности, од репродукције постојећег до дела која доносе нешто ново.
Може ли вештачка интелигенција да напише роман?
Питање ауторства посебно је осетљиво у књижевности, где се све чешће појављују рукописи настали уз помоћ генеративних алата. У медијима је недавно одјекнула вест да је роман канадско-хаићанског писца Телисона Аурелијена повучен из конкуренције за престижну француску књижевну награду „Гонкур“ након оптужби да је у великој мери написан уз помоћ вештачке интелигенције.
Предраг Терзић сматра да је важно разликовати различите нивое употребе технологије: ако аутор вештачкој интелигенцији само зада да напише роман, без сопственог стваралачког доприноса, онда се поставља питање шта је у том процесу заиста његово.
Зоран Хамовић наводи да се око употребе вештачке интелигенције већ развило и посебно тржиште, тако да се на интернету могу пронаћи курсеви и обуке за људе који желе да помоћу тих алата производе и продају књиге.
„Ти људи су сада, условно речено, технички извођачи. Они су техничари, оператери програма или одређеног начина рада. Више уопште не размишљају о књижевној супстанци. То може довести до велике количине садржаја који се производи и продаје, али без озбиљнијег бављења књижевношћу. Ипак, употреба вештачке интелигенције није сама по себи доказ да је неко дело безвредно или да није реч о аутентичном стваралаштву“, каже Зоран Хамовић.
Он сматра да највећи ризик није само могућност да вештачка интелигенција произведе неквалитетан садржај, већ и то што људи могу почети да прихватају њене одговоре без провере, што, како истиче, постепено слаби потребу за самосталним размишљањем и доношењем одлука.
„Неће бити могуће рећи: 'Немој то да користиш.' Наравно да ће сви користити вештачку интелигенцију – пре свега писци, преводиоци и сви они који имају потребу да дођу до података. И да се не заваравамо, без обзира на то колико вештачка интелигенција у неком тренутку халуцинира и колико даје лажне податке, људи ће јој веровати“, упозорава Хамовић.
Он тај процес пореди с променама које су већ настале због мобилних телефона, који памте бројеве и проналазе путање, тако да људи све мање памте телефонске бројеве и све ређе покушавају сами да се оријентишу.
Предраг Терзић, који ради с младим људима, такође примећује да је све теже одржати пажњу у окружењу у којем се садржаји смењују великом брзином и указује на то да образовање треба да се прилагоди тој промени.
„Зато је, вероватно, присутан и страх да ће вештачка интелигенција убити креативност. Ипак, ако имате идеју, ако сте радознали и желите да направите грешку, онда ћете урадити нешто креативно. У сваком случају, морате нешто да знате и морате да имате искуство да бисте могли да донесете суд и преузмете одговорност“, каже Терзић.
Критичко мишљење као услов
Зоран Хамовић верује да ће људи и убудуће одређивати шта се сматра вредним и аутентичним, али да ће за то бити потребно знање које омогућава да се садржај процени у ширем контектсту.
„Морамо да знамо да је критичко коришћење тих података неопходно и важно. Оно нам омогућава да их користимо на аутентичан начин, уколико смо уметници, или да се на њих ослонимо у научне и свакодневне сврхе, уз одговарајућу проверу поузданости. А вештачкој интелигенцији за сада недостаје управо поузданост“, каже Хамовић.
Он упозорава на то да се сада лако превиђа да вештачка интелигенција располаже само подацима који су забележени и доступни, али да не обухвата део људског искуства, знања и стварности који није пренет у дигитални простор, због чега се на резултате које технологија нуди не може гледати као на потпуну слику света.
„Ми смо сада у времену менаџера. Менаџери располажу постојећим, а лидери стварају нешто ново. Ту врсту људске слабости вештачка интелигенција користи, па чак и злоупотребљава. А када будемо лидери у односу на вештачку интелигенцију, то ће значити да ћемо ми користити њу, а не она нас“, закључује Зоран Хамовић.
